ГИНТЕР ГРАС: „Од дволичности Запада не може да се дише...“

ТЕКСТ ПЕСМЕ НЕМАЧКОГ НОБЕЛОВЦА „ОНО ШТО СЕ МОРА РЕЋИ”

КОЈА ЈЕ РАЗБЕСНЕЛА ИЗРАЕЛ

Гинтер Грас са примерком новина у којима је објављена његова песма

        ПЕСМОМ „Оно што се мора рећи“ немачки нобеловац Гинтер Грас - којом је критиковао лицемерје Запада поводом израелске спољне политике и нуклеарног програма - навукао је на себе бес не само официјелног Тел Авива.

        Упркос томе што је Грас нагласио да речи и поруке његове песмњ нису упућене израелском народу, већ његовој власти на челу са премијером Бењамином Натанyахуом чија „политика ствара непријатеље земљи и гура је у све већу изолацију”.

        Грасову песму одбили су да објаве многи немачки листови. Сам писац у песми наводи да је свестан да ће га оптужити за антисемитизам јер отворено говори о израелској претњи светском миру.

        За саму песму се тврди да није велико уметничко остварење, нити бриљантна политичка анализа, али су многи уверени да ће једног дана бити упамћена као „Грасове најутицајније речи“.

        Факти доносе текст Грасове песме:

„Оно што се мора рећи”

Зашто ћутим, зашто толико дуго не рекох ни речи,
Шта ме то спречи,
Кад је јасно да су на помолу
Ратне игре, на крају којих, ми преживели
Сведени бивамо на узгредно, иако их нисмо хтели?
 

Постало је ваљаним право на превентивни напад,
Који би могао да уништи и сав народ ирански,

Вођен од комедијаша неког,
Што га распаљује плански.
Претпостављају да спрема атомску бомбу
Како би свету закувао чорбу.
Па зашто сам онда себи забранио,
Да по имену назовем - а нисам то канио,
Ону другу земљу, која годинама, како се каже -
- Атомским потенцијалом располаже - тобоже тајно,
А сви то знају, при том избегава контролу и инспекцију, трајно?
 

Ћутњу о таквом стању ствари ја као грех осећам
И моја ћутња је кривица и лаж од које се мутим,
Јер треба о том повести рачуна и платити цех,
Иако ће на ме свалити „антисемитизам“ к’о грех.
 

А сад, ето, јер су у земљи мојој
Неисказиви злочини били ексклузивни,
Којима примера нема нити се оправдања могло наћи
Поново ћемо се у трговини снаћи,
Па да се искупи нација, смишљена је „репарација“,
Те Израелу треба дати још и подморски опасан строј
Спреман за убитачни бој
И уништење атомских глава,
Тамо где се само подозрева
Да постоји атомска бомба права.
Али треба се тој земљи одужити, и ова подморница грозна
За застрашивање ће послужити.
 

Зашто досад не рекох ни речи?
Јер мишљах да ме моје порекло пречи:
На њему злочина страшног је жиг,
И страхујем како ће тај миг
Протумачити изрелска држава,
Јер какавог ја имам права,
Кад с њом саосећам и желим остати везан,
Донети закључак трезан,
А пишем га последњим мастилом:
Зар израелски потенцијал запретити може,
Атомским ратом, крхком светском миру,

Зар дотле стигосмо, о Боже?
Јер данас ипак то треба рећи -
Оно зашто ће сутра можда бити касно;
Јер ми Немци - оптерећени кривицом тешком
Сутра ћемо се осрамотити још гором грешком,
Испоручујући оружје за предвидљив и предвиђени злочин,
Наше суделовање неће бити могуће оправдати ничим.
 

Признајем: не могу ћутати више,
Јер од дволичности Запада не може да се дише,
И надам се да многи желе прекинути ћутњу
И изразити љутњу подстрекивачу опасности знане
И да исто тако устрају, да одустане и пристане
На сталну и слободну паску
Атомског потенцијала Израела као и Ирана
И да владе дозволе, да се контролише и једна и друга страна
Од стране међународних органа.
 

Само на тај начин и Израелци и Палестинци
И још више сви људи који живе бок уз бок, и једни и други,
У тој несрећној регији запоседнутој лудилом
Наћи ће излаз и себи и нама и свету свом.