Европа и свет преживљавају кризу коју праве њихове антикризне мере

ГРЦИ СЕ ЗАДУЖУЈУ ЗАТО ШТО ЈЕ КОД ЊИХ ЗАТВОРЕНА СОПСТВЕНА ИНДУСТРИЈА, ПА СВЕ КУПУЈУ ОД НЕМАЦА

• Није први пут да криза почиње управо у Западној Европи. Али,  данашња криза је у знатној мери изазвана управо антикризним мерама које је та иста Западна Европа предузимала током последње три-четири године
• Рецепт је у овоме: сећи и сећи, смањивати и смањивати, а као последица тога још више се смањује потражња и крупни послови се још више обраћају држави за помоћ. Држава или опет узима од становништва или улази у дугове, односно опет позајмљује од тог истог приватног бизниса да би њему и дала
• Американци штампају и могу да и даље штампају доларе. Европа нема тај ресурс, јер, ако се у евро зони почне са штампањем новчаница онда ће евро као друга резервна валута једноставно изгубити свој статус и тада је готово - крај евро пројекта
• А уколико се не почне са штампањем новчаница, онда ће се највероватније то такође лоше завршити зато што ће тада почети да се урушава европска економија, а евро опет губи своју позицију
• Раније или касније лавина ће прекрити Француску и Немачку и раније или касније довешће до тога да ће бити неопходно барем реформисати читаву Европску унију, ако се она сама од себе не уруши. Управо то ће бити почетак нове европске револуције

Пише Борис КАГАРЛИЦКИ

Директор московског Института за глобализацију и друштвена кретања

         У ЈЕДНОМ од западних економских издања појавио се веома упечатљив наслов „Велика депресија је већ почела у Западној Европи“.

         Генерално говорећи, није први пут да криза почиње управо у Западној Европи. Али, овде је значајно то што је данашња криза у знатној мери изазвана управо антикризним мерама које је та иста Западна Европа предузимала током последње три-четири године.

         Наравно, криза је системска, веома дубока и дуготрајна. Треба обратити пажњу: када је 2008. почињала криза - већи део експерата, па и критички настројених према савременом економском систему, сложно је говорио  да ће потрајати око пет година.

         Признајем да сам и ја био један од оних који су говорили да ће се криза наставити. Због тога сам сматран за песимисту и отприлике до 2012. то се сматрало за веома песимистичну и строгу процену. Међутим, сада већ увелико тече 2013., а ситуација се не поправља. Зашто?

         Зато што је у току својеврсни псеудоциклус. Зашто псеудоциклус? Објаснићу.

         Зато што није изазван природним током кризе као такве у њеној тржишној варијанти, него наметањем антикризне економске политике на природни ток кризе.

         Постоји традиционални циклус кризе. Почев од XIX века он је сасвим добро документован у литератури. Већ тридесетих година XX века Џон Мајнард објаснио је како са тим да се бори полазећи од стварања неких контра цикличних мера. Односно, ако се економски циклус одвија на одређен начин, државна политика треба да буде усмерена као противтежа на супротне циљеве - да направи контра - ток који слаби укупно кретање кризе.

         Сада се десило нешто друго. Кејнзијанска традиционална методологија је одбачена зато што држави даје веома много снаге, а сем тога ставља акценат на социјалну политику, на социјалне интересе, према томе није корисна буржоазији, није корисна капиталу, није корисна за оне који сву наду полажу на тржиште. Али, ипак, било је неопходно нешто чинити са кризом. Настала је апсолутно чудна ситуација у којој се, с једне стране из политичких разлога одбацују проверене методе антикризне борбе, а с друге, ипак, проводи некаква антикризна политика.

         Ту антикризну политику чини коришћење одређених мера, које је осмислио Кејнз, у комбинацији са настављањем оне неолибералне тржишне политике која је управо довела до кризе.

         Шта је предлагао Кејнз? Велики економиста XX века, Кејнз, предлагао је да се новац троши на социјалне програме, на инвестиције, на развој индустрије, на изградњу инфраструктуре, на науку, образовање итд. и да се из тога образује нови инвестициони циклус.  Значи, велика средства која се повлаче из крупног капитала преко пореског система, понекад национализацијом или експропријацијом, упућују се у социјалну сферу и ствара се локомотива привреде, тј. динамика.

         Чувена Кејнзова прича, често је понављам и много ми се допада, гласи: „Хајте да ископамо огромну јаму, да у ту јаму спустимо флаше са новчаницама од сто фунти, а онда да је поново закопамо. Затим да приватном бизнису дамо лиценцу за експлоатацију те исте јаме, на ископавање флаша. У том процесу биће великих поруџбина за грађевинске машине, биће ангажовани радници, биће доведени путеви, формираће се инфраструктура. А када ту јаму ископају на том месту ће највероватније, чак, и град настати и развијати се и у њему ће се појавити нова индустрија“ итд. и тсл.

         Ова варијанта претпоставља неко стварање, а она је одбачена. Уместо ње добили смо другу антикризну политику када се новац једноставно даје свету бизниса. Новац не долази до становништва, новац не одлази у производне инвестиције, у инфраструктуру итд. - новац се једноставно даје свету бизниса. Разуме се, за капитал је то много погодније. А та антикризна политика је истовремено антикејнзијанска, антисоцијална зато што тај новац неко треба да набавља. 

         У Кејнзовој, класичној, варијанти новац треба узети од света бизниса и дати друштву, а онда ће то друштво формирати потражњу, која ће на крају довести до тога да и свет бизниса добије поруџбине.

         Сада се предлаже потпуно супротно - одузмимо новац од друштва, узмимо државне ресурсе, дајмо крупном бизнису да покрије своје губитке.

         Резултат је жалостан. Резултат је у томе што је око 2010. г. криза технички угашена у смислу да су се у крупним компанијама сложили рачуни, оне су престале да трпе губитке зато што је држава у њих „напумпала“ новац. Међутим, потрошачи и становништво остали су без новца. Да би се крупни послови одржавали у виталном стању мора се све више узимати од становништва, односно редуковати социјални програми, затварати саобраћајне маршруте. Например, још пре две године био сам изненађен када сам видео  да се у Француској, једној од земаља најмање погођених кризом, затварају железничке маршруте и железничке станице у провинцијским, малим градовима.

         Сећи и сећи, смањивати и смањивати, а као последица тога још више се смањује потражња и крупни послови се још више обраћају држави за помоћ. Држава или опет узима од становништва или улази у дугове, односно опет позајмљује од тог истог приватног бизниса да би њему и дала, а при том позајмљује уз комерцијалну камату а даје уз номиналну камату или уопште без камате. И као последица тога настаје замка, репродукција околности цикличне кризе у којима је збир антикризних мера које је предузела Западна Европа довео до тога да она крајем 2012. утоне у још већу кризу од оне са којом се борила.   

         Такође треба узети у  обзир разлику између Европе и САД зато што у САД влада може, између осталог, да једноставно штампа доларе. То не значи да се неограничено може штампати. Неки наши економисти говоре - „Американци напросто штампају новац“. Није тако. Наравно, постоји граница колико могу да штампају и како могу да штампају. Међутим, они имају тај ресурс, они могу да покрену машину за штампање.

         Европа нема тај ресурс, јер, ако се у евро зони почне са штампањем новчаница онда ће евро као друга резервна валута једноставно изгубити свој статус и тада је готово - крај евро пројекта. А уколико се не почне са штампањем новчаница, онда ће се највероватније то такође лоше завршити зато што ће тада почети да се урушава европска економија, а евро опет губи своју позицију. Због тога се западноевропске централне банке понашају веома опрезно, веома уздржано и не одлучују се да штампају новац. Због тога се у Западној Европи криза одвија много брже, драматичније и теже него у САД, јер не могу да је натопе новцем.

         Данашња ситуација је таква да се у читавој евро зони само две економије осећају више или мање подношљиво, а то су Немачка и Француска, при том Француска стоји знатно лошије од Немачке.

         Са своје стране Немачка живи релативно добро, зато што је у суштини сузбила индустрију других европских земаља евро зоне, сем Француске, можда земаља Бенелукса, Аустрије, то јест, још неколико њој економски најближих земаља.

         Чувена прича о лењим Грцима који само узимају на зајам и само да би куповали - јесте прича која веома одговара Немцима. Зато што не треба заборавити ради чега Грци позајмљују и зашто се задужују.

         Зато што је код њих затворена сопствена индустрија, они све купују од Немаца. А како могу да купе ако ништа не производе? Они само могу од Немаца да позајме, односно, они код њих позајмљују да би немачка економија могла да настави да функционише.

         То не може неограничено да траје и данас једноставно имамо колапс система, класичну шему катастрофе у којој се компоненте урушавају једна за другом потискујући следећу.

         Лавина се обрушила и неће се зауставити док не дођемо до неког веома озбиљног, тешког и тада већ политичког резултата.

         Раније или касније лавина ће прекрити Француску и Немачку и раније или касније довешће до тога да ће бити неопходно барем реформисати читаву Европску унију, ако се она сама од себе не уруши. Управо то ће бити почетак нове европске револуције.

         Превела Ксенија Трајковић