Ево како би изгледао амерички напад на Сирију, а како – сиријска одбрана

ТЕРИТОРИЈА СИРИЈЕ ПРВО ЋЕ БИТИ ТУЧЕНА КРСТАРЕЋИМ РАКЕТАМА СА 1500 КИЛОМЕТАРА УДАЉЕНОСТИ, БОМБАРДЕРИ ТЕК У ДРУГОМ ТАЛАСУ (1)

• Сиријски војни врх има на располагању две могућности: да максимално жестоко одговори по надолазећим „томахавцима“ или да се одлучи за апсолутно мировање своје одбране
• Прва опција би обезбедила обарање великог броја „томахавка“ који и нису тешке мете за савремене апарате ПВО које поседује Сирија јер се крећу подзвучним брзинама
• Друга опција - потпуно мировање сиријске ПВО за време првог таласа ракетирања - укључује помало чудну, крајње неочекивану, али можда и добитну тактику
• Друга опција би дала крајње лажну слику о стању сиријске ПВО и западна коалиција би вероватно пре времена кренула у пуном обиму у напад борбеним авионима на Сирију. То би дало могућност мобилним системима да задају веома јак ударац авионима САД
• Сирија највеће шансе против америчких бродова има са својих шест ракетнх чамаца типа Тир ИИ. Опремљени су са по две кинеске противбродске ракете ц-802 које имају екстремно низак профил лета у прилазу броду - само 3 до 5 метара, а домет око 120 км па чак и доста више у зависности од верзије ракете
• Ако ико и ишта може нанети превентивни удар америчкој морнарици, а у арсеналу је сиријске ратне авијације – онда су то авион променљиве геометрије крила Су-24МК и ракета КХ-31А

         СИРИЈСКИ министар спољних послова Валид Моалем изјавио је да ће Сирија све изненадити у случају војне агресије на ту земљу.

         Први талас америчких удара по Сирији сигурно би био изведен прецизним ракетама великог домета типа „томахавк“, а никако не би укључивао напад ратне авијације јер би због вероватно врло јаке сисријске ПВО дошло до обарања одређеног броја авиона и губитка пилота у нападима који ће се ионако одвијати без подршке западне јавности.

         Зато би авио-удари били остављени за други талас, док не дође до неутрализовања сиријске ПВО.

         Тренутно стање сиријске противваздушне одбране несајно је под одређеним знацима питања, мада није немогуће да се ради о тактици да се покаже како је све проблематично. Присетимо се само ничим ометаног бомбардовања војних инсталација од стране израелске ратне авијације у протеклим месецима. Американце, међутим, може забринути управо то што сиријска страна, колико је познатно, није уопште тукла по израелским авионима.

         Први ударни талас крстарећим пројектилима имао би за један од задатака - проверу тренутног стања сиријске ПВО.

         Сиријски војни врх има на располагању две могућности: да максимално жестоко одговори по надолазећим „томахавцима“ или да се одлучи за апсолутно мировање своје одбране.

„Томахавк”

         Прва опција би обезбедила обарање великог броја „томахавка“ који и нису тешке мете за савремене апарате ПВО које поседује Сирија јер се крећу подзвучним брзинама. Једино најновије варијанте „томахавка“ типа блоцк ИВ имају смањену радарску видљивост и теже су за откривање земаљским радарским системима.

         Сиријска ПВО би тиме показала да је још увек веома жилав противник и за одређени временски рок би одгодила други талас бомбардовања, смањила би могућу штету по војне инсталације који би проузроковале необорене крстареће ракете, али би исто тако одала своје положаје и тактику.

         У другом таласу напада - који ће сигурно уследити, само је питање временског оквира – за западне авионе би уништавање разоткривене сиријске ПВО било знатно лакше.

         Један од примера оваквог деловања је и напад савезничке коалиције на ирачку ПВО за време Пустињске олује 1991. године. Тада је ирачка ПВО одговорила свим средствима по западној коалицији и врло брзо је била откривена и уништена.

         Потпуна паралелу са ирачком ПВО није ипак могућа. Хусеинова ПВО имала је централизовано командовање из једног пункта, а и обученост припадника сиријске војске је на знатно већем нивоу.

         Друга опција - потпуно мировање сиријске ПВО за време првог таласа ракетирања - укључује помало чудну, крајње неочекивану, али можда и добитну тактику.

         Шта би се изгубило, а шта добило овом тактиком?

         Дошло би до уништења свих циљева који би били гађани „томахавцима“. Дакле: командних места, стационарних радарских станица, непокретних делова ПВО, аеродрома и војних складишта. То би био значајан губитак.

         Овакав резултат је известан и при првој опцији, само што би Американци морали да испале знатно већи број „томахавка“ и да их испаљују више дана.

         Друга опција подразумева уништавање стационарних ПВО система, али преживљавање и прегруписавање огромног дела мобилних ПВО система. Друга опција би дала крајње лажну слику о стању сиријске ПВО и западна коалиција би вероватно пре времена кренула у пуном обиму у напад борбеним авионима на Сирију. То би дало могућност мобилним системима да задају веома јак ударац авионима САД.

         За губитак „томахавка“ из прве опције нико не би марио, али би Обама због губитка пилота из друге опције свакако био под страховитим притиском.

         Ако је сиријска војска у стању да се помири са великим разарањима и ужасним падом морала - друга опција би за њу могла да буде добитна.

         Али, можда би за Сирију било најбоље да делује превентивно и да удари прва – ако заиста има и чиме ако је то за њу уопште изводљиво. Мада звучи крајње нереално - ни ова опција није немогућа.

         Хипотетичким потапањем, рецимо, два америчка брода класе Arleigh Burke – са погибијом неколико стотина америчких морнара - рат или би се тек распламсао или би био обустављен под притиском јавности.

         Рат ће се, у сваком случају, распламсати и САД се неће смирити док потпуно не униште Сирију у оваквом облику у којем је познајемо.

         Да ли је такав напад могуће извести?

         За први удар Обама има на располагању четири брода класе Arleigh Burke са именима USS Ramage (DDG-61), USS Mahan (DDG-72), USS Gravely (DDG-107) и USS Barry (DDG-52). Ова класа разарача представља апсолутни врхунац америчке војне бродоградње и технологије, ако се не рачуна најновија класа бродова САД Zumwalt.

         Arleigh Burke класа је наоружана универзалним вертикалним системима MK-41 за испаљивање разних типова ракета. У зависности од степена модернизације - број саћастих ћелија у које стају ракете креће се од 90 код Arleigh Burke Flight, а код новијих Flight II, Flight II А и Flight III до 96.

         Унутар ових контејнера су различити типови ракета, али пре свега ракете за гађање ваздушних циљева и ракете типа „томхавк“. Бродови ове класе поседују Aegis системе противракетне одбране за што се користе ракете SM-3, а ракете SM-2 се користе за гађање циљева у ваздуху.

         Може се претпоставити да је половина места у овим контејнерима резервисана за ове типове ракета, дакле - око 45 места по једном броду. Друга половина је резервисана за „томахавке“ или по америчкој терминологији Tomahawk Land Attack Missile (TLAM).

Бродови класе Arleigh Burke

         У лансерима MK-41 присутан је и одређен број противбродских ракета „харпун“, али веома мали број. Ова четири америчка брода прати и једна подморница за сада непознате класе.

         У зависности од класе, америчке подморнице могу носити од 12 до чак 154 крстареће ракете. Подморнице класе Seawolf, Virginia и Los Angeles пре свега служе за противподморничку борбу, а секундарна улога им је напад крстарећим ракетама којих носе по око 12.

         Модернизована Ohio класа носи чак 154 „томхавка“, али је њена примарна улога ношење балистичких пројектила Trident са нуклеарним бојевим главама.

         Западни (амерички) бродови током првог таласа напада биће на сигурној удаљености од сиријске обале.

         Домет „томахавка“ је од 1300 до преко 2000 километара стога ће и бродови бити стационирани на тој некој средњој удаљености од око 1500 км од сиријске обале.

         Који би род сиријске војске би био у стању да изведе превентивни војни напад на толикој удаљености од матичног копна? То су, пре свега, морнарица и авијација.

         Амерички бродови класе Arleigh Burke су пре свега намењени противракетној борби и испаљивању TLAM пројектила. Они нису намењени борби против брзих и малих сиријских пловила. Америчка војска је зато поново пренаоружавала своје велике бродове који су стационирани у Персијском заливу системима који се могу супроставити иранским брзим, малим моторним чамцима.

         Сиријска морнарица не поседује подморнице који би могле да буду важан фактор одвраћања сваког противника у сваком потенцијалном нападу. Две старије совјетске фрегате класе Петја не играју никакву улогу и њихово би коришћење било чисто самоубиство.
Брзи и мали ракетни бродови класе Osa II и Tir II би могли представљати велику опасност по капиталне америчке ратне бродове какви су Arleigh Burke.

         Сматра се да сиријска ратна морнарица у свом арсеналу има 12 Osa II - брзих ракетних бродова од којих су већина у стању борбене готовости.

         Ови ракетни чамци поседују по четири ракете типа P-15 Термит са дометом око 80 километара. Колико су ове ракете опасне показује и деловање ове ракете у прошлости. Оваква ракета је 1967. Потопила израелски разарач Elia. Учинила је то египатска морнарица са удаљености од 31км.

         Ова ракета је употребљена и у индијско-пакистанском рату 1971. године када је потопила већи број пакистанских бродова.
Да ли ови чамци у једном групном нападу на групу америчких бродова имају шансе?

         Имају, али екстремно малу шансу јер су ове ракете поприлично застареле, профил лета им је веома висок - од 100 до 300 метара изнад површине мора и представљају прилично лаку мету за Aegis одбрамбени систем Arleigh Burke разарача.

         Друга опција је употреба знатно модернијих и мањих бродова или ракетних чамаца типа Tir II.

         Ови бродови су изворно иранске производње, мада неки говоре да су заправо направљени у Северној Кореји, али су по лиценци прављени у Сирији. Произведено је укупно шест.

         Свих шест су оперативни и спремни за деловање. Предност ових пловила је смањена радарска видљивост, велика брзина, али такође имају и ограничен круг деловања.

         Опремљени су са по две кинеске противбродске ракете C-802. Ове ракете су супериорне у поређењу с Термит ракетама које носе Osa-II.

         Имају екстремно низак профил лета у прилазу броду - само 3 до 5 метара, а домет око 120 км, па чак и доста више у зависности од верзије ракете. Ако ишта у сиријској морнарици данас има шансе да потопи или погоди америчке бродове - онда је то Tir II.

         Колико је опасна ракета C-802 сведочи и погађање израелског брода за време Другог либанског рата 2006. овом ракетом од стране Хезболлаха.

         Други род сиријске војске који може извршити превентивни напад је авијација. Тренутно стање у овом роду војске је најблаже речено непознато.

         Након дугих борби с побуњеницима на терену овај род војске је претрпео одређене губитке како у погледу технике тако и у погледу инфраструктуре - аеродрома, складишта и других објеката, мада је највероватније главнина снага остала нетакнута и спремна је да се супростави потенцијалном непријатељу.

Tir II испаљује ракету C-802

Израелски брод погођен ракетом C-802 2006. године

         Деловање сиријске авијације по америчкој морнарици могуће је само пре америчког напада или одмах након што напад почне, док је још у животу аеродромска инфраструкура.

         Најмодернији сиријски авион - миг-29 м/м2 - још увек није достављен сиријској ратној авијацији. Реч је о 24 купљене летелице те класе.
Стога ће Сирија, ако се одлучи да изврши такав напад, морати да ослони на оне авионе које тренутно има и који имају способност ношења противбродских ракета.

         Прва од таквих ракета је Кх-29. Мада није првенствено намењена деловању против морских површинских циљева, може бити употребљена и за тај посао. Домет ове ракете је до двадесетак километара у најновијим верзијама што је екстремно мало и сваки напад овим оружјем на амерички брод класе Arleigh Burke био би вероватно чисто самоубиство пилота. Стога напад овом ракетом треба одбацити.

         Друга, а уједно и последња ракета која улази у круг за употребу је ракета Кх-31А.

         Сирија је примила испоруку од 87 ових ракета из Русије 2010-те године заједно са 15 модернизованих бомбардера Су-24МК који носе ове ракете. Противбродска верзија Кх-31А има домет до 50 километара и креће се брзином до чак 3.5 маха у завршној путањи лета.

         Ако би Су-24МК у ниском профилу лета - на само пар метара изнад површине мора - успели да се приближе на 50-ак километара од америчких бродова и да испале ракету Кх-31А – њихов погодак био би готово сигуран.

         Да то није немогуће, сведочи догађај од 9. октобра 2000. године када је руски Су-24 непримећен прелетео амерички носач авиона US Kitty Hawk.

         Ако ико и ишта може нанети превентивни удар америчкој морнарици, а у арсеналу је сиријске ратне авијације – онда су то авион променљиве геометрије крила Су-24МК и ракета КХ-31А.

         Колико су противбродске ракете испаљене с авиона убојите - сведочи и снимак потапања енглеског брода HMS Sheffield у Фокландском рату од стране аргентинске авијације уз помоћ ракете Exocet:АА.

 

(следи наставак)