ДУГИН: Америка води свет у трећи светски рат, криза Запада није технички квар

JЕДАН ОД ВОДЕЋИХ РУСКИХ И СВЕТСКИХ МИСЛИЛАЦА ЗА ГЕОПОЛИТИКУ (1)

Александр Дугин

• Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска.
• На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби
• Против Србије су биле бачене исте оне снаге које сада ратују против Ирана, Сирије, и баве се дестабилизацијом Блиског Истока. Једна те иста игра, једни те исти учесници. Дакле, последње што се тиче Сирије, у одговору на то питање, Сирија је последње упориште. Ако режим Башара Асада падне под ударима Американаца и њихових салафитских (вехабијских) улизица, биће отворен излаз на Иран, а то значи удар и на Русију.
• Ова криза није технички квар, ова криза је у суштини последица пута Запада током последњих триста година, када је Запад одступио од хришћанства, од своје религије, и коначно кренуо путем техничке модернизације. Сада се приближавамо најстрашнијем, завршном акорду тог пута. Проблеми које Запад и Европа доживљавају у управљању - то није просто технички квар, то је колапс

        Уважени Александре Гељевичу, молимо Вас да појасните позадину последњих преврата и ратова на Блиском Истоку, који се у светским медијима означавају именом „арапско пролеће“. Како, у оквиру тога, оцењујете побуну у Сирији, и колико је, не само за ову земљу него и за регион и шире, важан опстанак државних структура Башара ал Асада?

       - Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска.

       Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе.

       У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста.

       На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“.

       Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа.

       Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку.

       Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину. Испоставља се да ствар у арапском пролећу уопште није у демократији, него у геополитици: Запад хоће да створи режиме лојалне себи самим, Саудијцима, Катарцима и вехабистима, као и Турцима. Да створи своје пладцарме за напад на Иран, на шиитски лук, у који спадају Иран, Ирак, који сада у знатној мери прелази просто под непосредну контролу Ирана, сразмерно одласку америчких јединица одатле.

       Значи, у шиитски лук спадају Иран, Ирак, Сирија, Хезболах у Либану, а такође Бахреин. Све те земље држе се антиамеричке линије, не играју америчке игре, и супротстављају се америчком империјализму у исламском свету. Зато те снаге представљају објекат мржње Запада, и све арапске револуције усмерене су против Ирана, против Сирије, против шиитског лука, а такође против Русије, која у овом случају подржава антиимперијалистичку, антиамеричку политику на Блиском Истоку.

       Зато ту постоји најфундаменталнија геополитичка подела: с једне стране су присталице вишеполарног света оличене у Русији, Кини и другим велесилама, и шиитске земље, шиитска друштва на Блиском Истоку који се супротстављају америчкој ционистичкој експанзији. Са друге стране су присталице једнополарног света - то су САД и разне њихове субимперијалистичке, подимперијалистичке државе. То су Израел с једне стране, Саудијска Арабија и Катар - вехабијске и радикално исламске снаге са друге, и са треће стране Турска.

       Турска је та у којој се Реџеп Ердоган, наком што су његови противници, нарочито војно руководство Турске, неосновано оклеветани и бачени у затвор, поново вратио на атлантистичку позицију. Наравно, ако се праве паралеле, случај са Србијом је исти такав: зато што Србија иступа на страни вишеполарног света, она је савезник Русије. Против Србије су биле бачене исте оне снаге које сада ратују против Ирана, Сирије, и баве се дестабилизацијом Блиског Истока. Једна те иста игра, једни те исти учесници. Дакле, последње што се тиче Сирије, у одговору на то питање, Сирија је последње упориште.

       Ако режим Башара Асада падне под ударима Американаца и њихових салафитских (вехабијских) улизица, биће отворен излаз на Иран, а то значи удар и на Русију. То значи рат, рат с Ираном.

       Такође, вехабисти, које су створиле исте те групе у самој Русији, чекају расплет сиријске трагедије. Чим падне Асадов режим, и ако вехабисти заузму Дамаск, треба се спремати за устанак у самој Русији. У Дагестану су већ јако снажна та расположења с апсолутно истим тим задацима: дестабилизација руске државе, конкурентне Америци у регионалним размерама, и дестабилизација прилика у Ирану и у Русији. Зато заправо иста та америчка, саудијска и катарска агентура делује на територији Руске Федерације и припрема ударац Москви и Путину у леђа.

       Евидентно је да је Запад (ЕУ и Америка), у кризи, јер се производња и реална економија преселила на Исток. Какав ће бити одговор Запада на опадање сопствене моћи? Да ли ће глобалистички планери прибећи некој дугорочној стратегији или неком радикалном решењу, рецимо изазивању сукоба планетарних размера?
     
       - Апсолутно сам уверен да је Запад у кризи, али Запад није просто преместио средиште економског индустријског раста у трећи свет и у Азију или Латинску Америку.

       Запад, помоћу контроле финансијског система, наставља да контролише све процесе који се у свету одвијају. Зато Запад заправо зависи само од успеха једнополарне глобализације.

       Ако Америка и Запад у целини задрже контролу над тим да задају правила игре у привреди (не саму производњу, не саме индустријске капацитете, већ правила, поготово у финансијској сфери), то јест финансијски капитализам, глобални финансијски олигархијски модел, онда ће, независно од тога где ће се производња налазити, управо Запад контролисати све процесе у економији.

       Пошто управо Запад штампа резервну светску валуту, све економије су везане за долар, па зато фактички читав свет ради за САД и спонзорише САД. Према томе, криза - то је криза финансијског капитала у целини, и не решава се путем техничке измене проблема на ову или ону страну. То је криза цивилизације, то је криза материјалистичке атеистичке културе, то је криза пута Запада ка либерализму и индивидуализму и такозваној слободи, који су заправо довели до нових облика тоталитаризма, изопачености и диктатуре.

       Зато у ствари и доживљавамо најфундаменталнију кризу; ова криза није технички квар, ова криза је у суштини последица пута Запада током последњих триста година, када је Запад одступио од хришћанства, од своје религије, и коначно кренуо путем техничке модернизације. Зато се сада приближавамо најстрашнијем, завршном акорду тог пута. Према томе, економска криза и проблеми које Запад и Европа доживљавају у управљању - то није просто технички квар, то је колапс. И многи тамо, премда се и праве као да је све нормално, како се ништа не дешава - збиља то схватају. Зато је немогућ било какав благ излаз из ове ситуације.

       Апсолутно сам убеђен да Америка ствар води ка трећем светском рату, ка правом правцатом светском рату. Зато Америка, доводећи радикалне исламске режиме на власт, сама ствара изговор за даље упаде, интервенције у те земље. И то врло добро схватају и сами многи муслимани и Арапи, који виде како њима манипулишу, како свесно од њих самих стварају страшило непријатеља човечанства, а после тога ће их уништавати, објашњавајући то неопходношћу спречавања те човекомрзилачке идеологије, коју сада сами Американци подржавају. Они ће образлагати будући геноцид над муслиманским народима, и то онима који немају никакве везе са тим. Према томе, одиграва се финални окршај.

       Задатак Америке је, наравно, глобална дестабилизација политичких система, лишавање држава суверенитета - на то су управо усмерени догађаји арапског пролећа; све суверене државе морају бити демонтиране и прећи под контролу провокативних екстремних снага, које ће просто самим својим постојањем омогућити да се тамо у сваком тренутку упадне. На пример, талибански режим у Авганистану, који су такође на власт довели сами Американци преко својих пакистанских субимперијалистичких савезника. Тај циљ одговара дестабилизацији других земаља, и у првом реду Кине.

       Значи, одиграва се борба између глобализма САД и оних који сада покушавају да, обрнуто, сачувају суверенитет и своје генералне позиције, то јест присталица вишеполарног света. Постоје два табора: присталице једнополарног, западног света, западне хегемоније, империјализма, финансијског капитализма који хоће да себе по сваку цену спасе, па и по цену трећег светског рата и фактички уништења значајног дела човечанства. То је највероватнији сценарио; чини ми се да га не можемо избећи, премда треба учинити све могуће за то да присталице вишеполарног света изведу хармонични расплет те фундаменталне, апсолутне, финалне кризе без преседана.

       У ту сврху треба се удружити, за то треба мислити, радити, али све је прожето западним мрежама утицаја - у Русији, у исламском свету, у Европи, па и у Ирану постоји пета колона; има је, наравно, и у Србији - западњачки и атлантистички издајници. То отежава могућност наших маневара.

       Човечанство безнадежно иде у бездан, куда га вуку представници већ глобалне и светске елите; то више нису просто САД као посебна земља - то су представници финансијског глобалног капитала, светске финансијске олигархије, која у суштини данас чини светску владу, игноришући све законе демократије. То видимо, на пример, у Грчкој. У Грчкој је већ просто уведено апсолутно директно спољно управљање, које нема никакве везе са демократијом, које располаже том земљом по сопственом нахођењу, наводно да је спаси од кризе коју су сами представници те финансијске олигархије у Грчкој и створили. И тако ће бити свугде, то јест одиграва се десуверенизација.

       Ради се о окупацији практично у светским размерама, окупацији суверених држава од стране светске владе и њених средстава утицаја. Мислим да је време да се светској влади објави рат. То је једини начин да се одложи или чак избегне трећи светски рат: или ћемо ми извести удар на Американце и њихове мреже које воде до те ствари, или ћемо убијати једни друге.

       У Србији се последње деценије са великим задовољством пратио процес државотворне и економске обнове Русије. С друге стране, морам да кажем да национални кругови у Србији са забринутошћу прате протесте „опозиције“ у Русији, и процес медијског подривања ауторитета и вредности руске државе и цивилизације. Забринутост проистиче из богатог искуства у примени западних метода оранж револуција. Како Ви оцењујете ту медијску харангу на Цркву, председника Путина?
     
       - Да, сасвим сте у праву: то је јако опасна тенденција. Ти људи не представљају наше становништво, али то је врло, врло активна мањина коју финансијски подмазује Запад, САД, ЦИА, амерички Стејт департмент, као и европске субимперијалистичке, подимперијалистичке структуре. Ту мањину већином чине људи који су или етнички неруси, а таквих је јако много у многонационалној Русији, или су потпуно оријентисани на Запад, и они су пета колона која стреми да изведе удар на основна чворишта руске државности.

       То је православље, то је наш историјски идентитет, то је суверена држава, државност, која држи сложено друштво у јединству и обезбеђује територијалну целовитост Русије. То је лично председник Путин, који води политику независну од утицаја САД. Зато имамо случај са групом „Пуси Рајот“, случај с наранџастом револуцијом - све је то дело руку пете колоне, цијашких агената утицаја, либерала, као и јако моћног израелског лобија, који се различито односио према руској државности. Било је и покушаја зближавања Израелаца са Русијом, исто као и у случају Турске последњих година, али је дошло до коначног равнања Израела према САД.

       Ето, „Ехо Москве“, које је просто штаб такве делатне организације, то је радио-станица у којој се налази идејни штаб за рушење руске државности. Запањујуће је што се у окружењу председника владе Медведева налази јако много људи либералне, прозападне, проамеричке оријентације, који спадају у исти тај америчко-израелски лоби унутар Русије. То је изузетно опасно, пошто они држе у рукама кључне, најосетљивије центре управљања друштвеним процесима.

       И поред тога што Путин води политику јачања суверенитета Русије, представници тих прозападних, ултралибералних кругова мобилишу становништво, стварају атмосферу психолошког прогањања људи који се залажу за православље, за родољубиве вредности, за самобитност Русије, подвргавају их остракизму, и воде ствар ка обојеној револуцији.

       Сада је та револуција пропала: борбу за улицу, за социјалне слојеве Путин је заправо добио. Али је то ипак јако опасна ситуација, пошто је наше друштво буквално прожето петом колоном. И ви, Срби, знате колико много може да учини издајник када народ пролива своју крв: друштво свим силама штити своје интересе, а група издајника, подлегавши наговарању Запада, или просто купљена, способна је да подло зарије нож у леђа.

       Све то је могуће и сада у Русији, те је зато, без обзира на то што су тенденције после Путиновог повратка јако добре, створен Изборски клуб који обједињава конзервативно-родољубиве интелектуалце, политичаре, јавне личности и леве и десне оријентације, независно од идеологије, који су се сада збили да би просто спасили земљу, суочени са спољном и унутрашњом агресијом. Унутрашњом агресијом од стране пете колоне, и због које мислим да још увек постоји јако велика опасност.