Друга линија одбране Рокфелера је 18. конгрес КП Кине

ШТА СТОЈИ ИЗА ВЕСТИ ДА СУ ДВА НАЈВЕЋА КЛАНА ГЛОБАЛНИХ ОЛИГАРХА НАПРАВИЛА „СТРАТЕШКУ АЛИЈАНСУ” (4)

Џејкоб Ротшилд

• Ротшилди су послали Џејкоба, трећеразредног Ротшилда, - не првог, чак не ни другог у хијерархији групе, већ бившег, који је уз то међу „својима“ дуго био отпадник - да „прими капитулацију“ првог Рокфелера – Давида (унука оснивача династије)
• Чак и „толерантни“ финансијски аналитичари (и они који „обмањују“ јавност о „уједињењу група у борби са кризом“), признају да споразум Р-Р води ка експанзији Ротшилда у банкарском сектору САД
• Америчке Федералне резерве сада не контролишу Ротшилди већ Рокфелери. Зато за Ротшилде може бити корисно да их уруше да  би са долара прешли на злато (и јуан) стварајући услове за почетак процеса „преформатирања“ Северне Америке са укључивањем САД у „Северно-Амерички“ и даље у „Трансатлантски“ савез
• Присуство Обаме у Белој кући за Ротшилде је неопходно, али недовољно да би срушили долар. Штавише, Обама ће, највероватније, бити потребан само у последњој фази: да би „пропустио“, не стављајући вето на одлуку Конгреса о одузимању права Федералним резервама на закуп машине за штампање, (које би највероватније искористио републикански председник)
• Републиканци који су као Рон Пол пожурили да поставе питање о одузимању Федералним резервама права на закуп, још током садашње председничке кампање, врло брзо су напустили предизборну дистанцу – то значи да у републиканском табору сада, ипак, одлучују присталице Рокфелера
• Имовина Ротшилда се процењује најмање у размерама од 2 до 20 билиона, а неке „усијане главе“ наводе и цифру од 300 билиона. (Овде треба напоменути да  познати списак «Forbes», који показује горњу границу приватног капитала на нивоу од 64 милијарде не рачуна главно – колективне, породичне капитале, заправо, скрива их, чему је очигледно и намењен)

Пише: Владимир Борисович ПАВЛЕНКО

         БИЗНИС компонента алијансе Ротшилди-Рокфелери изгледа овако: поменута група «RIT “CP”», на чијем челу је Џејкоб (Јакоб) Ротшилд, купила је 37% акција компаније «RFS».

         Одмах се „помаља“ веома пикантан детаљ: под управом ротшилдовских „купаца“ налази се свега 3 милијарде долара, а под управом рокфелеровских „купљених“ – 34 милијарде. (укупно се добије мало мање од 40 милијарди).

         Како то?

         Ипак, све је на свом месту када се сетимо да је тај удео од 37% раније поседовала француска банка «Societe Generale» - онај исти учесник лондонских златних фиксинга.

         Али, 2008. г. - када је ова банка купила наведени удео компаније Рокфелера - имала је активе у износу од 71 милијарду долара – два пута више од онога што је куповала.

         А сада је тих 37% од гиганта прешло патуљку, који ће, испоставило се, активама савладати другог гиганта.

         Шта све то значи?

Дејвид Рокфелер

         Пре свега, то да су, у ствари, Рокфелери „примирје“ затражили још 2008. године. Али тада је, изгледа, одлучено да их још једном „притисну“, а резултат је био кинеско-јапански споразум о међусобним плаћањима.

         Тако се у 2012. години ситуација Рокфелера још више погоршала.

         Али, зашто компанија Џејкоба Ротшилда има свега 3 милијарде долара када се имовина ове породице процењује најмање у размерама од 2 до 20 билиона, а неке „усијане главе“ наводе и цифру од 300 билиона? (Овде треба напоменути да  познати списак «Forbes», који показује горњу границу приватног капитала на нивоу од 64 милијарде не рачуна главно – колективне, породичне капитале, заправо, скрива их, чему је очигледно и намењен).

         Сам „предмет о 3 милијарде“ садржан је у интерној расподели Ротшилда.

         У почетку је група имала пет огранака, затим се њихов број смањио и на крају су остала два – британски и француски (прецизније, француско-швајцарски).

         Они се међусобно нису конфронтирали, али нису нарочито ни гајили пријатељство – апатично су се такмичили са лидерством Рокфелера.

         Године 1980. у британском огранку се десио раскол. Евелин де Ротшилд истерао је из породице Џејкоба Ротшилда уз забрану коришћења презимена „Ротшилд“ у називу својих фирми.

         Казна је ублажена 1988. г., а 2004. г., када је Евелин предао управљање породичним бизнисом представнику француског ограна – Давиду де Ротшилду, Џејкоб је у потпуности рехабилитован.

         Из тога следи да је Џејкоб, у ствари, – „утицајни агент“ француских Ротшилда у кругу британских. Управо због тога он је и био протеран и обновио права тек када је почео процес званичног уједињења два огранка. (Тај процес је завршен у марту-априлу 2012. г. када су се француски и британски огранак ујединили у Паризу).

         Из неконзистентности 3 милијарде Џејкоба Ротшилда у односу на укупан капитал групе (због чега се не може говорити о учешћу Ротшилда у уговору као групе), такође следи да су у потпуности у складу са правом победника Ротшилди укључили у уједињену компанију само незнатан део својих актива, а Рокфелерима одузели многе високо профитабилне - „кајмак“ фирме («Johnson & Johnson», «Procter & Gamble», нафтно гасни концерн «Vallares» и т. д.).

         Али, из тога такође следи да су Ротшилди послали трећеразредног Ротшилда, - не првог, чак не ни другог у хијерархији групе, већ бившег, који је уз то међу „својима“ дуго био отпадник, да „прими капитулацију“ првог човека Рокфелера – Давида (унука оснивача династије).

Федералне резерве - централна банка САД

         То је само по себи понижење, али ствар се тиме није завршила. Да би још јаче и демонстративније повредили Рокфелере они су:

         - прво, обавестили ширу јавност о споразуму, очигледно истичући на тај начин чињеницу о „примирју“ (чега није било 2008. г.);

         - друго, у услове споразума укључили су право страна само на заједничке извршне одлуке и функције које ће доносити заједничка управна компанија (другим речима, Рокфелери од сада немају право у својој кући, у САД и у својој „канцеларији“ да самостално располажу ни сопственим ни партнерским активама);

         - треће, чак и „толерантни“ финансијски аналитичари (и они који „обмањују“ јавност о „уједињењу група у борби са кризом“), признају да споразум води ка експанзији Ротшилда у банкарском сектору САД.

         Шта то значи?

         Наравно, нов, импресиван корак у ревизији историјског услова о продаји британских актива у САД, који је поставио Рузвелт 1940. г. (тј. Рокфелери) свом рођаку Черчилу (тј. Ротшилдима). То је отприлике оно исто што су Немци урадили  са Французима 1940. г. инсистирајући на потписивању примирја, понижавајућег за француску армију, у истој оној Компењској шуми и истом штабском вагону у којем је у новембру 1918. г. фелдмаршал Фош фактички примао капитулацију немачке команде.

         Ради праведности треба истаћи да је та ревизија почела још 1980.-их са прерасподелом тржишта нафте у САД (када је тамо „са обе ноге“ ушла британска краљевска нафтна компанија «British Petroleum» и то не сама, већ у савезу посебно понижавајућем за САД, са Саудијцима).

         Имају ли Рокфелери контра-игру и ако имају, какву?

         Игра постоји, али у сектору бизниса компликовано је реализовати – због тога што ће се испоставити да је из заједничке компаније тешко тихо изнети активе: сами Рокфелери то питање сада више не могу да реше, а да им се то дозволи – ко да дозволи. Нису се ради тога трудили!

         А ако њихови партнери покушају да пренесу активе?

         Да ли ће ризиковати да Ротшилде директно изазову – у томе је питање. Лакше је (и профитабилније) „одбацити“ Рокфелере и договорити се са новим газдама него играти тако опасне игре.

         Долазимо до тога да права, озбиљна одбрамбена линија глобалног клана који трпи невоље није у економији већ у политици, тачније, у геополитици.

         1. Избори у САД. Избори неће бити само председнички, јер у новембру 2012. треба обновити знатан део Сената и гувернера држава.

         Ако Рокфелери успеју да добију републиканску већину не само у Представничком дому Конгреса (као сада), него и у Сенату, могу покушати да „прођу“ поред 23. децембра 2012. г. – датума када  формално, по Закону о Федералним резервама, истиче рок од 99 година када су Федералне резерве код америчке државе закупиле штампарску пресу за производњу долара.

         Постоји ли ту нека битна нијанса? Када се предузимају слични заједнички кораци, као што је оснивање Федералних резерви за период од 99 година (1913. г.) – а то су заједно урадили Ротшилди и Рокфелери, увек се мимо закона закључују тајни „џентлменски“ споразуми.  Споразум се, наравно, може прекршити, али то „није пожељно“, зато се и репутација ризикује само у крајњем случају.

         Бићемо слободни да претпоставимо да су у овом случају слични споразуми такође закључени управо на 99 година. Њихов највероватнији смисао је у томе да се до истека рока ни под каквим условима „не реагује бурно“ и не чине нагли потези.

         Односно, и код једних и код других руке ће бити коначно одрешене тек после 23. децембра 2012. г. – тада ћемо и видети „ко је ко“ (како је говорио г-дин. Горбачов).

         Федералне резерве сада не контролишу Ротшилди већ Рокфелери. Зато за Ротшилде може бити корисно да их уруше да  би са долара прешли на злато (и јуан) стварајући услове за почетак процеса „преформатирања“ Северне Америке са укључивањем САД у „Северно-Амерички“ и даље у „Трансатлантски“ савез.

         Међутим, Рокфелери су својевремено постали свесни (1927. г.) какву су мину, у облику Федералне резерве, поставили испод САД. А имајући апсолутну контролу над Белом кућом и Конгресом прилагодили су Закон о Федералним резервама тако да им не узму машину за штампање у назначено време него онда када то одлучи Конгрес. (Очигледно да су Ротшилди, који су сматрали да се самим тим крше поверљиви споразуми, тада одговорили Великом депресијом и победом демократе Рузвелта над републиканцем Хувером, која је, ипак, као што смо већ истакли, била „Пирова победа“). 

         Дакле, само присуство Обаме у Белој кући за Ротшилде је неопходно, али недовољно да би срушили долар. Штавише, Обама ће, највероватније, бити потребан само у последњој фази: да би „пропустио“, не стављајући вето на одлуку Конгреса о одузимању права Федералним резервама на закуп машине за штампање, (које би највероватније искористио републикански председник).

         Али, да би се такав закон донео и послао Обами да потпише треба имати већину у оба дома Конгреса. А ако се после избора у новембру 2012. г. већина нађе код Републиканаца (који су се поделили између Рокфелера и Ротшилда) биће проблематично спровођење одлуке о опозиву закупа. 

         Индикативно је: они Републиканци који су као Рон Пол пожурили да поставе питање о одузимању Федералним резервама права на закуп, још током садашње председничке кампање, врло брзо су напустили предизборну дистанцу – то значи да у републиканском табору сада, ипак, одлучују присталице Рокфелера.

         Дакле, шта чекамо од новембра.

         Друга „линија одбране“ Рокфелера је – XVIII конгрес КПК (опет новембар 2012. г.).

 

         Превела: Ксенија Трајковић