Чланови норвешког Нобеловског комитета названи „кловновима“

ШТА СЕ - И ЗАШТО - ДОГАЂА СА НОБЕЛОВОМ НАГРАДОМ?

Представници ЕУ лауерати Нобела за мир

• Као да је била мало спорна Нобелова награда за мир Бараку Обами, кренула је снажна кампања да се додели и Билу Клинтону - са образложењем „што је 1999. зауставио српску агресију на Косово и спасао Европу од геноцида“
• Сартр је одбио да прими Нобелову награду, јер се додељивала искључиво људима из западног лагера, као и неким дисидентима са Истока за политичке услуге
• Немачки лист Der Spiegel је октобра 2012. године објавио чланак двојице аутора Дејвида Бекинга и Алексадра Демлинга који изражавају сумњу у Нобелове награде за област економских наука. Оба лауреата  за 1974. годину - Фридрих Август фон Хајек, ултралиберал и Швеђанину Гунару Мирдалу, убеђени социјалиста - јавно су тражила укидање Нобелове награде за област економије
• Жена нобеловца Андреја Сахарова, Јелена Бонер, задивила је свет кад је 2010. године за „BBCRussian.com“ изјавила да је „Нобелова награда за мир изгубила значај“. Њеном мужу, истиче Бонерова, додељена је да помогне рушењу Совјетског савеза, а Горбачову за непосредно рушење СССР
• Мало је познато да је прва награда са именом „Нобелова“, додељена је 1888. у Санкт Петербургу, а друга у Скандинавији 1901. године. Емануил Нобел, отац знаменитог проналазача Алфреда доселио се у Русију 1837. године, пошто је у Штохолму банкротирао
• Нобел отвара у Санкт Петербургу фабрику за механику, па пошто је посао кренуо узлазном путањом, доводи и породицу 1841. године. Алфред, будући проналазач динамита, 1859. одлази из Русије са породицом и враћа се у Шведску. Тада је имао 17 година

Пише: Зоран МИЛОШЕВИЋ

        КАД се погледа ко је све добио, а ко није Нобелову награду после Другог светског рата, не може се мимо закључка да ту нешто није у реду.

        На пример, Винстон Черчил је добио Нобелову награду за књижевност због својих мемоара, а Ганди је није добио, јер је био противник интереса Велике Британије, која је била главни савезник Норвешке.

        Године 2009. Нобелову награду добио је Барак Обама, према многима само зато што је председник САД, а не због неких заиста вредних резултата за човечанство. Неки истичу и као „аванс“, да би водио мирољубиву политику. Ове, 2013. године кренула је снажна кампања да се додели Нобелова награда Билу Клинтону са образложењем „што је 1999. зауставио српску агресију на Косово и спасао Европу од геноцида“.

        Но, другачије мишљење имају они који су упућени у проблем и не наседају пропаганди, „Ако је Нобелова награда за мир намењена убицама онда ће ове године отићи у праве руке“, написала је на Твитеру особа под именом „Лела“. 

        Овде треба подсетити да је познати књижевник Жан-Пол Сартр је у своје време одбио да прими Нобелову награду, јер се додељивала искључиво људима из западног лагера, као и неким дисидентима са Истока за политичке услуге.

Жан-Пол Сартр

        Данас се чак и присталице антлантизма, француског проамеричког и атлантистички усмереног портала „Atlantico“, (октобра 2012. године) постављају (оправдано) питање: да ли је Нобелова награда изгубила значај?

        Антуан Жакоб за споменути портал „Atlantico“ на ово питање одговара дипломатски, али суштина је у следећем: у области науке, и поред неких промашаја, награда још увек има значај и вредност. У осталим областима за коју се додељује - осећа се утицај политике и ту награда губи значај.

        Проблем са Нобеловом наградом је у томе што се не може избећи лобирање. Данас су посебно спорне, поред награда за политичку делатност, награде из области медицине, јер је било очигледно да је комисија 2005. и 2008. године „награђена“ од једне фармацеутске компаније да би доделили Нобела њиховим истраживачима.

        Ипак, расправа о најзначајнијој награди у свету не престаје. Бројни су заговорници идеје да неким награђенима просто треба одузети награду.

        Амерички портал The Ivanov Report окупља заговорнике такве идеје. Међу првима на списку за одузимање Нобела је Обама.

        Образложење за доделу Нобела Обами посебно вређа ове људе („због племенитог рада на успостављању братства између народа, отказивање од коришћења армије  и њено умањење, те за организацију конгреса посвећених миру у свету“). Обама је председник који је повео неколико крајње агресивних и неоправданих ратова, а посебно је све било фарсично с обзиром на учешће САД у нападу на Либију.

        „Аргументи“ за доделу Нобела Обами су и Гвантанамо, пријатељевање са диктатором у Бахреину, због омогућавања производње генетски модификоване хране... Зато овај портал Норвешки Нобеловски комитет за доделу ове награде назива „кловновима“, јер становништво ове планете увесељавају својим избором кандидата.

        Жена нобеловца Сахарова, Јелена Бонер, задивила је свет кад је 2010. године за „BBCRussian.com“ изјавила да је „Нобелова награда за мир изгубила значај“. Њеном мужу, истиче Бонерова, додељена је да помогне рушењу Совјетског савеза, а Горбачову за само рушење СССР-а, што је у Русији оцењено као највећи геополитички промашај. Ето шта се награђује.

        Сада је на реду „награђивање“ Кина, тачније противника режима у Пекингу. Можемо мислити шта то значи. Но, Нобелова награда за мир није дискредитована доделом Горбачову, већ („дискредитована је заувек“ 1973. доделом Кисинџеру и Ле Дук Тоу (Le Duc Tho) за „мир у Вијетнаму“), истиче Јелена Бонер.

        Зато је  2010. године доделу Нобелове награде Кина бојкотовала, због доделе ове награде њеном грађанину Лиу Ксиаобоу, политичком активисти, који се бори против режима у Пекингу. Бојкот је уродио подом јер ју је подржало 18 држава: Русија, Саудијска Арабија, Колумбија, Пакистан, Казахстан, Тунис, Ирак, Иран, Вијетнам, Венецуела, Украјина, Куба... И Србија се двоумила, али је у последњи час ипак присуствовала на нивоу државног секретара.

Године 2010. Нобелову награду добио је Лиу Ксиаобоу

        Од 44 позване државе које имају дипломатска представништва у Норвешкој, 19 је бојкотовало доделу награде, што је ипак успешан бојкот. Ако томе додамо и две државе које уопште нису одговориле на позив (Алжир и Шри Ланка), онда је углед Нобела заиста пао. На пример, када је 2008. године додељивана Нобелова награда, а међу лауератима био и веома проблематични Марти Ахтисари, доделу је бојкотовало само 10 држава.

        Међу добитницима Нобелове награде за мир 2012. године је и Европска унија. Израелски новинар Бен-Дрор Јамин за лист „Maariv“ се тада запитао, како је то могуће? Јер, награда мора имати рационални карактер и добро образложење. Но, у случају Уније то одсуствује. Брисел финансира, истиче Бен-Дрор Јамин, све организације на Блиском истоку које онемогућавају мир на овом простору, а и већина негира Израел. Но, најважније је да већина политичких организација и невладиног сектора, који финансира Европска унија не прихвата формулу за решавање проблема Палестинаца „два народа-две државе“, већ само формулу „без Израела“. Зато се Бен-Дрор Јамин пита, где је ту борба за решавање конфликта и мир у региону?

        Наравно, ни област економије није поштеђена манипулација. Немачки лист Der Spiegel је октобра 2012. године објавио чланак двојице аутора Дејвида Бекинга и Алексадра Демлинга који изражавају сумњу у Нобелове награде за област економских наука. Наиме, 1974. године Комитет за доделу Нобелове награде ово високо признање истовремено је доделио двојици економиста са сасвим супротним учењима. Први је био Фридрих Август фон Хајек, ултра-либерал (познат по раду „Пут у ропство“) и Швеђанину Гунару Мирдалу, убеђеном социјалисти, који се бавио истраживањем сиромаштва.

        Оба ова лауреата била су незадовољна оваквим поистовећивањем и јавно су тражилу укидање Нобелове награде за област економије.

        Дејвид Бекинг и Алексадра Демлинг на крају истичу, да без обзира ко ће добијати ову награду неће се моћи избећи дискусија о смислу ове награде.

        Аргумент је да ову награду (за економију) није установио Алфред Нобел, већ 1969. године шведска банка Reichsbank, а носи његово име. Главни смисао Нобела данас је у нечем другом. Наиме свету је постало јасно да је избор награђених постао ствар укуса и политичког опредељења, а не научног доприноса - што потврђује и додела ове награде Европској унији.

        Наравно, политички представници најмоћнијих и најбогатијих држава су свесни значаја награда за озбиљан научни, политички и други рад. Реакција Русије, на пример, потпуно је оправдана - обновила је награду „Лудвиг Нобел“. О чему се ради?

        Мало је познато да је прва награда са именом „Нобелова“, додељена је 1888. у Санкт Петербургу, а друга у Скандинавији 1901. године. Емануил Нобел, отац знаменитог проналазача Алфреда досељава се у Русију 1837. године, пошто је у Штохолму банкротирао. Нобел отвара у Санкт Петербургу фабрику за механику, па пошто је посао кренуо узлазном путањом, доводи и породицу 1841. године. Алфред, будућу проналазач динамита, 1859. Одлази из Русије са породицом и враћа се у Шведску. Тада је имао 17 година. Његова браћа Лудвиг и Роберт остају на директорским позицијама у фабрици.

        У то време Лудвиг постиже у Русији значајне резултате, а најстарији Нобел изводи експерименте са нитроглицерином и машта да заради велики новац.

        Син Лудвиг, у међувремену, постаје богат јер је занимао производњом уља које се користи код нафтних бушотина. Он је произвео први у свету танкер за превоз нафте, али и друге специјалне бродове. У то време је био  и једини власник таквих бродова. Затим гради први нафтовод и прву у свету фабрику за прераду нафте. Међутим, он 1888. године умире. У то време Нобеле називају „руски Рокфелери“, наводи Sueddeutsche Zeitung 7. марта 2013. 

        После смрти Лудвига, породица Нобел у Санкт Петербургу оснива награду са његовим именом. Предвиђено је да се награда Лудвига Нобела додељује научницима и инжењерима који унапређују руску металургију и нафтну индустрију. У то време породица Нобел у Русији постаје мит. Поред послова везаних са нафтом, они су имали и фабрике оружја на северу Русије и производњу дизел мотора за царску флоту. Запошљавали су више од 50.000 људи.

        Иако су били први руски олигарси, били су омиљени. Градили су удобне и здраве куће за своје раднике, са првим у свету централним грејањем. О свом трошку су школовали кадрове потребне за рад у њиховим фабрикама. У фабрикама су формирали фондове солидарности, а бринули су се и за школовање деце радника.

        Но, успон породице Нобел у Русији прекинула је социјалистичка револуција и бољшевици 1918. године, те су они напустили Русију преобучени у сељаке. Двоје из породице Нобел, који нису напустили Русију, тајна полиција је убила, а њихову имовину конфисковала. Такође, нове бољшевичке власти укинуле су награду Лудвига Нобела и учиниле све да млади забораве на ову породицу.

        Током Првог светског рата руска грана породице Нобел била је власник највеће флоте на свету, а Русија произвођач половине светских потреба за нафтом (трећину од тога је производила породица Нобел). И поред тога, царску историју Русије совјети су представљали као неразвијену, аграрну државу, а о породици Нобел није се смело ништа писати ни говорити.

        Од „руских Рокфелера“ остала је само лоза у Шведској, која је живела у сенци Алфреда Нобела - написао је 1976. године амерички историчар Роберт Толф и књизи посвећеној овој породици.

        Руси су 2005. године обновили у Санкт Петербургу награду Лудвига Нобела, што је било разумно, али у свету је дочекано непријатељски. У Санкт Петербургу је сачуван гроб Лудвига Нобела, а још увек постоји и кућа у којој су живели.

        Посебно се бори против ове награде рођак Лудвига - Густав, који је читав случај предао и суду, јер сматра да „недостојни људи желе да се окористе славом његовог претка“.

        Суд у Санкт Петербургу је, у међувремену донео одлуку у корист Фонда Лудвига Нобела, јер презимена у Русији нису заштићена као бренд, али Густав се не предаје. Поднео ја захтев суду на власништво над патентом и брендом „Лудвиг Нобел“, трговачкој марки у Русији, која је заштићена.

        Деликатност ситуације је у томе што је Густав Нобел желео да оснује награду за „обновљиве изворе енергије“, али су се тој идеји супротставили представници Фонда Нобеле из Штохолма, „Фонд Нобела увек се негативно односи и наставиће тако да се односи према свим покушајима да се уведу друге награде или стипендије са именом Нобела“. Да ли то значи а награђени морају бити по „укусу“ Вашингтона или Брисела, остаје да се види.

        Обновитељ награде Лудвига Нобела је Јарослав Голко, менаџер Гаспрома, а који води и одељење инвестиција и градње, затим Јевгеније Лукошков, глумац и Ана Јаковљева, председник Фонда Лудвига Нобела. Густав Нобел нема ништа против Фонда Лудвига Нобела, али истиче да додела награде мора „следити традицију породице“, а то значи да се „не награђују људи који не заслужују награду“. Но, Густав и поред тога, од 2004. године додељује своју награду за „обновљиве изворе енергије“.

        Јевгениј Лукошков истиче да не разуме понашање потомка Нобела. „Очигледно, реч је о зависти, због нашег успешног рада“, изјавио је у интервјуу једној руској новини. Јавност којој је доста западњачких манипулација са наградама, чије додељивање се врши искључиво по политичким критеријумима, са радошћу је дочекала „руског Нобела“.