Чамерика све слабија пред Кином, али уходи и себе и цео свет

АМЕРИЧКА (КОНТРА)ШПИЈУНАЖА ЈЕ ПРВО СВЕТ ПРЕТВОРИЛА

У КУЋУ СА ЗИДОВИМА ОД СТАКЛА, А ПОТОМ И САМЕ САД

• Амерички експерти тврде да штета америчких компанија због индустријске шпијунаже (у којој прву виолину свирају Кинези) на годишњем нивоу износи преко 300 милијарди долара
• Дуги низ година је савез САД и Кине, који је добио незванични назив „Чамерика“, био главни ослонац спољнополитичке моћи Вашингтона
• Али, онда је министар одбране САД Чак Хејгел изјавио да сајбер-напади на Пентагон „одају утисак као да су повезани са владом и војском Кине“
• Американци су се нашли у незгодној ситуацији. Они не могу, и неће, да иду на отворени сукоб са Пекингом - то би дефинитивно дотукло „Чамерику“ која је ионако на самрти
• Гардијан и Вашингтон Пост нису случајно добили прилику да пишу о сарадњи великих интернет-компанија са америчким специјалним службама. Јер, поред Кинеза, који бескурпулозно краду војне тајне директно из рачунара Пентагона, „несташлуци“ НСА, АНБ и ФБИ изгледају безмало невино

Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, московски политиколог

          ДВЕ вести су потресле америчке медије: кинески лидер Си Ђинпинг је стигао у Калифорнију како би са Бараком Обамом размотрио проблем сајбер-тероризма, а у исто време је обелодањено да су компјутерски гиганти Америке -  Microsoft, Yahoo, Google, Facebook, Skype, YouTube, PalTalk, AOL и Apple - делили информацију о својим корисницима са обавештајним службама - ФБИ и АНБ.  

         Сусрет председника САД и председника Народне Републике Кине требало је да се деси нешто касније - за време самита Г-20 у Санкт-Петербургу.  Међутим, планови лидера су се променили и Си Ђинпинг је прихватио позив америчког колеге да посети његову калифорнијску вилу Sunnyland.

         Вероватно су Американци на тај начин надокнађивали  изгубљене поене - у своју прву званичну инстрану посету Си Ђинпинг је ишао у Москву, што је Вашингтон схватио двојако.

         Основа за незадовољство је свакако било: дуги низ година савез САД и Кине, који је добио незванични назив „Чамерика“ био је главни ослонац спољнополитичке моћи Вашингтона.

         Овај савез је напукао још за време владавине претходног председника Народне Републике Кине Ху Ђинтаоа - али су у то време амерички аналитичари предвиђали да ће следећа генерација партијских вођа бити приврженија западним вредностима.

         Си Ђинпинг се на први поглед уклапао у њихова очекивања: добро говори енглески и воли холивудске блокбастере, а на то су обраћале пажњу и америчке дипломате. Али, ипак, за своју прву званичну посету нови председник Кине одабрао је Русију, а не САД.

         У дипломатији такви кораци никако не могу да буду случајни.  

         Неформални сусрет Обаме и Си у Калифорнији требало је да поправи ту дипломатску неравнотежу. Међутим, теме на дневном реду Обаме и Сија не могу се назвати пријатним. Јер, главна тема двојице лидера је сајбер безбедност.  

         Како пише коментатор агенције „Блумберг“ Мајкл Рајли, семе ове дискусије било је посејано још пре три године. Тада су хакерском нападу били изложени рачунари компаније Google, који су били незаштићени пред префињеним методама интернет-провалника. Напад, којем су аналитичари McAfee дали назив „Операција Аурора“, потпуно је променио однос Беле куће према претњи кинеске сајбер шпијунаже.  

         Мада, сами Кинези су негирали - и до дан данас негирају - верзију о томе да су иза напада 2010. стајале њихове државне структуре.

         Званична истрага је довела до две групе студената-компјутераша на Универзитету у Шангају и Летње школе у Лансјану. Међутим, америчка обавештајна служба је била сигурна да иза напада стоји конспиративна служба кинеске војске - НОАК.  

         Овај напад је био само један у низу.

         Крајем маја Пентагон је званично признао да су хакери провалили у компјутерске системе министарства одбране САД. Провалници су се наводно домогли техничке информације која се тиче ракетних комплекса Patriot система оперативног управљања Aegis, ловца F-18, хеликоптера Black Hawk и сл.

         Министар одбране САД Чак Хејгел је изјавио да сајбер напади на Пентагон „одају утисак као да су повезани са владом и војском Кине“.   

         Американци су се нашли у незгодној ситуацији. Они не могу, и неће, да иду на отворени сукоб са Пекингом - то би дефинитивно дотукло „Чамерику“ која је ионако на самрти.

         Са друге стране на америчке претње би Кина одговорила продубљивањем стратешког партнерства са Москвом, што никако не одговара интересима Вашингтона. Али, Обамина администрација не може ни да мирно гледа како кинески „другови“ безобзирно краду америчке технологије - бизнис-елита у САД јавно иште крви.

         Према експортским проценама, штета америчких компанија због индустријске шпијунаже (у којој прву виолину свирају Кинези) на годишњем нивоу износи преко $300 млрд.  

         И ту је, као наручен, плануо скандал са програмом PRISM.

         Лист The Washington Post дошао је у посед врло поверљивог документа у којем се описивао систем глобалног компјутерског посматрања интернет-мрежа. Како тврди овај лист, АНБ САД (агенција која се бави информационом безбедношћу) и ФБИ директно се прикључују на централне сервере водећих америчких интернет-компанија, добијају приступ аудио и видео-чатам, извлаче фотографије, електронску пошту, листинге интернет прикључака и сл., што даје специјалним службама могућност да прате стране „циљеве“.  

         Документ на који се позива лист, представља извештај о брифингу за аналитичаре АНБ и презентацију са слајдовима, који приказују конкретне механизме садејства специјалних служби и компјутерских компанија. Главном тајном АНБ су била баш имена компанија-партнера -  а сада се зна да 98% информација, до којих америчке специјалне службе долазе у оквирима програма PRISM, дају Yahoo, Google и Microsoft, а да се у последње време (а програм ради од 2007.) најактивније укључују и Facebook и Skype.  

         На тај начин је страх пред стварањем државе са „сајбер полицијом“, који толико надахњује ауторе мрачних антиутопија и холивудских блокбастера, оживео у реалности.

         Испоставило се да власти САД могу буквално да завире у рачунар сваког интернет-корисника, а ако је то неопходно - и да извуку све што је у њему. Наравно, овај систем има ограничења: према речима директора Националне обавештајне службе САД Џејмса Клепера, PRISM важи у оквирима тачке 702 тајне наредбе о спољном обавештајном деловању.

         Ова тачка, ако је веровати Клеперу, не дозвољава да се прикупљају подаци о Американцима или о човеку који се налази у САД, јер наводно предвиђа само праћење лица који нису грађани САД и налазе се у иностранству. Све процедуре у оквирима PRISM су оверене у суду, који једном у три месеца контролише законитост рада специјалних служби.  

         Међутим, није све тако једноставно. Све што је повезано са прислушкивањем разговора или прегледом садржаја интернета, спада у сферу националне безбедности и регулише се законом о контроли обавештајних служби у иностранству (FISA).

         У складу са FISA, специјалне службе требало би да траже писани налог за прислушкивање и праћење у циљу контраобавештајног дловања, међутим оне би морале да се за то обрате у специјални тајни суд. Али, чак је и обавезност оваквог захтева била укинута 2007. на иницијативу Џорџа Буша јуниора - Актом о заштити Америке, који је искључио из одредбе „електронско посматрање“ ограничења при прислушкивању или прикупљању информација о особама које бораве ван граница САД (у том случају није било потребно чак ни доказивати да то лице има везе са шпијунажом).

         Конкретно, у оквирима Акта о заштити Америке је и стартовао тајни програм PRISM, о чијем постојању је до пре неки дан знало само неколико чланова Конгреса САД.

         Још су 2008. Донете поправке FISA, које су пружале имунитет од судског гоњења интернет-компанијама које сарађују са америчким специјалним службама и које су им обезбедиле приступ својим серверима.   

         Саме компаније, узгред, одмах почеле да се правдају - представници Google су изјавили да „никада није било речи о добровољној сарадњи“, и подвукли су да „откривају влади базе података у складу са законом“, из Facebook су уверавали да „дају информацију само у случају када то захтева законодавство“.

         Али, у томе и јесте проблем, јер веома замршен и сложен систем америчких закона, који регулишу сферу националне безбедности, омогућава добијање таквих информација о практично сваком кориснику. Друштвене мреже су глобалне, оне обухватају читав свет, и ако неко, као грађанин Русије, ступи у контакт са грађанином САД, то је већ разлог да обојица постану објекте за посматрање у оквирима програма PRISM.   

         Застрашујућа реалност XXI века јесте да је свет постао кућа са стакленим зидовима, па се појмови „приватна тајна“ и „поверљива информација“ пред нашим очима претварају у фикцију, а бирократе, кријући се иза интереса националне безбедности, добијају право да завирују у наша лична писма или да гледају наше интимне фотографије.

         С обзиром на готово религиозни однос Американаца према појму privacy, скандал са PRISM може крајње негативно да се одрази на имиџ Обамине администрације.  

         И ту је разматрање - и осуђивање - кинеске сајбершпијунаже стигло у прави час. Далеко сам од тога да сматрам сусрет кинеског и америчког вође тек добрим PR потезом Беле куће, али тај потез је могао да одвуче пажњу гневних Американаца од проблема мешања државе у њихов приватни живот.

         Поред Кинеза, који бескурпулозно краду војне тајне директно из рачунара Пентагона, „несташлуци“ америчких специјалних служби изгледају безмало невино.  

         Превела Марија Петрова