Белој кући и Кремљу не треба препуцавање о „америчкој изузетности“ и „препороду Русије“

САВЕТИ ОБАМИ И ПУТИНУ БИШЕГ ШЕФА РУСКОГ ОДЕЉЕЊА NSA

И САВЕТНИКА ЏОРЏА БУША - МЛАЂЕГ

Пише: Томас ГРЕМ, политиколог, извршни директор консалтинг компаније Kissinger Associates

  • Сједињене Државе могу и даље да буду супериорна сила, али се предност њихове надмоћи полако смањује
  • Тренутни потреси у политичком функционисању Вашингтона подривају оно што је представљало главни елемент „меке силе“ Америке - њену репутацију, која се базира на прагматичним одлукама
  • Колико год Вашингтон јако желео да одређује светски дневни ред, његово вођство ће се доводити у питање, а глобални дневни ред ће све чешће бити резултанта конкурентских интереса других великих и регионалних држава. Таква реалност тражи вештију и дисциплинованију спољну политику,  него што су је Сједињене Државе водиле у прошлости
  • Иза реторике о препороду Русије стоји чињеница да Кина оспорава њене комерцијалне позиције у Централној Азији, да покрети радикалног ислама јачају до те мере да Москва неће моћи да поуздано контролише Северни Кавказ, а да Европа, без обзира на своју тренутну збуњеност, делује на Украјину као магнет
  • Као и САД - и Русија се суочава са изазовима у вези поимањем себе као велике државе. Било би најбоље за Русију, узимајући у обзир стално смањење темпа раста, да  без одлагања да разради економску политику која би јој омогућила економски раст и подржала њене великодржавне амбиције у дугорочној перспективи
  • Кад протекну године, ни за једну страну неће бити никаква утеха поени из актуелних препуцавања, ако не буду у стању да реализују политику потребну за задржавање своје глобалне улоге 

        ТОКОМ протеклих неколико недеља председници Обама и Путин разменили су мишљења на тему „америчке изузетности“.

        Обама је поводом сиријског питања тврдио да је спремност Сједињених Држава да бране жртве Асадовог од напада гасним отровима и њихова спремност да поднесу губитке како би одбраниле међународне норме, а не само да штите националне интересе, разликује САД од других држава и чини их „изузетнима“.

        Путин је упозорио да је опасно да било која држава верује у своју изузетност, подразумевајући да таква држава крши права других земаља, покушавајући да наметне - понекад и силом - своје сопствене норме као универзалне.

        Такав сукоб позиција изазвао је многобројне коментаре, који су, на жалост, послужили као потврда све више растуће отуђености између Русије и САД и не доприносе у разумевању проблема са којима се суочавамо.    

        Оба председника су се сложила да је свет ушао у фазу историјског преврата који ће изменити устаљени светски поредак. Тај преврат већ доводи у питање доминантне представе у обе земље о њиховој глобалној улози.  

        Американци, например, сматрају себе лидерима - то је део њиховог националног ДНК. Од тренутка настанка САД као велике државе, пре више од сто година, Американци су играли кључну улогу у формирању светског поретка. Та улога је достигла свој врхунац у првој деценији након завршетка хладног рата, када су америчке вође изјављивале, не без основа, да је њихова земља „једина преостала суперсила“ и „незаменљива нација“.  

        Међутим, због глобалног развоја и грешака у спољној политици - ситуација се у протеклој деценији преокренула, нарочито у југо-источној Азији као центру економског и геополитичког динамизма.

        Сједињене Државе могу и даље да буду супериорна сила, али предност њихове надмоћи полако се смањује. Штавише, тренутни потреси у политичком функционисању Вашингтона, који су се изразили у заустављању рада владе, подривају оно што је представљало главни елемент „меке силе“ Америке - њену репутацију, која се базира на прагматичним одлукама.

        Растућа одбојност народа према спољној политици, која се огледа у ширењу отпора првобитном позиву Обаме на војни удар по Сирији, ставља све озбиљнија ограничења на оно шта би Сједињене Државе могле да ураде ван својих граница.  

        Резултат: колико год Вашингтон јако желео да одређује светски дневни ред, његово вођство ће се доводити у питање, а глобални дневни ред ће све чешће бити резултанта конкурентских интереса других великих сила и регионалних држава. Таква реалност тражи вештију и дисциплинованију спољну политику,  него што су је Сједињене Државе водиле у прошлости.

        Америчка политичка елита тек сада почиње да се озбиљно бави овим питањем. У протеклим месецима у медијима су отворене ватрене дебате посвећене улози Америке у свету, укључујући и дебате на тему „америчке изузетности“. Оне ће се, вероватно наставити као минимум до завршетка следећих председничких избора 2016., док се не појави нови консензус - он ће се састојати у подржавању водеће улоге земље у међународним односима, праћеном ефикаснијом дипломатијом.   

        Да би успеле у својој намери, Сједињеним Државама је потребно да заведу ред у својој кући. Зато ће бити потребне болне промене како би се држава изборила са проблемима дуга и дефицита, популарним социјалним програмима које је тешко подржавати и са политичком поларизацијом. Ови унутрашњи проблеми данас са правом треба да буду приоритетни за Американце.  

        Што се тиче Русије, њене вође су размишљале о својој земљи као о великој држави још од времена, када ју је Петар Велики пре три стотине година увео као битног чиниоца у европски баланс снага. До распада Совјетског Савеза, Русија је, без сумње, била важна држава, одигравши одлучујућу улогу у време наполеоновских ратова и Другог светског рата и постала је једна од две суперсиле у време хладног рата.  

        Прва деценија после хладног рата није била наклоњена Русији, она је била потиснута на периферију међународних односа - не само од стране Сједињених Држава.

        Поражавајуће је колико је мало земаља обраћало на њу пажњу на међународним форумима, било да су одржавани у Европи, Азији или Северној Америци.

        Ситуација се нагло променила после 2000. године. То је био резултат невероватног економског опоравка.  Зато Русија данас има важно право гласа поводом већине глобалних проблема, а скорашња иницијатива Путина у вези Сирије довела је Русију у центар пажње.   

        Међутим, као и САД - и Русија се суочава са изазовима у вези поимањем себе као велике државе. Било би најбоље за Русију, узимајући у обзир стално смањење темпа раста, да без одлагања разради економску политику која би јој омогућила економски раст и подржала њене великодржавне амбиције у дугорочној перспективи.

        Због тесног преплитања политичког система и економије, обнављање раста ће, највероватније, захтевати политичке промене које би подстицале флексибилност, иновације и слободан предузетнички дух. Данас су ова питања - тема дебата у Русији.   

        Осим тога, Москва треба да  без сувишних емоција да проучи своју позицију у свету.

        Иза реторике о препороду Русије стоји чињеница да Кина оспорава њене комерцијалне позиције у Централној Азији, да покрети радикалног ислама јачају до те мере да Москва неће моћи да поуздано контролише Северни Кавказ, а да Европа, без обзира на своју тренутну збуњеност, делује на Украјину као магнет.

        Овакво стање ствари би требало би да подстакне Москву да се усредсреди на своје полуге власти и утицаја и на то како да се њима боље служи. Као и Сједињеним Државама, и Русији је потребно да формира ефикаснију дипломатију која шири границе њених могућности.   

        Питање улоге земље у свету треба да разматрају и решавају грађани сваке земље.

        Контрапродуктивна су јавна препуцавања између Русије и САД о „америчкој изузетности“ или „препороду Русије“ јер присиљавају обе стране да штите представу о себи као шитање части док истовремено са смањеном пажњом прате домаће дебате (на обе стране) о питањима која треба решавати да би се на светској сцени постигао успех.

        Кад протекну године, ни за једну страну неће бити никаква утеха поени  из актуелних препуцавања, ако не буду у стању да реализују политику потребну за задржавање своје глобалне улоге.  

        У дугорочној историјској перспективи, опадање моћи сваке велике државе вероватно је неизбежно. Међутим, у кратком временском периоду (ако се изузму разорни ратови и друге катаклизме) проблем са опадањем је углавном ствар избора.

        Избор могу бити тихо прихватање неизбежноси опадања и избегавање тешких одлука које би могле да доведу до обнављања моћи државе.

        Избор може бити и да се не жртвују лични интереси или интереси ускомислећих политичара ради благостања друштва или нације.

        Опадање се може привремено замаскирати реториком о изузетности или препороду. Али, боље би било да се то призна и да се изазовима погледа у лице.   

        Превод Марија Петрова

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари