Американци од Азербејџана праве свој клин између Русије и Ирана

СТРАТФОР: ОГРАНИЧАВАЊЕ УТИЦАЈА РУСИЈЕ ПО ЧИТАВОМ ОПСЕГУ ЊЕНИХ ГРАНИЦА ДИРЕКТНИ ЈЕ ИНТЕРЕС САД

• Победа у Хладном рату припала је Америци зато што је СССР изашао из игре, иако током читаве конфронтације није било јасно ко ће на крају победити
• Русија има своје проблеме, али у склопу енергетске зависности Европе од Русије и чињенице да Руси имају новац за откуп актива у Европи - њен пад сам по себи означава јачу Русију
• Американци понекад чине необјашњиве ствари, некад не чине потребне. Када САД направе грешку, углавном страдају или се нађу у опасности друге земље
• Руска стратегија усмерена је на јачање зависности Европе од руских ресурса. Друга етапа те стратегије је – да се ограничи избор Европљанима, укључујући и Турску. Другим речима, Русија не жели да Европи буду доступни спољни извори изван контроле Москве
• Азербејџан има сва својства квалитетног савезника САД. Стратешки положај те земље омогућава утицај на догађаје у Ирану, и на лимитирање утицаја Русије у Европи

          ШЕФ америчког обавештајно–аналитичког центра Stratfor, Џорџ Фридман, објавио је текст у којем размишља на тему америчко–азербејџанских односа и покушава да аргументовано покаже колико је Баку важан за Вашингтон у контексту геополитике конфронтације САД са Русијом и Ираном.

          Постоји на свету место где се укрштају три велике силе – Русија, Турска и Иран, а то место је – Кавказ. Данас су интереси тих сила сконцентрисани на земљу која се назива Азербејџан, што га претвара у својеврсно бојно поље на којем су се сплели интереси вековима међусобно сукобљене три државе.

          До 1991. г. Азербејџан је био у саставу СССР-а исто као и друге државе Јужног Кавказа. Међутим, после распада Совјетског Савеза, када су се границе Русије помериле према северу, Азербејџан се нашао у најповољнијем геополитичком положају делећи границе са две највеће регионалне силе.

          Азербејџан је такође постао један од највећих произвођача енергената.

          Крајем XIX века половина произведене нафте у свету припадала је Азербејџану, чија су нафтна налазишта у Бакуу експлоатисали браћа Нобел – проналазачи динамита и оснивачи чувене награде. Управо тамо они су и стекли своју имовину.

          Пре неколико година владини чиновници су ме позвали на вечеру која је организована у породичној кући браће Нобел. Не знам о чему би неко други могао да размишља између зидова те елегантне просторије, али ја сам размишљао о Хитлеровој жељи да се хитно домогне Бакуа и његове нафте, као и о томе да је фијаско код Стаљинграда фактички био резултат његовог покушаја да заузме азербејџанска нафтна поља. Некада је Азербејџан био нешто налик на награду у царским играма.

          Данас је Азербејџан независна држава, али на веома опасном месту.

          Напомињем да сам од 2008. године, када је објављена моја књига под насловом „Наредних 100 година” (Тhe Next 100 Years), више пута посећивао Азербејџан где има много људи чије пријатељство веома ценим.

          Од својих пријатеља често чујем прекоре на адресу моје земље, кажу - Американци не желе да се друже са нама. Пошто не волим да грдим Америку изван њених граница онда више волим да разговор поведем у другом правцу. Пријатељство је једно, а посао друго, како се каже...

          Ја много путујем због службених обавеза и поуздано знам да су Америком незадовољни апсолутно сви; неко због тога што је она нешто учинила, а неко зато што није учинила.

          У сваком сценарију, ти „сви” оптужују САД за издају, а ја некако у томе лично суделујем. У таквим стварима обично сам индиферентан и враћам мило за драго, али у случају Азербејџана склон сам да станем у његову одбрану.

          Азербејџанци имају осећај као да их је Америка издала. А тако, у ствари, и јесте. Не ради се о сентименталности. Морам признати да велике силе немају пријатеље, а САД су дужне да чувају само своје сопствене интересе.

          Моје интересовање за Азербејџан захтева убедљивија објашњења. У књизи „Тhe Next 100 Years" дао сам прогнозу низа догађаја, почев од озбиљног слабљења Европе и упоредног пораста релативне моћи Русије.

          Русија има своје проблеме, али у склопу енергетске зависности Европе од Русије и чињенице да Руси имају новац за откуп актива у Европи, њен пад сам по себи означава јачу Русију.

          Земље које ће на себи осетити ту моћ су државе које се граниче са бившим СССР-ом: линија од Пољске до Турске, даље од Турске према Азербејџану – источном сидру Европе у Каспијском мору.

          Што се тиче САД, оне ће наставити да буду доминантна сила у свету на економском и војном плану. Победа у Хладном рату припала је Америци зато што је СССР изашао из игре, иако током читаве конфронтације није било јасно ко ће на крају победити.

          Пошто су се САД нашле на пиједесталу биле су у заносу и нису имале јасну представу шта даље да раде, иако су говориле о новом светском поретку. У почетку су САД замишљале да је рат прошао и да се водио искључиво због новца. Затим су почеле да мисле да ће наредни век провести у борби са тероризмом.

          Чини се да сада у Вашингтону сматрају да се треба уздржавати од учешћа у догађајима који се одвијају у свету, онолико колико је земља са 25% БДП способна да стоји по страни.

          Махери америчке спољне политике представљени су у два табора. Први су – реалисти који тврде да Сједињене државе треба да промовишу своје националне интересе. То звучи разумно, али дотле док их не питате: „А шта су то национални интереси?”

          Други табор чине идеалисти који се придржавају мишљења да су САД дужне да искористе своју моћ у име добра, било да је то изградња демократије или борба са кршењем људских права. То је добра идеја, али дотле док их не питате: „А како намеравате да то чините?” Одговор је обично следећи: интервенисати, али убијати само лоше.

          Смисао је у томе што се глобална сила, САД, растрже од конфликта до конфликта, од једне концепције до друге. Потребно је време да би се схватило како се користити силом. Британци су изгубили Америку а тек касније схватили.

          САД имају среће, богате су и издвојене, а ако терористи убијају чак и неке од нас, нама не прети окупација као Француској и Пољској. Ми имамо времена за развој, а то осталом свету доноси нелагодност.

          Американци понекад чине необјашњиве ствари, некад не чине потребне. Када САД направе грешку, углавном страдају или се нађу у опасности друге земље.

          Због тога један известан део света жели да САД нестану са карте. Али, то се неће десити. Понеко жели да САД преузму на себе одговорност за њихову безбедност. Али, ни то се неће десити.

          Ипак... Вратимо се Азербејџану.  Та земља се граничи са Дагестаном унутар Русије и са покрајином Источни Азербејџан у Ирану. У Ирану живи веома много Азербејџанаца и то је највећа национална мањина у земљи (ајатолах Али Хамнеи је Азербејџанац). 

          Сам Азербејџан је већим делом секуларна земља над којом се наднела претња иранског шиитског терора, а са севера – сунитског. Азербејџан је 90.-их  година изгубио рат са Јерменијом (коју је подржала Русија) због територије која се назива Нагорни Карабах. Данас су у Јерменији распоређене руске трупе.

          У Грузији је формално про-америчка влада замењена личностима које, као што може да се види, имају блиске узајамне односе са Русијом. И ето, ту се налази Азербејџан, чији је географски положај између Ирана и Русије напросто критичан. Секуларна муслиманска држава која се граничи са непријатељским Ираном и Русијом – то је реткост.

          Са становишта САД Азербејџан представља стратешки интерес због својих енергената.

          Руска стратегија усмерена је на јачање зависности Европе од руских ресурса. Теоретски то ће довести до повећања утицаја Русије и смањења ризика за њену националну безбедност.

          Друга етапа те стратегије је – да се ограничи избор Европљанима, укључујући и Турску. Другим речима, Русија не жели да Европи буду доступни спољни извори изван контроле Москве.

          У насталој ситуацији, уз дезорганизованост Европе, ограничавање утицаја Русије по читавом опсегу њених граница и стабилизација прозападних држава улази у сферу директних интереса САД.  

          У интересу САД је, такође, да обузда иранску пројекцију силе и очува платформу за утицај на азербејџанско становништво у Ирану. Ипак, амерички интереси и могућности имају границу.

          САД могу да подрже земље које саме обезбеђују своју националну безбедност. Сједињене државе не могу бити основни извор те безбедности. Ето, где односи Вашингтон-Баку постају занимљиви: стратешки Азербејџан се налази између две САД-у антагонистичке силе.

          Азербејџан служи као главни пункт за транзит НАТО трупа у Авганистан. Азербејџан жели да добије могућност за куповину америчког оружја, али су га САД у много случајева одбиле. Сада су се Азербејџанци обратили Израелцима са којима одржавају тесне узајамне односе.

          Азербејџан има сва својства квалитетног савезника САД. Стратешки положај те земље омогућава утицај на догађаје у Ирану, и на лимитирање утицаја Русије у Европи.

          Азербејџан није постао квалитетна либерална демократија, а није ни могао јер је окружен непријатељским силама – Ираном, Русијом и Јерменијом. 

          Што се тиче критике режима, тешко је замислити да би неке друге власти биле либералније или транспарентније. Ако на власт дође опозиција коју финансира Иран, онда ћемо добити још један Иран.

          Ако дођу опозиционари проруског правца - све ће да личи на Русију.

          Тврдња да Американци не треба да промовишу своје стратешке интересе у ситуацији када је актуелни режим морално супериорнији од опозиције коју подржавају Русија или Иран јесте – изопаченост.

          Азербејџан је важан за САД и зато што је то клин између Русије и Ирана.

          Сваки режим у Азербејџану који замени постојећи у моралном смислу може бити много гори, а такође и непријатељски према САД.

 

          Превела

          Ксенија Трајковић