Американци би да потисну Кину из Пакистана

ПЕКИНГ ИСКОРИСТИО УБИСТВО ОСАМЕ БИН ЛАДЕНА

И КРИЗУ У ОДНОСИМА ИСЛАМАБАДА И ВАШИНГТОНА

Јусуф Гилани и Вен Жибао

• Под вођством популарног исламског богослова Кадрија, који има и канадски пасош, у Карачију и Исламабаду се већ догодио „Тахрир на пакистански начин“  
• Кризу у пакистанско-америчким односима искористио је Пекинг. Дао је Пакистану - без икакве надокнаде - 50 ловачких авиона
• Тада је премијер Јусуф Гилани изјавио: „Поносни смо што је Кина наш најбољи и најоданији пријатељ. Нека и Кина зна да је Пакистан увек уз њу. Кад говоримо да је пријатељство више од Хималаја и дубље од океана - то имамо са Кином“
• Смењивање Гиланија је мало тога променило у односима Пекинга и Исламабада - па је Ашрафова влада, у септембру 2012. потписала нови војни споразум са Кином који подразумева повећање испорука кинеског оружја и јачање размене обавештајних података
• Кина тражи алтернативне излазе на Светски океан, заобилазећи ланце острва близу сопствене обале јер их контролишу САД и њихови сателити, па један од „коридора“ ка Индијском океану отвара преко Пакистана. Њена шанса су луке Гвадар и Пасни, које реконструише, поготово што се надвијају над Персијским заливом
• Зато Американци улажу у „пакистански Тахрир“ и покушавају да Кини затворе путеве преко Мјанара (Бурме)

Пише: Јевгениј Пожидајев, коментатор ИА REGNUM 

       ТОКОМ јануара Пакистан је био захваћен масовним протестима, под вођством популарног исламског богослова Кадрија.

       Почетком месеца десетине хиљада људи окупиле су се у највећем граду ове земље - Карачију, а 14. јануара - у престоници - Исламабаду. Захтеви, које је истакао Кадри (власник двојног пакистанско-канадског држављанства), били су: оставка владе, формирање прелазног кабинета, одржавање парламентарних избора и радикална политичка реформа под девизом борбе са тероризмом и корупцијом.

       Истог дана, 14. јануара, Врховни суд је издао налог за хапшење премијера Раџија Первеза Ашрафа и још 15 високих чиновника под оптужбом да су примали мито. Владајућа Народна странка је 16. новембра, фактички, удовољила захтевима митингаша.  

       Пакистанска „експлозија народног незадовољства“ неочекивано је добро изрежирана. „Маршу милиона“ су претходили заоштравање ситуације на граници са Индијом и крвави антишиитски терористички акт у Белуџистану који је однео 125 људских живота.

       У политичком програму премијера Ашрафа били су: јачање регионалне безбедности, мирна коегзистенција са Индијом и обећање да ће бити решен проблем Белуџистана. У право време је стигла и одлука Врховног суда о хапшењу премијера. На крају, своју улогу је одиграла и наглашена неутралност војске.  

       При том, као и у Египту, митингаши првобитно нису добили звачину подршку ни једне значајне политичке силе у земљи. И „Покрет за праведност“, на челу са Имраном Ханом, и „Пакистанска муслиманска лига“ (ПМЛ, фракција Наваза Шарифа) динстанцирале су се од Кадрија „који жели промене путем притисака и уличних протеста.

       Међутим, након одлуке Врховног суда - „Покрет за праведност“ је саопштио да жели да промени ситуацију путем слободних и праведних избора“. Тиме је фактички обновио захтеве митингаша.  

       Другим речима, на улицама Карачија и Исламабада десила се „мека“ револуција - добро знана по Тунису, Египту и другим арапским земљама где је реализован такав сценарио. Где су његови корени овог пута?   

       А шта је предисторија протеста и смењивања премијера?

       Супротстављање судске и извршне власти у Пакистану почело је још 2010. када је поново именовани главни судија Врховног суда Пакистана Ифтихар Чаудхри извојевао укидање донетог за време владавине председника Первеза Мушарафа закона о националном помирењу којим су била адактирана кривична дела против чланова породице бившег премијера Беназир Буто. Један о „јунака“ кривичног прогона био је и Асиф Али Зардари, муж Беназир Буто, који је након њене смрти постао копредседник владајуће Народне странке Пакистана, а 2008. и њен председник.  

       Ухапшени Раџа Первез Ашраф био је наследник Јусуфа Разе Гиланија који је такође припадао владајућој Народној странци Пакистана и углавном се придржавао њене линије у унутрашњој и спољној политици. Гилани, који је био премијер од 2008,  лишен је функције уз помоћ истог Врховног суда у јуну прошле године. Ашраф је практично наставио дело Гиланија, супротстављајући се судским властима.   

       Сва ова унутарполитичка трвења за подлогу су имала мајску кризу из 2011. која је америчко-пакистанске односе довела до тачке кључања.

       Да подсетимо: 1 маја 2011. су Американци - не зарезујући нимало пакистански суверенитет - у Аботабаду убили Осаму бин Ладена. Истовремено је „процурило“ да САД имају разрађен план за увођење војске у Пакистан и заузимање нуклеарног арсенала Исламабада у случају опасности да ће доспети у руке исламиста. Мишљење пакистанске владе опет, наравно, Вашингтон није занимало. До средине маја већ је дошло до размене ватре између америчких и пакистанских војника на граници са Авганистаном. 

       Гилани је у том тренутку демонстрирао не сасвим мирољубиву риторику. „Рећи ћу сасвим отворено: сваки насртај на стратешке активе Пакистана, отворени или тајни, наићи ће на адекватан одговор. Пакистан себи оставља право да узврати пуном мером. Нико не сме да потцењује одлучност и способност нашег народа и оружаних снага да заштите своју отаџбину“.

       Криза се завршила претњом мешања у овај „породични сукоб“Кине. Пакистан је од Пекинга - без икакве надокнаде - добио 50 ловачких авиона. Том приликом је Гилани био недвосмислен.

       „Поносни смо - нагласио је - што је Кина наш најбољи и најоданији пријатељ. Нека и Кина зна да је Пакистан увек уз њу. Кад говоримо да је пријатељство више од Хималаја и дубље од океана - то имамо са Кином“.  

       Тада је положај Зардарија био, у најмању руку, више двосмислен.

       Почевши свој президентски мандат са званичном посетом Кини и јавним негодовањем због напада америчких беспилотних летелица, бивши супруг Буто у ствари је водио сложенију игру.

       Преписка коју је објавио Wikileaks показује да је „беспилотни“ протест председника Пакистана у ствари био само димна завеса. Касније, већ 2009. у Зардарија и његових присталица појавили су се проблеми са војском- што није било чудно, јер је Гилани аутор књиге која препоручује удаљавање војске од политике.

       Сударивши се са војном опозицијом, вође Народне странке почеле су да се обраћају Вашингтону. Држећи се антиамеричке  реторике  за јавност,  Зардари је предложио САД да се заједно отарасе војног врха, оптужујући га, не без основа, за тајну подршку талибанима.  

       Међутим, нису нашли заједнички језик, па је цивилна власт у Исламабаду наставила антиамерички правац- у сваком случају, за јавну употребу. Зато је зардари, у фебруару 2012, изјавио да ће његова земља потпуно подржати Иран у случају агресије других држава, обећавши да Пакистан неће подржавати активности САД.  

       Другим речима, до средине 2012.  Зардаријева влада се нашла у занимљивом положају. Унутар земље практично није било „разумевања“ са војском, што је аутоматски значило, као прво, „трвења“ са Врховним судом. Мада је сам Ифтихар Чаудхри у своје време био је „жртва“ генерала Мушафара и уклоњен са положаја, утицај војске на вишу судску институцију Пакистана остао је неоспоран.

       Споља подршка  Ирану значила би неизбежне проблеме са САД и нафтним монархијама Залива (Саудијска Арабија, Катар и др.), који сматрају Техеран за свог смртног непријатеља. Стога је Саудијска Арабија већ у старту била крајње скептична према групацији око Зардарија.

       Још мање је прокинески заокрет Исламабада могао да задовољи Вашингтон.  

       Мајска криза постала је учинила јавном „инфилтрацију“ Кине у Пакистан, показавши да се Пекинг руководи дугорочним циљевима.

       Пекинг је традиционални партнер Исламабада, а у протеклој деценији њихов однос је добио нови импулс.

       Кина, која критично зависи од увоза сировина, тражи алтернативне излазе на Светски океан заобилазећи ланце острва близу сопствене обале јер их контролишу САД и њихови сателити. За њу један од „коридора“ ка Индијском океану иде преко Пакистана. А још се луке Гвадар и Пасни, које реконструише Кина, надвијају непосредно над Персијским заливом.

       Није тешко замислити какву вредност имају те базе за брзо растућу кинеску флоту. Осим тога пакистански „коридор“ има неоспорну вредност са тачке гледишта приступа иранским фосилним горивима.

       За Кину је Пакистан традиционално противтежа Индији чији значај расте како се Делхи зближава са Вашингтоном. А такође: упоредо са порастом напетости на индијско-кинеској граници и јачањем супарништва између Кине и Индије у Јужно-Кинеском мору и Индијском океану.  

       Смењивање Гиланија је мало тога променило у односима Пекинга и Исламабада - па је Ашрафова влада, у септембру 2012. потписала нови војни споразум са Кином који подразумева повећање испорука кинеског оружја и јачање размене обавештајних података.  

       У међувремену, напори Обамине администрације били су протеклих година смерени на максимално ограничавање кинеског утицаја у Пакистану.

       У фукцији „ограђивања Кине“ је напад на други „коридор“ који би Кинезе водио ка Индијском океану - преко још до  скора безусловно прокинеског Мјанмара (Бурме). Рангунски режим, којег је западна пропаганда до пре три године предтављала као апокалиптично зло, одједном се трансформисао у сасвим лојалног партнера САД, а његови су односи са Пекингом нагло захладнели.

       Пакистан је из истих разлога био осуђен да постане објекат примене сличних напора.    

       Зардаријева групација мало коме одговара - а при том је и слаба. Шеф државе није случајно добио надимак „мистер десет посто“, а успех код бирача углавном дугује популарности убијене супруге.

       Тако је постао могућ „меки Тахрир“ који ће ослабити „Народну странку“.  

       Ко ће извући највећу корист из тренутне операције?

       И Наваз Шариф и Имран Хан одржавају сасвим добре односе са Пекингом.  

       Шариф је истовремено тесно повезан са Саудијском Арабијом, а Имран Хан - са Великом Британијом. Обојица су, што није занемарљиво за Вашингтон, релативно лојални Индији, која наступа као противтежа Кини.

       На Шарифовој савести је наредба о повлачењу за време Каргилског рата 1999. (сукоба у планинским граничним областима Индије и Пакистана).

       Утоку тог сукоба Шариф се показао као политичар којим „управља“ Вашингтон. А Хан је наступао са предлозима да се замрзне кашмирско питање у име убрзаног развоја економских веза за Делхи.

       Упркос ритуалним наступима против акција америчких ваздушних снага, лидер „Покрета за праведност“ је далеко од радикалног антиамериканизма. Уосталом, он се залаже за то да се помогне САД да они „правилно“ изађу из Авганистана, уз очување стабилности у тој земљи.

       Очигледно је да политичко поље Пакистана очекује доста радикална реорганизација, чија дугорочна последица могу постати одређено смањење кинеског утицаја уз паралелно јачање позиција Запада и монархија Персијског Залива. А на унутрашњем плану - снажење умерених исламиста и војних кругова.  

       Превела Марија Петрова