Америка се одмиче од ивице прогнозираног краха

ЏИН СЕ ВРАЋА - БУЏЕТ САД У ЈАНУАРУ У СУФИЦИТУ,

БЕЛА КУЋА КРЕЋЕ ПУТЕМ РЕИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈЕ (1)

• Процес деиндустријализације САД тече одавно. У време Регана и Буша сениора, општа запосленост се повећавала у просеку 1,4% годишње, али су челичане годишње губиле 6,1% радника, металопрерађивачка индустрија - 4,5%, аутомобилска и машинска индустрија - по 1,5%, текстилна индустрија - 2%
• До тренутка ступања на власт Била Клинтона било је угашено безмало 2 млн. радних места у прерађивачким гранама и пола милиона у рударству
• Између 1990. и 2008. број запослених у САД се повећао са 122 до 149 млн. Било је отворено 27 млн. нових радних места. При том се 40% односило на државни сектор и здравство. Остало је било створено углавном малопродајом, градитељством, угоститељством
• Већ 2008. у америчком здравственом систему је радило више људи него у индустрији, при том је за владу  радило практично 1,5 пут више људи него у здравству (22 млн. насупрот 16 млн.). По извозу је тада индустрија каскала за сфером услуга 
• Спољни дуг САД, који је 1989. износио 2,7 билиона $, 2001. порастао је до 5,7 билиона $, до 13 билиона 2009. и до 15 билиона у 2011. Сада износи 16,55 билиона, при чему на владин део дуга отпада мање од трећине

        Пише: Јевгениј ПОЖИДАЈЕВ,  информативна агенција  REGNUM 

        ЕКОНОМИЈА САД коју су многи већ више пута сахрањивали, изненада је приредила читав низ изненађења.

        Једно од њих је јануарски суфицит буџета - са плусем од три милијарде уместо  27,4 милијарди минуса годину дана раније.

        Америка се полако, али сигурно одмиче од ивице очекиване пропасти - и ова се тенденција ослања на фундаменталне чињенице. 

        Прво да разјаснимо шта је довело економију Америке до кризе.

        Процес деиндустријализације САД тече одавно. Наиме, почео је још средином 1960-их. У време Регана и Буша сениора, например, ситуација је била следећа: општа запосленост се повећавала у просеку 1,4% годишње, али у индустрији је текао сасвим супротан процес. Челичане су годишње губиле 6,1% радника, металопрерађивачка индустрија - 4,5%, аутомобилска и машинска индустрија - по 1,5%, текстилна индустрија - 2%.

        Резултат је био: до тренутка ступања на власт Била Клинтона било је угашено безмало 2 млн. радних места у прерађивачким гранама и пола милиона у рударству.

        У америчкој индустрији 1997. било је ангажовано готово 17,5 млн. људи. Затим је процес попримио особине лавине. У кратким периодима 2000.-2003. и 2007.-2009. догодила су се два нагла пада,  тако да је данас у америчкој индустрији ангажовано 12 млн. људи, уз општи број запослених од око 143 млн. 

        Чиме је надокнађивна индустријска запосленост?

        Између 1990. и 2008. број запослених у САД се повећао са 122 до 149 млн. Било је отворено 27 млн. нових радних места. При том се 40% односило на државни сектор и здравство. Остало је било створено углавном малопродајом, градитељством, угоститељством. Генерално, 98% радних места се односи на „непродајни“ сектор, који нуди робу и услуге за унутрашње тржиште. 

        Другим речима, већ 2008. у америчком здравственом систему је радило више људи него у индустрији, при том је за владу  радило практично 1,5 пут више људи него у здравству (22 млн. насупрот 16 млн.). По извозу је тада индустрија каскала за сфером услуга. 

        На овај начин се Америка до краја прве деценије XXI века претворила у фактичког рекордера по деиндустријализацији, уступивши у томе само Хонконгу, чија економија представља додатак џиновске индустрије Кине. При том у извозном сегменту индустрија није могла да буде замењена сфером услуга.   

        Последице су разноврсне. Као прво, амерички извоз је брзо растао, али је све више каскао за увозом. Тако је америчка индустрија, у суштини, губила унутрашње тржиште и није могла да тај губитак компензује на спољном тржишту - трговина индустријским производима је 1992. била у минусу 2%, а 2008. већ - минус 8%. 

        Дошло је и до рапидног погоршавања трговинског биланса. Трговински биланс САД је у дефициту од 1976., мада је још у 1997. дефицит износио око 100 млрд. $ што је у размерама америчке економије изгледало маргинално. Међутим, касније је почео његов фантастичан раст.

        Већ до 2000. примакао се 400 млрд. $, а у 2007-2008. износио око 700 млрд. $.

        Негативни трговински биланс породио је и негативни платни, који се покривао за рачун спољних кредита и емисије долара.

        Спољни дуг САД, који је 1989. износио 2,7 билиона $, 2001. порастао је до 5,7 билиона $, до 13 билиона 2009. и до 15 билиона у 2011. Сада износи 16,55 билиона, при чему на владин део дуга отпада мање од трећине. 

        Као друго, деиндустријализација је довела до „мутације“ унутрашње потражње, која се увек сматрала за јачу страну САД.

        Почевши од времена Регана, америчка унутрашња потражња је расла за рачун специфичног „инструментаријума“. Реална зарада, достигнув максимум 1970., смањила се до средине 1990-их, и након кратког раста у другој половини 1990-их, почетком 2000-их опала је до пређашњег нивоа. 

        При том, ако је исправно мишљење чувеног економисте Филипса о томе, да је реални ниво инфлације у САД био већи од званичног у целом периоду након 1983. а нарочито почевши од 1996., раст је био фиктиван, а слика у првој деценији новог столећа још више депримирајућа.

        Пораст благостања и унутрашње потражње се обезбеђивао за рачун све приступачнијих кредита. Резултат је био: гушење у кредитима становништва „претовареног“ дуговима, плус колекција „лоших дугова“ код банака. Одатле „колебљивост“ унутрашње потражње и нестабилност банкарског система. 

        Осим тога, порез на доходак становништва заузима прво место на листи извора прихода федералног буџета САД. Другим речима, стагнација прихода је значила недостатак активног раста пореске базе. Појава буџетског дефицита и стрмоглави раст државног дуга у таквој ситуацији, како показује пракса, били су само питање времена.   

        У позадини свих побројених појава била је злослутна деиндустријализација.

        Плате у сфери услуга у просеку су за 1,5 пут ниже него у производњи из очигледних разлога. Теже је замењити квалификованог радника него конобара. У сфери услуга је уобичајена привремена или делимична запосленост, чији се гигантски пораст бележи у последње две деценије, синдикални покрет из истог разлога је слабије развијен.

        Сажимање индустрије је зато било праћено стагнацијом или смањењем реалне зараде, при чему последње чак није доводило до раста конкурентности америчке економије - јевтинији рад је био сконцентрисан првенствено у нетрговинском сектору. 

        Деиндустријализација је у значајној мери подстакла пораст социјалне неједнакости, која се опажала у САД у целом периоду од 1980. године.

        У то време је 0,1% најбогатијих Американаца „захватало“ мало више од 1% националних прихода, сада узима 5%.

        Ово је чак и више него што је зарађивала елита 1870. - 1880. Америка се, у извесном смислу, вратила у другу половину ХIХ века.

        Ниво неједнакости тренутно одговара 1920-им годинама. Разлози су јасни: прфемного запослених у сфери услуга, а на политичком нивоу - недостатак бројног, уједињеног и „јаког“ „пролетаријата“.

        Велика социјална неједнакост додатно смањује ниво унутрашње потражње. 

        Превела Марија Петрова