Амерички месијанизам је суманути са бритвом у руци

РУСКИ ФИЛОЗОФ АЛЕКСАНДАР СЕКАЦКИ - О ТРИ СУШТИНЕ САД

• Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: „Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи“, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено
• Друга суштина велесиле, којом свет мора да се бави, јесте - амерички империјализам. Разуме се, он не изазива нарочите симпатије, америчка експанзија наилази на отпор, одасвуд се чују оптужбе због непоштовања норми међународног права
• Света омраза према Америци, која у разним крајевима Земље окупља људе који апсолутно нису слични једни другима, никако се не може објаснити само империјалистичком политиком САД
• Крах СССР дао је нови подстицај америчком месијанизму, а то потврђују компактне технологије режираних револуција, од којих је - најмање једна половина нанела штету националним интересима САД
• За свет је изазов америчког месијанизма много је актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав - ја не знам

Пише: Александар Секацки

        ДЕСИЛО се тако да је Америка не само „земља међу земљама“, да има не само географску, економску и геополитичку димензију него и димензију метафизичку.

       На чудан начин, чак и „одвојено узета“, Америка је нека идеја способна да фигурира у истом реду са таквим идејама као например „перестројка“, „рецесија“, „аутизам“ или „озонска рупа“, при чему треба признати да је свој метафизички статус Америка стекла пре него што је постала велесила, у суштини од самог свог настанка.

       Као нешто метафизичко Америку виде Алексис де Токвил, Ниче, Ернст Јингер, Бодриар, и што је занимљиво, оцене које јој дају потпуно противрече једна другој. У сваком случају, без метафизичке компоненте преостало човечанство не може разумети ни карактер Америке ни њену улогу у савременом свету. Очигледна противречност и једног и другог захтева правилан распоред акцената, иначе расправа изгледа неразрешива и узалудна.

       Размишљајући о светском изазову, који се зове Америка, дошао сам до закључка да треба опазити разлику три њене суштине, а ако се то разликовање изведе правилно - многе недоумице нестаће саме по себи.

       Дакле, прву суштину САД ја бих одредио као амерички натурализам.

       У мом поимању то је оно чиме Америка може да се поноси: ту је и запањујућа независност у својим приоритетима, способност да спокојно брани свој избор не подлежући разним опсесијама. Је ли важно коју игру свет назива фудбалом? Додуше, ми знамо шта је фудбал и нећемо га променити ни за какав „сокер“ („soccer“ - амерички фудбал. прим. прев.).

       У амерички натурализам спада и дубоко поштовање према правим професионалцима свог посла и није важно да ли се они баве поезијом, дешифровањем египатских хијероглифа или гајењем кикирикија. Ту спада и невероватан имунитет на реторику: добро дође свако замуцкивање ако се иза њега наслућује искреност. Наравно и независност, која се може назвати максималном аутономијом постојања, јер се ње тичу и питања новца и књижевни приоритети и односи са Богом.

Обама  у кампањи за реизбор

       Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: „Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи“, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено.

       И још се много тога симпатичног може убројити у област америчког натурализма. Уосталом, много је и онога што може изазвати зловољу, чак и љутњу. На крају крајева и имунитет на реторику може се сматрати потврдом скромности, просечности, одсуством инспирације за правилан ред речи. Па, опет опседнутост јуриспруденцијом - та жалосна сабласт сада се свуда раширила, али је у САД унутрашња правна казуистика попримила облик ништа мањи од националне лудости.

       Укратко речено, однос према националним особинама „националног карактера“ може бити различит, али у целини амерички натурализам изазива поштовање код већине оних који се с њим сусрећу.

       Друга суштина велесиле, којом свет мора да се бави, јесте - амерички империјализам. Разуме се, он не изазива нарочите симпатије, америчка експанзија наилази на отпор, одасвуд се чују оптужбе због непоштовања норми међународног права (оптужби би било мање кад америчка дипломатија не би толико истицала приврженост духу и слову међународног права) - међутим, не живимо у рају, а приоритет националних интереса неминовно се претвара у губитак за нечије друге националне интересе, тако да се ту, заправо, нема чему чудити. Рецимо, руски и кинески империјализам одликује се већом уздржаношћу - па и снаге је омање, ако се узме у обзир укупност чинилаца.

       Још је присутан известан вишак лицемерја као противтежа унутрашњој доминацији слову закона (чак не слова, већ запете), али томе се може прилагодити, будући да се завеса видљивости ствара у геополитичким играма. Можда би „партнери“ САД више волели транспарентнија правила кад се неке ствари, ипак, називају својим именом (таква оаза је, например, Савет Безбедности ОУН, захваљујући којем је свет више пута избегао најгори сценарио), али стил диктира најјачи. Други, једноставно, изводе закључке и слежући раменима усвајају искуство. Ето, и наш главни санитарни лекар, Онишћенко, такође је научио да открива „неисправне супстанце“ у америчким батацима, баш онда каду су посебно неисправне, не раније и не касније.

       Укратко, уз све посебности амерички империјализам је елементарна датост и може се разматрати. Можда нешто, али то свет неће зачудити, а света омраза према Америци, која у разним крајевима Земље окупља људе који апсолутно нису слични једни другима, никако се не може објаснити само империјалистичком политиком САД.

       Међутим, постоји још и трећа суштина, коју је, можда, умесно назвати амерички месијанизам. О том задивљујућем феномену може се дуго говорити, ипак формат кратког чланка искључује могућност за јасну филозофску и историјску анализу. У веома краткој и преувеличаној форми контекст месијанизма је следећи. У свету постоје добри и лоши момци, добри су - они који своје лидере бирају помоћу специјалне процедуре електорских игара, не исмејавају амнестију ћурке сваке године и изнад свега поштују људска права, чији је списак једном и заувек трасиран у  Повељи о правима. Лоши су они који се према горе наведеним вредностима сумњиво односе и на крају својој деци чак не дају шансу да заволе бејзбол, церемонију уручивања „Оскара“, дивног америчког Мауса и Дан мрмота.  

       Овде је, ипак, потребно неколико озбиљних примедби. Историја потврђује да у размерама дугог времена побеђује онај (само она култура, цивилизација, нација), који се руководи главним мотивом, идејом, способном да свету дâ нову редакцију истине. Месијанство је својствено светским религијама, било је примера и световног месијанизма, ако се узме макар идеја Рационализма или Светске Револуције...  Идеје ће се увек борити за душе људи, али када инструмент месијанизма (чак и тако жалосне) постаје држава (чак и тако моћне), онда је то повод да се замисле и народи и националне елите. Јер, једна је ствар - јасна подела интереса, а друга - ирационална примеса неспокојне жеље да на свој начин усрећи друге. Ту није невоља у лукавости ни у лицемерју него управо у искрености.

Вудро Вилсон

       Није узалуд истакнути амерички антрополог и један од најумнијих људи свог времена, Грегори Бејтсон, говорио да је идеализам Вудроа Вилсона одиграо најзлослутнију улогу у стварању услова за припремање Другог светског рата: тада су због познатих „14 тачака“ одбачени сви претходни поверљиви споразуми, Немачка је демонстративно понижена и стављена на колена. О томе се историчари споре све до данас, као уосталом, и о другом чеду председника Вилсона - о Федералном систему резерви. Ипак, речи о добрим намерама, којима је поплочан пут у пакао, у политици су праведне као нигде.

       Без сумње, крах СССР-а дао је нови подстицај америчком месијанизму, а то потврђују компактне технологије режираних револуција, од којих је - најмање једна половина нанела штету националним интересима САД, али како не просветити и не усрећити народе? Дакле, на данашњем међународном дневном реду изазов америчког месијанизма много је актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав, ја не знам.

       Зато о три суштине могу рећи сасвим конкретно. Амерички натурализам мени је симпатичан, мислим да је управо у њему права снага и привлачност Америке. Друга суштина, само њено постојање, у мени изазива неку тугу иако са лаком примесом страсти. А трећа суштина ме наводи на подсећање на поетско поређење Арсенија Тарковског: као суманути са бритвом у руци...

       Превела Ксенија Трајковић