Амерички извоз 2012. достигао рекордних 2,2 билиона долара
ЏИН СЕ ВРАЋА - БУЏЕТ САД У ЈАНУАРУ У СУФИЦИТУ,
БЕЛА КУЋА КРЕНУЛА ПУТЕМ РЕИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈЕ (КРАЈ)
- Џин се враћа - буџет САД у јануару у суфициту, Бела кућа кренула путем реиндустријализације (крај)
- Амерички извоз 2012. достигао рекордних 2,2 билиона долара
- Дошло је до обнављања индустријске производње у базичним граним економије које су биле у колапсу у протеклих тридесет година. Тако Dow Chemical и Royal Dutch Shell граде хемијска предузећа, једна од крупних металуршких америчких корпорација Nucor повећава производњу челика и показује вишекратно повећање добити, ослањајући се на јефтини гас из шкриљаца
- Ако се не догоди ништа неочекивано - тенденције ће се наставити, САД ће повратити своју традиционалну улогу у светској економији - улогу активног извозника робе и индустријског гиганта
- У Вашингтону процењују да коришћење у производњи нових технологија (роботизација и 3D штампачи) може да значајно нивелише предност „Азијата“ у цени радне снаге
- Феномен деиндустријализације није нов. Могло би се рећи да САД „пате“ од „старохоландске болести“. Јер, средином ХVII века Холандија је била водећа индустријална држава. Међутим, потом је преживела „деиндустријализацију“ која се дотакла читавог реалног сектора - производња сукна у највећем центру индустрије вуне „Лајдену“ опала је четири пута, број бродова у изградњи - 10-15 пута, индустријско рибарство се смањило 7-10 пута
Пише: Јевгениј ПОЖИДАЈЕВ, информативна агенција REGNUM
АМЕРИКАНЦЕ је деиндустријализација неизбежно водила ка настанку мехура на берзи, краху хипотечног тржишта и тумнбањима у банкарском систему.
Индустрија из очигледних разлога захтева већа улагања него сфера услуга и уопште економија. А резултат деиндустријализације, који наступи пре или касније, могао би се назвати: „много слободног новца - мало добрих уговора“.
Одређени потези финансијских власти могу да побољшају или погоршају ситуацију, али је она, генерално, неизбежна.
Прва последица деиндустријализације била је - повећана доступност кредита, укључујући и хипотекарне. Друга: „експлозија“ шпекулативног капитала на финансијским тржиштима. Резултат и једног и другог је познат - криза 2008. године.
Феномен деиндустријализације није нов - можемо рећи да САД „пате“ од „старохоландске болести“. Јер, средином ХVII века Холандија је била водећа индустријална држава. Међутим, касније је преживела „деиндустријализацију“ за пример која се дотакла читавог реалног сектора: Производња сукна у највећем центру индустрије вуне „Лајдену“ опала је четири пута, број бродова у изградњи - 10-15 пута, индустријско рибарство се смањило 7-10 пута. Трговински биланс земље је постао негативан.
Колапс холандске индустрије био је праћен бекством индустријског капитала - углавном у Енглеску, која је тада била најопаснији непријатељ Холанђана.
Зато је до краја ХVIII века нерезидентима (углавном Холанђанима) припадало је 20% акција највећих енглеских компанија (Банка Енглеске Ост-Индијске компаније, Компаније Јужних мора). Те компаније су често биле директна конкуренција холандским. А још је 14% државног дуга настао због рата са истим тим Холанђанима.
Резултат холандске деиндустријализације била је економска стагнација која је потрајала читаво ХVIII столеће, са константном политичком нестабилношћу и тужним епилогом - становништво је поздрављало француску војску која је дошла да га ослободи од његове властите владе.
Према свему судећи, у САД схватају где су извори кризе и схватају опасност сценарија, сличног „холандском“. Тим пре, што се непосредни ефекти деиндустријализације виде и голим оком.
Америчку економију „заливају“ новцем - али се привредни раст тешко покреће. Углавном због тога што капитал из САД фактички финансира туђу индустрију и увоз енергената. Унутрашња потражња, која се подржава кредитима и „потпуно“ нултим уштеђевинама, тешко да ће се стабилизовати у принципу.
Међутим, САД имају и јаке стране. Прво, то је велика технолошка предност чак и у односу на Немачку или Јапан. Друго, ту су и уникалне могућности ширења економских интереса на иностраним тржиштима. Треће, ефекат прве две тачке биће - конкурентност и брзорастући извоз. Четврто, Американци имају сировинску базу за респект и много ниже, у односу на Европу и Јапан, унутрашње цене енергената, електричне енергије и сл. Апето - млађе, у поређењу са ЕУ и Јапаном, становништво, које врши мањи притисак на пензиони систем и буџет и обезбеђује радну снагу.
Дугорочна стратегија - коју је изнео Обама а која на први поглед представља неповезане иницијативе - своди се на следеће.
Обама, као прво, тражи реиндустријализацију и враћање у САД производње пребачене у иностранство. А пошто је тешко и неисплативо конкурисати Кинезима у доњем сегменту цена, покретач индустријализације треба да буде производња за извоз високих технологија што ће „уједно“ поправити трговински биланс.
Претпоставка за брзи развој треба да постану масовна улагања у перспективна истраживања, поготово што свет стоји на прагу нове техничке револуције. У Вашингтону процењују да коришћење у производњи нових технологија (роботизација и 3D штампачи) може да значајно нивелише предност „Азијата“ у цени радне снаге.
Други предслов раста извоза и реиндустријализације види се у смањењу унутрашњих цена енергената, са пожељним достизањем потпуне независности од извоза угљеводоника који константно поскупљују. То ће, са једне стране, повећати конкурентност америчке индустрије на унутрашњим и спољним тржиштима и свакако би имало позитиван утицај на трговински биланс.
Реиндустријализација и Обамин релативни „социјализм“ у стању су да реанимирају и унутрашње питање.
Краткорочно, САД, не без успеха, покушавају да смање трошкове и повећају пореске приходе. Инструмент за то нађен је, на например, у „деофшоризацији“ бизниса и повећању пореза на приходе добростојећих грађана.
Напредак је већ очигледан: буџетски приходи су у јануару порасли до 272$ млрд. Док је у јануару 2012. та сума била 234$ млрд.
Приходи од пореза на доходак су порасли од 403,8$ млрд. до 468,4$ млрд, од корпоративног пореза на добит - од 60,2$ млрд. до 70,3$ млрд. Како је у стварности?
САД имају довољно резерви да се извуку из дужничке „рупе“ - дефицит буџета се може доста брзо смањивати.
Осим овога, према подацима Министарства трговине, извоз САД је током 2012. достигао рекордних 2,2 билиона $, а дефицит трговинског биланса се убрзано смањује.
Рекордни извоз остварили произвођачи индустријске опреме, аутомобили, резервних делова, мотора и робе широке потрошње.
Извоз нафтних деривата порастао је за 1056% у поређењу са 1999. годином. Рекордан ниво је достигао извоз угља.
Сама реиндустријализација се захуктава. Обнављају се базичне гране економије које су биле у колапсу у протеклих тридесет година. Тако Dow Chemical и Royal Dutch Shell граде хемијска предузећа, једна од крупних металуршких америчких корпорација Nucor повећава производњу челика и показује вишекратно повећање добити, ослањајући се на јефтини гас из шкриљаца.
Другим речима, ако се не догоди ништа неочекивано - ове тенденције ће се наставити, а САД ће повратити своју традиционалну улогу у светској економији - улогу активног извозника робе и индустријског гиганта.
Без обзира на апокалиптичне прогнозе, унутрашње резерве Америке су исувише велике да би ова земља тек тако сишла са позорнице.
Превела Марија Петрова