ОЕБС ни прстом није мрднуо да спречи линч Царјова – компас за све којима још није јасан Пети октобар

ПОЗНАТИ УКРАЈИНСКИ ПОЛИТИЧАР ОЛЕГ ЦАРЈОВ СВЕДОЧИО У СБ УН О КИЈЕВСКОМ МАЈДАНУ 2014. (крај)

* У јануару 2014-те у Кијев стиже (Литванац) Аудрјус Буткјавичкус. Њему је био званично забрањен улазак у Украјину јер је био оптужен за командовање снајперистима који су убијали демонстранте 1991. године у Виљнусу и 2005. у Киргистану, а још је у Грузији током Револуције ружа командовао једном приватном војском. Он је ипак ушао. Забрану уласка укинуо је, скривајући то од колега, генерал СБУ Пјотр Шатковски, који је до септембра 2013. године био први заменик шефа СБУ. Аудријус је одмах откривен јер је посетио америчку амбасаду

* Поред грузијских снајпера, о којима су Италијани снимали филм, у Украјину су стигли специјалисти за обојене револуције из Пољске, Аустралије и балтичких држава. Почели су да обучавају вође борбених одреда Мајдана, затим и саме припаднике тих одреда (стотина). Учили су их како да рукују палицама, како да „држе линију“, како да користе запаљиве коктеле. „Увозни“ и остали снајперисти“ пуцали су и на демонстранте и на полицију

* Као кандидат за председника Украјине, био сам учесник ТВ емисије „Слобода говора“ у којој сам рекао да сам са демонстрантима са Југоистока разговарао о захтевима под којима ће обуставити протесте: амнестија за полицајце и припаднике специјалне јединице Беркут, федерализација земље, а руском – статус другог државног језика. Милитанти са Мајдана су опколили студио. Захтевали су да изађем...

*Позвао сам посматраче ОЕБС-а и затражио помоћ. Срео сам се са њима уочи програма. Одговорили су да им је задатак да посматрају и да неће моћи да помогну. Морао сам да изађем пред милитанте, јер би у противном упали у студио. Претукли су ме и поцепали на комаде. Сва одећа ми је стргана за неколико секунди. Сва без изузетка. Све то су снимале камере. Украјинске и стране. Уживо

* Био ми је понуђен ми је излаз: да клекнем, извиним се Мајдану, напишем изјаву о одустајању од председничке кандидатуре и одрицању од посланичког мандата. Нагласили су: у том случају ће ме пустити живог. У супротном, предаће ме гомили на Мајдану, сами растргнути или, како је маса захтевала, стрељати на Мајдану. Одбио сам, али сам преживео

_____________________________________________________     

       У НОВОГОДИШЊОЈ ноћи се била појавила нада да ће протести престати али се то није догодило.

       Технологија Џима Шарпа није функционисала против Јануковича. Јер, срачуната је на провоцирање власти да употреби силу, да изазове негодовање због поступања власти и да изведе још више људи на улице. Ненасилни протести (ако се тако могу назвати) нису имали успеха тих дана јер власти нису примењивале силу.

       Било је више повређених полицајаца него повређених демонстраната.

       Био сам први посланик који је посетио повређене полицајце у болницама. Имали су избијене зубе, поломљене ноге и руке, опекотине, повреде главе.

       На младе војнике жандармерије бацане су коцке калдрме и молотовљеви коктели, а они су могли само да их избегавају и да се заклањају пластичним штитовима.

       Пошто ненасилни протест није успео, после Нове године прешли су на технологију директног насилног преузимања власти.

       Оба Мајдана, којима сам присуствовао, заснивала су се на злочинима и лажима.

       Први, „Наранџасти мајдан“ био је заснован на фиктивном тровању Виктора Јушченка.

       У срцу последњег је лаж да је полиција пуцала на демонстранте и побила такозвану „Небеску стотину“.

       У земљу су и даље увођени стручњаци за преузимање власти. Ево примера.

       У јануару 2014-те у Кијев стиже Аудрјус Буткјавичкус. Са пасошем са његовим презименом. Молим да обратите пажњу на ову особу.

       Буткјавичкусу је био званично забрањен улазак у Украјину јер је био оптужен за командовање снајперистима који су убијали демонстранте 1991. године у Виљнусу и 2005. у Киргистану, а још је у Грузији током Револуције ружа командовао једном приватном војском.

       Он је ипак ушао у Украјину. Забрану уласка укинуо је, скривајући то од својих колега, генерал СБУ Пјотр Шатковски, који је до септембра 2013. године био први заменик шефа СБУ.

       Аудријус је одмах откривен јер је посетио америчку амбасаду и одржао неколико састанака са Турчиновим и Наливајченком.

       Поред грузијских снајпера, о којима су Италијани снимали филм, у Украјину су стигли специјалисти за обојене револуције из Пољске, Аустралије и балтичких држава. Почели су да обучавају вође борбених одреда Мајдана, затим и саме припаднике тих одреда (стотина).

       Учили су их како да рукују палицама, како да „држе линију“, како да користе запаљиве коктеле.

       „Увозни снајперисти“,  као и они који су били наоружани и обучени на лицу места, пуцали су и на демонстранте и на полицију. На томе је саграђен мит о Небеској стотини.

       Тако је била преузета власт у Кијеву. А да би се легализовао пуч - расписани су избори.

       Био сам регистрован као председнички кандидат у Украјини. Југ и исток Украјине нису прихватили државни удар у Кијеву. Прошао сам цео југоисток Украјине, састао се са свим вођама протеста. Постојало је разумевање да је Украјина на ивици грађанског рата.

       „Слобода говора“ је у то време била најбоље котирана политичка тв-емисија у Украјини. Од ње сам добио позив да 14. априла 2014. учествујем у дебати о ситуацији у земљи.

       Отишао сам са намером да пружим руку, да пренесем Кијевљанима да је потребно зауставити се, да морамо саслушати једни друге и наћи компромис јер ће иначе доћи до рата.

       У емисији сам рекао да сам са демонстрантима са Југоистока разговарао о захтевима под којима ће обуставити протесте: амнестија за полицајце и припаднике специјалне јединице Беркут, федерализација земље, а руском – статус другог државног језика.

       Милитанти са Мајдана су опколили студио. Захтевали су да изађем. Позвао сам посматраче ОЕБС-а и затражио помоћ. Срео сам се са њима уочи програма. Одговорили су да им је задатак да посматрају и да неће моћи да помогну.

       Морао сам да изађем пред милитанте, јер би у противном упали у студио. Претукли су ме и поцепали на комаде. Сва одећа ми је стргана за неколико секунди. Сва без изузетка. Све то су снимале камере. Украјинске и стране. Уживо.

       Све то је у директном преносу гледала моја породица, моја мајка.

       Био ми је понуђен ми је излаз: да клекнем, извиним се Мајдану, напишем изјаву о одустајању од председничке кандидатуре и одрицању од посланичког мандата.

       Нагласили су: у том случају ће ме пустити живог. У супротном, предаће ме гомили на Мајдану, сами растргнути или, како је маса захтевала, стрељати на Мајдану.

       Одбио сам, али сам ипак преживео.

       Организатори Мајдана одлучили су да би  такво погубљење председничког кандидата председничке изборе лишило легитимитета.

       Бројни европски политичари дали су изјаве, као и Бан Ки Муна, да је неприхватљива одмазда против политичких противника.

       Имао сам среће што сам преживео јер су  после Мајдана, само током прве године, убијена четворица мојих колега и пријатеља, посланика Врховне раде: Александар Пеклушенко, Станислав Мељник, Михаил Чечетов и Олег Калашњиков.

       Позвао сам Олега Калашњикова дан пре његовог убиства. Рекао сам му: "Одлази, убиће те“. Рекао ми је: „Само да организујем прославу Дана победе у Кијеву. Потом ћу доћи“. Није дошао!

       Александар Пеклушенко је био из Запорожја. Кући се враћао преко аеродрома Дњепропетровска. Увек је у таквим приликама свраћао да ме види. Живео сам у близини аеродрома у Дњепропетровску.

       Александар је много волео живот. Имао је младу жену. Имао сам у кући боцу Калвадоса и цигаре за њега.

       Полиција је објавила да је извршио самоубиство. Да је пуцао је себи у врат дугоцевном пушком.

       Замислите: дугоцевном пушком у врат! Да ли је ико икада пуцао на овај начин и извршио самоубиство пре њега?

       Испричао сам, ево, само о жртвама народним посланицима. А хиљаде је политичких жртава било тада широм земље.

       За репресија над политичким противницима кориштене су јединице украјинских националиста – њихови одреди смрти.

       Сада кијевски режим покушава да ликвидира Партију Шарија. Ухапшен је опозициони лидер Виктор Медведчук. А земља се урушава. Има монструозан пораст спољних дугова. Производња је у паду, као и БДП.

       У земљи траје рат. Падају социјални стандарди. Становништво бежи у иностранство.

       У Украјини сваког дана неко буде убијен. Бандити харају. Оружје је на улицама.

       Нема ко да одговори ни на најважније питање: ко ће за све то одговарати?

       Питање је и: зашто се у Украјини крше права руских Украјинаца?

       Зашто нема истраге о убиству „Небеске стотине“ и спаљивању људи у Дому синдиката у Одеси, зашто починиоци нису изведени пред лице правде?

       Зашто су осумњичени за убиство Ољеса Бузине, песника и ватреног патриоте Украјине, ослобођени у судници?

       Зашто је војска употребљена против Донбаса, са кршењем устава?

       Зашто Украјина не испуњава обавезе преузете Минским споразумима, а готово свакодневно људи умиру у Донбасу?

       Да ли ће неко бити одговоран за све то?

       Да ли ће одговарати земље које су биле гаранти да ће се применити споразум између Јануковича и опозиционих лидера од 21. фебруара 2014. године који је прекршен дан након потписивања?

         (У Сaвету безбедности се по „Аријевој формули“ разговарало о државном удару у Украјини 2014-те и сукобу до којег је потом дошло у Донбасу. На иницијативу Русије. Као сведок догађаја, наступио је познати украјински политичар Олег Царјов који је открио како су другу украјинску обојену револуцију организовали – Американци. Уз помоћ Немаца, Пољака, Грузина  и Литванаца)