Нешто ново и значајно западно од Дрине: Џевад Галијашевић покренуо web-портал Disident
СА СЛОГАНОМ „РАТ ПРОТИВ ВЈЕТРЕЊАЧА И ОТПОР ЈЕДНОУМЉУ“ И АМБИЦИЈОМ ДА СЕ ЛАЖНА СЛИКА СРУШИ
Џевад Галијашевић пред улазом
у московски Парк "Патриот"
* Сигурно је да дисидент не значи, исто што и „лош човјек“. Или „лош Бошњак“ и „врло слаб Муслиман“, наравно, кад би био такав, зар би могао бити „добар човјек“! Онај ко је дисидент мора се помирити са тим да ће понијети етикету „лошег човјека“ и све оно што иде уз ту етикету. Са том чињеницом мора бити спреман живјети. Постоји и друга страна медаље: колико год било тешко носити бреме дисидента, исто тако, бити Бошњак и бити Муслиман, у оваквом времену, није лако
* Алија Изетбеговић је примјер промашеног вође и особе која не зна изабрати за себе нешто добро а камоли за свој народ. Јер, Алија није никада био паметан али није био ни поштен човјек. Све те ситне и крупне крађе које је направио захваљујући крви својих поданика – муслиманског или бошњачкога народа, сав тај иметак, који је оставио своме сину (Бакиру) и својим кћерима (Сабини и Лејли), краткога је вијека. Фамилија које је углавном живјела у биједи, и која је кроз положај једног свога потомка уграбила богатство, ипак ће се вратити биједи, јер је то једина константа у животима лопова и глупих људи. Уосталом, његова прича о беговском поријеклу обична је лаж – тај болесни, аксиом националне самообмане он је само преписао – њега је у босанску земљу донио вјечити бјегунац кад загусти, Адил Зулфикарпашић, у народу познат као Адил-бег
* Ни самом Адилу, сво његово беговско поријекло и све што је имао, не би представљало ништа, да није било потомка Павелићевог министра (Србина, Антонија-Анте Никшића), угледне интелектуалке др Тање Никшић, чије је породично богатство и било ослонац финансијске моћи Адилове и његову причу о беговском поријеклу учинило могућом. Адил је имао прилику да буде вођа те шаке јада од народа, да је знао али није – Алија га је изиграо и доказао да је пуно вјештији, иако без новца
* Са страница овог портала, дисидент се обраћа својој малобројној публици и не обраћа се народима – чак ни оном свом коме припада и кога воли – мада и даље мисли да његов народ није паметан. То што пише о њему и што се труди да га други схвате и прихвате, не значи постојање амбиције да баш он, буде тај, који ће га дефинисати као нацију и понудити ту теоријску и практичну слику цивилизацији којој тај народ припада (иако то углавном и сам не схвата)
________________________________________________________________
СВАКИ политички идентитет, видљив је у написаној реченици и изговореној ријечи, поготово када не скрива тежњу, да без обзира на посљедице буде субјект политичког процеса, у разним временима, различитим политичким системима па и у рату. Увијек се покушава дефинисати просторним одредницама „лијево“ или „десно“, као да је могуће у њима детектовати сву природу одређеног дјеловања – у коме се јасно може разлучити та стална нит конфронтације политички обликованој, групној идеологији заједништва.
Мјењале су се идеологије, комунизам је замијењен национализмом (без великих потреса) и сво комунистичко смеће, сви полтрони, евет ефендије и лижи-сахани, у стварности безначајни политички пигмеји, релативно лако, наставили су своје прљаво коло под новом капом.
Бивши анти-комунисти постали су национални издајници – дисиденти су остали дисиденти и према њима се друштвена позиција није мијењала, јер су исти људи чинили комунистички покрет као и клеро-националистички.
Привилегија је, која се тешко стиче, бити препознат пред историјом, и у јавности актуелног тренутка, као политички субјект у сталној конфронтацији са идеолошким једноумљем ( комунизмом) једнако као и са идеолошким безумљем (клеро-национализмом).
Није једноставно посједовати и артикулисати самосвојне политичке погледе и став а још теже дјеловати у времену заоштрених противрјечја, када је егзистенцијално упутно и сигурно, сакрити се под кишобран општег става било да сте дио комунистичког или националистичког стада.
Ко није могао бити дио стада и прихватити да је овца, морао је бити спреман бити непријатељ. Непријатељ државе, народа и непријатељ неба и земље. Дисидент.
„Не могу да причам шта је било у Хоћину, у далекој земљи руској. Не зато што не памтим, већ што нећу. Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звијерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.“
(Меша Селимовић – ТВРЂАВА)
У начелу и у теорији, дисидент је термин који се користи за описивање појединца или групе људи који се отворено супротстављају владајућем режиму, политичком систему, или политичким и друштвеним нормама које намеће већина. Тај се појам обично користи у дефинисању храбрих људи који својим ставом дјелују против ауторитарних или тоталитарних режима у неким државама, гдје власт има снажан надзор над јавним мнијењем, ограничава политичке слободе и прогони и кажњава слободну мисао.
Дисиденти се увијек издвајају из главне струје мишљења и поступају на начин који је критички и опозициони према властима. Они могу јавно изражавати своје неслагање, протествовати, писати или говорити против владе или система који сматрају неправедним или репресивним. Дисиденти зато често ризикују суочавање с репресивним мјерама, укључујући притвор, цензуру, физичке нападе, дискриминацију, а понекад и ликвидацију.
Историјски гледано, дисиденти су играли важну улогу у покретима за људска права, демократију и слободу говора. Њихова храброст у изношењу својих мишљења често је кључна за покретање и обликовање промјена у друштву и подстицање размишљања о важним питањима која се тичу свих грађана, чак и када то грађани, због своје ограничености, незнања и кукавичлука не разумију.
Важно је напоменути да је термин “дисидент” неутралан и не имплицира нужно да је нечије стајалиште тачно или погрешно а поготово не имплицира да је и непријатељ државе или народа. То је само опис појединца или скупине који се разликују од већинског става или политичког система и који изражавају своје мишљење на храбар и често изазован начин.
Сигурно је да дисидент не значи, исто што и „лош човјек“. Или „лош Бошњак“ и „врло слаб Муслиман“, наравно, кад би био такав, зар би могао бити „добар човјек“!
Онај ко је дисидент мора се помирити са тим да ће понијети етикету „лошег човјека“ и све оно што иде уз ту етикету. Са том чињеницом мора бити спреман живјети.
Постоји и друга страна медаље: колико год било тешко носити бреме дисидента, исто тако, бити Бошњак и бити Муслиман, у оваквом времену, није лако.
Треба бити глуп или треба бити рођен такав што открива да се неки дисидент, изјашњава као Бошњак и као Муслиман и да не жели бити ништа друго, јер мисли да му је то, судбина.
У ствари, и када пожели бити нешто друго – не може, не иде.
Дисидент не зна побјећи од свог народа – од те заједнице која га прогони али је он доживљава као своју и са њом се идентификује чак и када је свјестан – изјаснити се таквим, значи одрећи се многих могућности. Јер, тај, његов народ, није никада био познат по некој памети – прилично и у просјеку, није паметан.
Али, дисидент никада не тражи и не нада се аплаузима; њему не треба разумијевање народа коме припада, јер, његов народ није способан и не заслужује да га разумије, а он, сам – не заслужују боље, јер му припада иако му је све, углавном јасно.
Јасно је и да сваки народ па и овај његов, заостали и сиромашни, као у огледалу, открива да је моралан и паметан онолико колико му је моралан и паметан вођа, кога себи изабере. А једини вођа, чак и док је поприлично мртав, Алија Изетбеговић, човјек је прилично ограничених мисаоних могућности а уз то је морална наказа која је све светиње одбацила изигравајући и преваривши све оне који су икада помислили да ће он, такав метиљав и приглуп, урадити понешто добро и корисно, за народ и државу.
Тужно је и јадно, кад његови „јарани“ из затвора, саучесници у злочину, преварама и у власти, отворе причу о његовој историјској величини и стратешкој, лидерској улози.
Па шта је ту стратешко – да поведеш народ из једне заједничке државе – из велике земље, Југославије, у малу, недозрелу и неизграђену Босну и Херцеговину. Тај вирус разбијања државе донесеш себи у авлију и подијелиш земљу на два ентитета, али то урадиш тек кад ти буде побијено 100.000 људи, протјерано више од два милиона грађана (више од пола становништва) а њихова имовина буде опљачкана и попаљена – а пошто није био сигуран да је учинио довољно зла, доведе муџахедине, окупи терористе – доведе шљам и отпад из Арапског свијета да би све друштвено – историјске и економске, културне и цивилизацијске конфликте, који оптерећују „Исламски свијет“ убацио на мали простор Босне и Херцеговине и оптерети га за вијек вијекова.
Примјер промашеног вође и особе која не зна изабрати за себе нешто добро а камоли за свој народ. Јер, Алија није никада био паметан али није био ни поштен човјек.
Све те ситне и крупне крађе које је направио захваљујући крви својих поданика – муслиманског или бошњачкога народа, сав тај иметак, који је оставио своме сину (Бакиру) и својим кћерима (Сабини и Лејли), краткога је вијека.
Фамилија које је углавном живјела у биједи, и која је кроз положај једног свога потомка уграбила богатство, ипак ће се вратити биједи, јер је то једина константа у животима лопова и глупих људи.
Његова прича о беговском поријеклу обична је лаж – тај болесни, аксиом националне самообмане он је само преписао – њега је у босанску земљу донијео вјечити бјегунац кад загусти, Адил Зулфикарпашић, у народу познат као Адил-бег.
Ни самом Адилу, сво његово беговско поријекло и све што је имао, не би представљало ништа, да није било потомка Павелићевог министра, (Србина, Антонија-Анте Никшића), угледне интелектуалке др Тање Никшић, чије је породично богатство и било ослонац финансијске моћи Адилове и његову причу о беговском поријеклу учинило могућом.
Адил је имао прилику да буде вођа те шаке јада од народа, да је знао али није – Алија га је изиграо и доказао да је пуно вјештији, иако без новца.
Зато, рационалан ум са ознаком дисидента, мора замјерити Алији Изетбеговићу много тога али прије свега, то што је био глуп а играо се ватром – како се само он играо са политиком и народом – писао декларације о Исламу и суверености БиХ – па се играо „суживота“ и везања застава са Хрватима, онда се мало играо двонационалних референдума у тронационалној Босни и Херцеговини.
Алија је жртвовао мир због „суверености“ –, тачније, он је био та капљица која је фалила западу, да прелије чашу југословенског државног бесмисла. Управо тако: Алија је био важан и неопходан, да рат у БиХ буде дууууууг и стравичан – а да мир са њим буде једнако неподношљив.
Играо је он игре са муџахединима и терористима - убијао по Сарајеву, Мостару, Завидовићима - гдје год је стигао. На сваком кораку, хоџице, хоџе и хоџусије су му лизале увехлу, старачку гузицу а он је пилавио и пилавио… па опет пилавио – док су људи убијани и народ страдао.
Ипак, највише се Он, Дида Аљо, играо са својим јадним народом – са нацијом којој је, његов друг из власти, по Радован К. прогнозирао нестанак и у длаку погодио. Јер, заиста је Муслиманска нација нестала у рату а на њено мјесто, је дошла нека нова – а опет тако стара и средњевјековна „Нација Бошњака“, у којој су се угњездили и понеки дисидент и онај који се никада није слагао са њим.
У принципу, дисиденти требају говорити о себи али, овако, када говоре о другима, чије су крваве руке узидане у темеље лажних митова, народ добија прилику да боље схвати с ким има посла. Углавном, због тога постоје људи, дисиденти, који ће о томе говорити и снажно и јасно, јер су били такви и у СФРЈ тј. у Старој Југославији били су политички активни – били по затворима, хапшени и прогањани – јер, просто нису вољели комунизам па ни вође а ни устаљени бирократски поредак ствари и односа. И борили су се против тога храбро и срчано, свјесни, да су добро прошли и да нису довољно патили, ни страдали превише.
Било је међу њима Муслимана којима је „чак“, пало на памет да организују митинг подршке угроженим Србима и Црногорцима на Косову, прије више од тридесет година.
Када је комунистичка власт у њима открила анархо-либерале и „Ђиласовце“, одговор достојан правих дисисната је услиједио: озбиљно урађен политички есеј о Ђиласу у коме је сасвим објективно приказан његов политички лик иако су комунисти тврдили да је то у бит, глорификовање политичког непријатеља и удар на наслијеђе СКЈ и Јосипа Броза Тита.
Прави дисидент, четири године послије смрти, његове висости, Великог Вође Ј. Броза зв. Тито, написао је саркастични трактат о диктатури и филозофски оглед о „продуховљеној тиранији“ Броза и његових слуга у комунистичком мраку Југославије, из кога се неће моћи изаћи лако и без посљедица. Писао је у Паризу и Мића Данојлић о томе на исти начин али писали су и други на сличан начин али никада тако није писао неко ко живи у Брозовој земљи и не мисли отићи из ње.
У томе је „босански дисидент“ и „младобосанац“ био први и једини.
Јесте и псовао мало, присјетио се Брозове бројне фамилије и мноштва копилади расутих по цјелом свјету а посебно по Балкану.
У тадашњи Савез комуниста дисидент је примљен, малољетан а истјеран из њега послије четири године, са ознаком државног непријатеља и са много тешких пресуда на затворске казне за вратом. На тим малим леђима и нејаким плећима натоварило се много тога а ипак су то била леђа и плећа малог момка из провинције, који је само имао среће, да зна – о како добро зна – испричати своју причу. И добити добре адвокате.
Дисидент је дисидент и у рату, па су га хапсили „његови“ и затварали у два наврата по шездесет дана, у најгорем затвору на свијету, Зеници, уз осамнаест дана у Тешњу. Али су га, у рату, преко ријеке ловили и снајпери другог народа, док су војске трећег народа, на ободима малог града, већ имале наредбу да га убију.
Ал, ето, нису – промашили су – па је имао времена да направи још много „глупости“ и прилике да увесељава доконе својим отпором и политичким потезима.
Транзиција је мајка промијена а дисидент увијек, плива уз воду – увијек и само узбрдо, док се свијет ломио у баруту артиљеријских канонада, у салвама вербалне мржње, расизма, фашизма, нацизма, германизма, животних турцизама и сваковрсних идиотизама – дисидент пада и диже се, док су му, сви актери живота и живот сам, шаптали на ухо, издајничку мисао – ЛЕГАО СИ, ОДМОРИ СЕ.
Није се одмарао, него је настављао, све даље; све боље и све горе… зависно од тога из ког се угла посматра та борба…
Истјерао је „сугузице“, како се то каже у бошњачком народу, „свете Исламске ратнике“ из једног српског села у Босни и Херцеговини, из Бочиње, гдје су се били удомили, развили бизнисе и почели темељито тренирати локалне полиције Маглаја, Тешња и Завидовића за будуће терористичке акције. Назвали су то „Џихадом, и борбом Исламских ратника у неисламском окружењу“ тј. у кршћанској Европи.
Пардон, „куји Европи“, како то слатко они изговарају на свом матерњем језику и језику својих агресивних, екстремних, лудих и примитивних увјерења.
Казали су тада ,за дисиднта, да мрзи и Ислам - да је та мржња, толико дубока и постојана, да је само због ње забранио називање Селама у властитој општини.
Истина је да је један сарадник дисидента, иначе покојник, наговорио га да забрани све вјерске поздраве у службеним просторијама! Он је то наравно урадио.
О како су га хоџе и ситне ушље нападале због тога – у свим џамијама луде босанске домовине, на фртаљу Дејтонске државе БиХ, говорило се да је забранио Селам у граду, јер је Селам једини вјерски поздрав који се могао чути у канцеларијама те јадне општине, па забраните ли вјерске поздраве ви оспоравате легитимност Селама.
И та је забава трајала кратко.
Бавио се дисидент и политичким радом у Силајџићевој прћији, Странци за БиХ – странци приватног просперитета оснивача и његових полтрона, и остао у њој пуних шест година.
И одатле је истјеран а да из општинске власти није отишао саминицијативно - годину и пол, прије истека мандата, не дозвољавајући олошу да га сам отјера, свакако би био смјењен.
Политички неприлагођен – дисидент се никада не уклапа у корумпирани систем. Земљу су опет окупирали и поклопили човјеколики мајмуни, примати – Националне партије и национални људи – „професионалци“ а уз њих се окупио најгори шљам сва три народа и узео да кроји судбину народима и земљи, управо онакву, какву, ови народи и заслужују.
Све би ово, свакако пажљиви и обавјештени читалац чуо о дисиденту, а сигурно ће чути и друге ствари, али да има горих од ових које су вам Вам откривене – сада није познато.
Иначе би било речено и написано.
Јер, са страница овог портала, дисидент се обраћа својој малобројној публици и не обраћа се народима – чак ни оном свом коме припада и кога воли – мада и даље мисли да његов народ није паметан. То што пише о њему и што се труди да га други схвате и прихвате, не значи постојање амбиције да баш он, буде тај, који ће га дефинисати као нацију и понудити ту теоријску и практичну слику цивилизацији којој тај народ припада (иако то углавном и сам не схвата).
Као да моли духовну и историјску мајку „Европу“ да прихвати своје заблудјело и давно отргнуто чедо, свједочећи о њему и у његову корист. Чак и када гријеши.
Када страшно много гријеши, прихватајући за вође, оне који га не разумију и не желе да разумију, на начин да буде схваћен и прихваћен. Таква намјера не постоји. За тако велики циљ, сувише је мали овај простор и сам дисидент.
Циљ писања и обраћања је прилично скроман и реалан.
Доказати оно што је прво написано и што треба чути о дисиденту: гдје год ишли, с ким год се дружили – коме год припадали. Да, баш то – дисидент је за власт и за народ, увијек био само слика и прилика лошег човјека, а то је лаж као и све што је затекло БиХ деведесетих!
Па нека се та лажна слика сруши или покаже у свој својој црној грандиозности.
