Мексичко удружење новинара направило поштену анализу непоштеног писања о Венецуели

ТОЈ ЛАТИНОАМЕРИЧКОЈ ЗЕМЉИ И ЧАВИЗМУ ГОДИНАМА ПРОРИЧУ КОЛАПС,

А КОЛАПСА - НЕМА

• У Венецуели најгоре пролазе сиромашни - њих највише погађају инфлација и несташице. Међутим, нису сиромашнији крајеви ти који се дижу против Владе Николаса Мадура, већ су то ексклузивне зоне и крајеви града у којима станује виша средња класа. Венецуела се изгледа претворила у земљу у којој богати протестују због глади са којом се не сусрећу, и то раде у име народа који их нити прати нити им верује
• Медијска стратегија против Венецуеле све жртве ставља на исту листу, а онда се за њих окриве актуелна власт и Николас Мадуро - упркос томе што већина до сада преминулих уопште није учествовала у демонстрацијама
• Од 114 фотографија из Венецуеле које је лист мексички „Excélsior” објавио између 15. јула и 15. августа ове године, на 90 су опозиционари, док су чависти само на 24. Од те 24 фотографије, на 14 је Мадуро у затвореном простору, а прате их наслови попут „Забранио протесте”, „Прекршио правила демократије” или „Прети да ће заузети Белу кућу!”
• Због свега тога Мексиканци одбијају да поверују да је на изборима за Уставотворну скупштину гласало више од осам милиона Венецуеланаца и да је Мадуро постигао немогуће: да је смирио уличне протесте и убедио главне опозиционе партије да изађу на регионалне изборе који ће се одржати у октобру. Остали су само најрадикалнији, они који хоће „улицу и још улице”
• Тешко је рећи шта ће бити са Боливарском револуцијом наредних недеља или месеци. Не усуђујем се да дајем прогнозу какву је 2014. године дао један мексички новинар, рекавши да даје максимално два месеца Мадуровој влади. Ипак, једна ствар ми је јасна: ако већ годинама говоре да у Венецуели има један идиот од председника који ће сваког часа да падне, а он не пада, може бити да није председник тај који је идиот

        УНИЈА мексичких новинара сачинила је анализу писања медија у тој земљи о ситуацији и збивањима у Венецуели.

        Анализу је сачинио Хавијер Отаола Монтагне, а сама анализа баца светло на искривљено огледало мексичке журналистике поводом Венецуеле. На аналитички компетентан и поштен начин и разоткрива да је писање мексичких медија о Венецуели истовремено и аутопортрет мексичког новинарства и односа снага у самом Мексику који је уграђен у власничку структуру тамошњих медија.

        У сваком случају, анализа има одређену релевантност и за Србију и њено новинарство.

I Преинформисаност и дехуманизација новинарства

        ДВАНАЕСТОГ марта 2014. године, када је Венецуела улазила у трећу етапу уличних протеста, тада познатих под називом „Излаз“ (La Salida), један мексички новинар је твитовао: „Не видим како ће Мадуро моћи да издржи још два месеца на власти. Та диктатура ће пасти“.

        Прошле су већ три године, а Мадуро је и даље председник Венецуеле. Ово ни издалека не значи да се ситуација побољшала. Притиску који долази од уличних протеста сада се придружују и неке владе из региона које нису признале Уставотворну скупштину Николаса Мадура.

        Још су озбиљније претње председника Сједињених Америчких Држава, Доналда Трампа, као и његовог потпредседника Мајкла Пенса када говоре о „опцији војне интервенције“ за решавање проблема ове јужноамеричке земље.

        Али, шта се дешава у Венецуели? Како је могуће да Влада није пала када се земља налази између оскудице и глади, недостатка слободе и репресије, како нам до изнемоглости понављају?

        Сваког дана новине из Мексика и широм света пишу о овој земљи, говоре нам о немогућности набављања лекова и болничких залиха, описују нам хиперинфлацију, причају да демократија умире, да народ једе из смећа, да на хиљаде људи бежи из земље, а они који се усуђују да протестују бивају мучени и убијени.

        Ово је била нарација којом су се водили глобални медији. Годинама Венецуелу боје у црно или бело, тако да, далеко од информисања, већина ових извештаја има сврху стварања једне једине верзије, према којој је Чавизам остао без подршке и где су економски услови толико сложени да је колапс Владе био неминован. Али време пролази, а колапса нема.

        То новинарство које годинама предвиђа крај Чавизма, греши. Ако је једна ствар јасна, онда је то да преинформисаност о Венецуели не значи и бити добро информисан.

        Пре неколико дана, амерички извештач Ендрју Росати написао је текст за Блумберг који описује источну зону Каракаса, епицентар опозиционих протеста, као Менхетн Венецуеле, познат по најбољем ноћном животу.

        Текст не садржи типичне фотографије особа са капуљачама који се сукобе са полицијом, већ фотографије младих из „високог друштва“ који уживају у најексклузивнијим баровима Ћакаа. Новинар је интервјуисао једног младог бизнисмена који је преко дана ишао на протестне шетње или на барикаде, а ноћу се налазио са својим друговима у тренди бару како би пушили наргиле и пили виски.

        Месецима уназад један баскијски бизнисмен са седиштем у Каракасу, по имену Аугустин Окстоторена, наишао је на осуду на друштвеним мрежама због качења фотографија из супермаркета које посећују припадници више класе. На његовим сликама могле су се видети полице и фрижидери пуни меса, вина и толико других месних прерађевина.

        „У Каракасу - прокоментарисао је бизнисмен - недостају одређене ствари и онај који нема новца мора тражити и набављати на различитим местима, али уколико имаш новца, нема проблема“.

Наметнута истина

        Ни Росати ни Окстоторена нису лагали, једноставно су говорили контрадикторно наметнутој истини коју сервирају медији, и према којој у Венецуели постоји диктатура која своје становништво убија глађу.

        Иако је криза са којом се суочава ова земља неоспорна, евидентно је да то не важи за све.

        Они који пролазе најгоре су сиромашни и њих највише погађају инфлација и несташице. Међутим, нису сиромашнији крајеви ти који се дижу против Владе Николаса Мадура, већ су то ексклузивне зоне и крајеви града у којима станује виша средња класа. Венецуела се изгледа претворила у земљу у којој богати протестују због глади са којом се не сусрећу, и то раде у име народа који их нити прати нити им верује.

II Медијске агенције: минимизирају или оправдавају

        Скоро све националне новине су, претходног 31. јула, на својим насловним странама писале о гласању за Уставотворну скупштину. Од свих њих, само једне новине истакле су велику излазност народа, док су друге писале о наметању режима.

        Неколико медија је приказало фотографију шпанске медијске агенције EFE, која је забележила тренутак када је дошло до детонације једне експлозивне направе, у моменту проласка колоне мотоциклистичке патроле, што је довело до рањавања више особа, а једна је чак задобила и теже телесне повреде.

        EFE је успела само да наведе да је шест особа рањено „приликом експлозије два полицијска мотора и два која припадају цивилима.“

        Они који су се бавили писањем овог извештаја нису били довољно радознали да се запитају како су четири мотора сама од себе експлодирала, али су били довољно пажљиви да не користе речи попут „тероризма“ или „атентата“ у свом тексту.

        Оно што шпанска медијска агенција такође није навела су аплаузи и срећа многих присутних, који су забележени у неколико снимака експлозије који су циркулисали каналом YouTube.

        Овај случај је толико шокантан да је неко, ко тако мало саосећа са боливарском револуцијом, као Карлос Марин, генерални директор новина Миленијум (Milenio) признао да опозиција неће далеко стићи док се не одвоји од оних који су рањеним полицајцима који су претрпели напад викали „Изгорите проклетници, изгорите...!“

        Ово није једини случај који показује како међународне агенције минимизирају озбиљне догађаје и истовремено оправдавају оне који их спроводе.

        Младић Орландо Фигера, који је по потреби радио у супермаркету у Лас Мерседес, 20. маја се након посла упутио кући свог стрица. Успут је наишао на протест опозиције. Група од око 60 особа са капуљачама га је опколила и почела да га удара. Један од њих је извадио нож и убоо младића, док су га други посули бензином и запалили. Орландо је трчао, ударио у један мотор који је пао и такође се запалио. Док су неки од протестаната прогањали Орланда како би наставили да га туку, иако је био го, крвав и са опекотинама које су обухватиле више од пола тела, други су на све начине покушавали да угасе ватру која је захватила мотор.

        Орландо Фигера је преминуо неколико дана касније док се налазио на интензивној нези. Агенција Ројтерс је писала о овом случају, али истовремено тражећи начин да дискредитује верзију према којој је овај младић линчован само зато што је чависта или изгледао тако, и у свом стилу је пласирала другу хипотезу, засновану на исказу анонимног сведока, у коме је Фигера оптуживан да је лопов који је покушао да опљачка једну жену.

        Ауторка агенције завршава поменути текст следећим речима: „Линчовања су постала уобичајена ствар у Венецуели јер многи њени становници осећају да морају да узму правду у своје руке због великог броја некажњених злочина и високе стопе криминала.”

        Дакле, ствари стоје овако: злочин из мржње, почињен на протестима опозиције, претворио се у неку врсту спровођења правде у коме је маса линчовала лопова. Има ли онда икаквог смисла назвати починиоце овог дела мирним протестантима? Нема. Међутим, за ауторку текста овај ненормалан чин није политички обојен, а читаву кривицу и одговорност за пакао који је њиме изазван не сноси нико други до сама жртва.

        С тим у вези, за француску новинску агенцију (АФП), убице су „наводно били протестанти”, а фотографија коју су објавили заједно са чланком у коме се говори о Орландовој смрти не приказује жртву него маскирану особу која баца Молотовљев коктел. Није јасно да ли је ово био немар или свестан покушај да се жртва злочина повеже са демонстрантима, уместо да се каже да није имала никакве везе са протестима.

        Оно што је сигурно је то да у архиви АФП стоји само шест Орландових фотографија - свих шест направљених у тренутку када је жив спаљен. Ова бројка поприлично одудара од броја фотографија младог припадника опозиције Неомара Ландера, који је преминуо 7. јуна након што је пуцао из топа кућне израде током сукоба са полицијом. Чак 105 Неомарових фотографија које се налазе у архиви на сајту француске агенције обухватају читаву хронологију догађаја - од дана његове смрти, преко експертских и форензичких анализа припадника Министарства унутрашњих послова, до одавања поште овом младићу, којем су, поред његове породице и пријатеља, присуствовале и опозиционе вође попут Лилијан Тинтори, Енрикеа Каприлеса и Фредија Геваре.

        За обичног радника Орланда Фигеру није било никаквог омажа и ниједан међународни медиј није присуствовао његовој сахрани. Његова мајка Инес Еспарагоса добила је отказ у кући у којој је радила као спремачица након што је за државну телевизију дала интервју у коме је критиковала опозиционе политичаре због подстицања уличног насиља.

Медијска стратегија

        И пошто је медијска стратегија да се све жртве зброје на једну исту листу, а онда за њих окриви актуелна власт (упркос томе што већина до сада преминулих уопште није учествовала у демонстрацијама), вођа опозиције Каприлес је једва дочекао да изјави како је „велики кривац” и за овај и за друге злочине нико други до Николас Мадуро.

        Ово је само један у низу случаја у којима су медији остали неми када је жртва злочина чависта. У ово време највеће могуће дехуманизације, новинари, па чак и они „независни” са својом „бригом” о људским правима, одлучили су да скрену поглед. Ако постоји неко ко у свему овоме поступа у духу здравог разума, то до сада свакако нису били новинари.

III Политичари и новинари: стигма

        Ко воли да га оптужују да је на страни диктатора? Нико. Али кад год се у Мексику приближи предизборна кампања, тема Венецуеле поново постане актуелна.

        Десница и њени интелектуалци траже начин да сатерају у ћошак своје политичке противнике, приморавајући их да заузму страну, да се „дефинишу”. За њих, онај ко се јавно не дистанцира од Мадурове владе хоће да претвори Мексико у нови популистички пакао.

        Међутим, нису само политичари ти који траже начин да се ограде од Чавизма. Међу новинарима такође постоји та стигма.

        Они који су прихватили говор хегемоније, без размишљања и на све начине покушавају да покажу своју подршку опозицији. Укључују им микрофоне да кажу шта год хоће, постављају им лака питања, улагују им се, ретвитују све њихове твитове. Има чак и оних који су некако пронашли сличности између борбе венецуеланске опозиције и неких социјалних борби у Мексику, што је само по себи бесмислено.

        Немојмо заборавити да је једина званична делегација која се састала са породицама покрета Ајоцинапа и изнела њихов случај пред 47. Генералну скупштину Организације америчких држава, одржану ове године у Канкуну, била управо венецуеланска делегација.

        Постоје и други новинари, они који нису тако убеђени у званичну верзију, али просто не желе да се расправљају са колегама, нити да се супротстављају претежно античавистичком јавном мњењу.

        После свега што се десило, ова тема је превише деликатна, па нико у медијима не жели да буде жигосан као неко ко подржава „наркодиктатуру”. Добро су познати аутори који не желе да пишу у складу са говором хегемоније, па је зато њихов одјек веома лимитиран.

        Нажалост, ово не важи само за новинаре и колумнисте, него и за фоторепортере.

        Од 114 фотографија из Венецуеле које је лист „Excélsior” објавио између 15. јула и 15. августа ове године, на 90 су опозиционари (политичари или демонстранти), док су чависти само на 24. Од те 24 фотографије, на 14 је приказан Николас Мадуро у затвореном простору, а прате их наслови попут „Забранио протесте”, „Прекршио правила демократије” или „Прети да ће заузети Белу кућу!”.

        На преосталих 10 имамо неколицину на којој су приказани владини или војни функционери како надзиру бирачка места, а само на три се виде симпатизери Чавеза и Мадура. Само три! Дакле, за читаоце „Excélsiorа” Чавизам једноставно не постоји - систематски је учињен невидљивим.

        И у другим новинама у земљи се догађа иста ствар. Због свега тога Мексиканци одбијају да поверују да је на изборима за Уставотворну скупштину гласало више од осам милиона Венецуеланаца.

        А како се већ годинама боливарски процес изврће руглу, до тачке на којој се неки сасвим просечни бирократа осећа морално и интелектуално надмоћним у односу на Мадура, многи не могу ни да појме да је управо Чавизам својим политичким деловањем постигао нешто што је деловало немогуће: да се смире улични протести, а главне опозиционе партије убеде да признају изборну власт и узму учешће на регионалним изборима који ће се одржати у октобру.

        Остали су само они најрадикалнији, они који хоће „улицу и још улице”, они који ни у једном тренутку нису осудили спаљивање живих људи, тако да је данас 86% Венецуеланаца против евентуалне војне интервенције Сједињених Држава.

        Тешко је рећи шта ће бити са Боливарском револуцијом наредних недеља или месеци. Не усуђујем се да дајем прогнозу какву је 2014. године дао један мексички новинар, рекавши да даје максимално два месеца Мадуровој влади. Ипак, једна ствар ми је јасна: ако већ годинама говоре да у Венецуели има један идиот од председника који ће сваког часа да падне, а он не пада, може бити да није председник тај који је идиот.