Кинези за три године потрошили више цемента него Американци за цео 20. век, али...

АКО СЕ КИНЕСКА ЕКОНОМИЈА НЕ ПРИЛАГОДИ НОВИМ УСЛОВИМА

ГРЧКА КРИЗА БИЋЕ МАЧЈИ КАШАЉ

Шангај

• Само у мају 2015. вредност трансакција на Шангајској берзи је била 2,68 билиона долара, што је 230 пута више него на берзи у Москви (11,7 милијарди долара) и целој Русији (65 милијарди долара). То је чак више од америчке NYSE (1,17 билиона) и NASDAQ (800 милијарди долара) заједно
• У овом тренутку у Кини постоји више од 100 милионских градова. То је много. На пример, у целој Европи постоје само 33 милионска града, укључујући и 15 у Русији. У Индији их је 54, у Бразилу 15, у Индонезији - 13, у САД само 9
• Међутим, 30% стамбеног фонда је празно и неискоришћено. Прошле године јер државна контрола утврдила да 65,4 милиона електричних бројила за шест месеци има нулта очитавања јер у становима нико не живи, а у њима може да се смети 200 милиона људи
• За изградњу тих градова-духова потрошено је око 10,7 билиона долара, то јест, скоро девет кинеских БДП-а из 2000. године
• На светском тржишту нема више места да Кина настави да удвостручује свој БДП-а сваке 4 године. Али, ако Пекинг не смисли ефикасно решење овог проблема - тада ће се сигурно десити нова глобална криза. Економски планови многих земаља заснивају се на чињеници да ће до 2020. Кина увозити нафту за 500 милијарди долара годишње, што је 66% производње земаља ОПЕК...

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        У КИНИ је дошло до пада индекса на берзи. У тренутку затварања прошлог понедељка Shanghai Composite је пао за 8,5% до 3725,56 поена.

        Међутим, пад акиција на берзи наставља се већ трећу недељу заредом. Тако је „испарило“ више од 2,3 билиона долара, у поређењу са којима грчки „дуг“ изгледа као ситан кусур.

        Стручњаци кажу да је ово најгори резултат од 1992. године.

        С обзиром на величину кинеске економије, инцидент је изазвао жестоку расправу, са лавином процена узрока и могућих последица за остатак света. Истина је да се све чешће само понављају познате цифре и, као по правилу, шире руке у погледу узрока. Ипак, неки закључци већ могу да се изведу.

        Формално већина, укључујући и кинеске стручњаке, се слаже да је главни разлог колапса, приметан у последњих 2-3 године, масивни долазак на берзу такозваних људи са улице. Благодарећи њиховом новцу - промет на Кинеској берзи је порастао. На пример, само у мају 2015. вредност трансакција на Шангајској берзи је била 2,68 билиона долара, што је 230 пута више него на берзи у Москви (11,7 милијарди долара) и целој Русији (65 милијарди долара). То је чак више од америчке NYSE (1,17 билиона) и NASDAQ (800 милијарди долара) заједно.

        У протеклих безмало 15 година, БДП Кине је растао стопом од 8-9% годишње, што је повећавало цене акција. Само у Шангају, у поређењу са нивоом из 2012. године, укупан обим раста износио је готово 6 билиона долара. И онда је одједном тржиште почело да показује негативну статистику.

        Индекс производних цена је у минусу већ 39 узастопних месеци. Индекс потрошачких цена пада са 6,5% у јуну 2011. године на 1,2% у мају 2015. У принципу, алармантни показатељи нису били тајна и кинеска влада је учинила много да обезбеди административну подршку привреди и тржишту.

        Посебан акценат је стављен на формирање обједињеног осигуравајућег фонда за куповину акција великих компанија. Од тада управо и почиње пад акција. Прострујала је гласина да прикупљених 19,4 милијарди долара једноставно неће бити довољно за подршку тржишту. Код „играча са улице“ је завладала паника, и почела је масовна продаја.

        Све је ово истина. Међутим, панични потези „непрофесионалних“ брокера су само крајња карика дугог ланца, који је почео да настаје са изградњом многобројних милионских градова у Кини, у којима нико не живи. Прецизније, корени леже још дубље: у касним 90-им, а кинески градови-духови су само важна референтна тачка у целом овом процесу.

Ордос „град духова“

        Године 2000. БДП Кине је износио 1,2 билиона. У САД је био 10,28 билиона долара, у Јапану - 4,731 билиона. Управо тада је Пекинг зацртао себи циљ да сустигне по економској моћи развијене земаље света. До 2005. године БДП САД је порастао до 13 билиона долара, а Кине - до 2,257 билиона. А 2008. године у САД до 14,72 билиона долара, а у Кина већ 4,522 билиона.

        На тај начин, поставши светска фабрика, Пекинг је само за 8 година увећао своју економију 3,7 пута, и то на рачун пре свега реалне економије, то јест нових погона и фабрика. Док је остатак света са дивљењем гледао кинеско економско чудо, догодила се 2008. година, јасно показавши укупну финансијску нестабилност међународног тржишта. Кинеско руководство је научило лекцију и донело закључке о неопходности кардиналне преоријентације националне економије, пре свега ка домаћем тржишту.

        Управо 2008-2009. године почиње масовно државно подстицање раста домаће тражње. То је захтевало стварање значајне средње класе у Кини, способне да обезбеди довољан обим потрошње. У ту сврху су коришћена два инстурмента: посао и кредити. О смањењу стопе раста привреде није било говора.

        Задатак - сустићи и престићи Америку - нико није доводио у питање. Зато је држава, пре свега, повећала продуктивност у пољопривреди. То је донело не само до раста производње ове гране привреде, бећ је омогућило оток радне снаге из села у град.

        Према прорачунима, унутрашња имиграција требало је да достигне 20 милиона људи годишње како би се створила потражњу за становима у градовима, чиме би се обезбедио потребни обим посла за грађевинску индустрију. И не само за њу.

        Потреба да се изгради за годину дана неколико (7-10) милионских градова за пресељење око 20 милиона људи из руралних средина почела је да утиче и на друге секторе. На пример, Кина је избила на прво место у свету по производњи машина и опреме за нискоградњу. Реализација овог програма је створила више од 13 милиона нових радних места.

        О томе да су инфраструктурни пројекат достигли значајан обим, говори чињеница да је само за три године (2011-2013) Кина потрошила 6,6 милијарди тона цемента, што је један и по пута више него што су САД потрошиле за цео ХХ век (4,5 милијарди тона).  

        Само 2013. године: Кина - 2,3 гигатоне, САД - тек нешто више од 0,08 гигатона, Русија - скоро 0,07 гигатона.

        Иако је почео од нуле као планирани пројекат проактивног обезбеђења смештаја за мигранте (предвиђано је да ће удео градског становништва Кине са 20% 2000. године порасти на 60% 2020. године), током 2012. године овај пројекат је постао самостални процес обезбеђивања производње и даљег раст индустријских и грађевинских предузећа.

        У овом тренутку у Кини постоји више од 100 милионских градова. То је много. На пример, у целој Европи постоји само 33 милионска града, укључујући и 15, који се налазе у Русији. У Индији њих је 54, у Бразилу - 15, у Индонезији - 13, у Сједињеним Америчким Државама само 9. Али, то није толико важно. Одлучујућа је била улога два фактора.

        Први - отприлике 30% стамбеног фонда је празно и неискоришћено. Прошле године, кинески медији су известили да је кинеска Државна електро-дистрибуција спровела истраживање у 660 градова. Утврђено је да 65,4 милиона електричних бројила за шест месеци  имају нулта очитавања. Ово сугерише да у становима нико не живи.

        У овим празним становима може да се смети 200 милиона људи! А индустрија наставља да гради нове.

        Друго - за изградњу ових градова-духова потрошено је око 10,7 билиона долара, то јест, скоро девет кинеских БДП-а из 2000. године. Међутим није проблем што је то финансирано пре свега из државног буџета. Главни проблем је што је тај новац убачен у кинеску привреду и налази се у рукама предузећа, фирми, банака и радника.

        Неко време су успели да повећају раст домаће потрошње. На пример, до 2012. део празних станова у пустим градовима Кинези је и даље купован због касније препродаје. Али, након што је тржиште некретнина прешло из фазе раста у опадање, интересовање инвеститора за становима је нестало.

        Високом стопом у земљи је расла аутомобилизација. Ако је 2004. године на 1.000 људи долазило само 12 аутомобила, онда је 2008. године - већ 27, а 2010. - 43,8. У градовима је то створило проблем саобраћајних гужви, што је влада покушала да реши увођењем различитих забрана, а то је знатно смањило куповину нових аутомобила. Међутим, аутопарк путничких аутомобила је ипак порастао са 120 милиона 2012. години на 154 милиона 2014. године.

        То је подстакло кинеску нискоградњу. Укупна дужина путева у земљи за 10 година је повећана безмало троструко, до 4,1 милиона километара. При просечној цени изградње 1 км аутопута од 2,9 милиона долара - на то је отишло више од 6 билиона долара. Притом, Кина сваке године гради по 30 хиљда километара нових путева, што захтева најмање још 87 милијарди долара, иако су стварне потребе државе за овим путевма ниже око 3-4 пута. Али, авај, обим индустрије захтева одговарајућу количину искоришћености капацитета.

        Као резултат тога, по проценама кинеских стручњака, у руке средње класе прешло је не мање од 30-40 милијарди долара „слободног новца“.

        С обзиром да је растућа кинеска економија искористила све доступне капацитете светског и домаћег тржишта, Кинези су имали све мање области за улагање слободног капитала. Зато су „људи са улице“ пре годину дана и почели да масовно тргују на берзи. Нови играчи су истовремено донели на берзу толико новца да су за 12 месеци акције кинеских компанија скочиле у просеку за 150%.

        Зато пад који се десио, у ствари, не представља кризу, већ знак завршетка продуженог циклуса брзог раста.

        На светском тржишту нема више места да Кина настави да удвостручује свој БДП-а сваке 4 године. Али, ако Кина не смисли ефикасно решење овог проблема - тада ће се сигурно десити нова глобална криза. Економски планови многих земаља заснивају се на чињеници да ће до 2020. Кина увозити нафту за 500 милијарди долара годишње, што је 66% производње земаља Опека. А она је и водећи потрошач гаса, руда, тешких и обојених метала и других сировина.

        Укупна вредност кинеског увоза 2013. године достигла је 1,92 билиона долара. Али, свега тога неће бити, ако прегрејана привреда не издржи унутрашњи притисак и пукне.

        Тада ће грчка дужничка криза заиста изгледати као смешна шала о некој негде изгубљној копејки.

        Стиче се утисак да Кинези снажно интензивирају свој пројекат Новог пута свиле не због неких империјалних амбиција, већ строго због насушне економске потребе. Кинеска индустија (највећа у свету) захтева послове одговарајућих размера. Наставити умножавање градова-духова више нема смисла. Новац захтева улагања у којима ће стварно функционисати, а не само стварати утисак једног економског чуда.

        Све то мора да се уради релативно брзо, у супротном, захуктана машина кинеске привреде неће успети да успори. Пад кинеских берзанских индекса више него јасно и гласно представља пиштање финансијских вентила.

        Превод: Срђан Ђорђевић