Ево зашто „кинеско економско чудо“ није потрошено

ПЕКИНГ ПЛАНИРА ДА ДО КРАЈА 2020. ИЗ СИРОМАШТВА ИЗВЕДЕ 70 МИЛИОНА КИНЕЗА

Шангај

• Бивши помоћник министра финансија САД Чарлс КОЛИНС: Кина ће и у наредних 10-20 година имати изражен раст
• Goldman Sachs признаје тенденцију повећања статуса Кине у „ланцу глобалног повећавања вредности“ и тврди да њен прелазак на „нову економију“ већ даје ефекат. Moody’s је прогнозирао економски раст Кине у 2016. и 2017. до 6,6, односно 6,3%, и то образложио тиме што „кинеска економија остаје стабилна, цене роба широке потрошње расту, повећавају се инвестиције у тржишта на којима се формира тржишна економија“
• Око 30.000 кинеских предузећа бави се бизнисом у иностранству , милиони Кинеза живе и раде у најразличитијим деловима света, обим директних инвестиција Кине у друге земље прешао је границу од 1 билион долара, а у годинама 13. петогодишњег плана повећаће се још за 500 милијарди долара. При том се активе Кине у иностранству процењују на 7 билиона долара
• Кина је и даље најдинамичнија економија у свету која успешно решава унутрашње социјалне проблеме. Укупан БДП Кине пред крај петогодишњег плана достићи ће 14 билиона долара, што ће бити једнако 70% БДП САД, а наставиће да се смањује разлика између две земље
• Текући петогодишњи план биће одлучујући у формирању умерено имућног друштва. На крају ће се домаћи бруто производ по глави становника у Кини приближити цифри од 10.000 америчких долара и она ће постати држава са високим нивоом прихода

Пише: Саид ГАФУРОВ

        ЗЛИ језици предсказују Кини економску невеселу будућност: предузећа се затварају, радна снага поскупљује, кредитни систем се врти у месту.

        Приватне инвестиције смањене су у јулу за 1,4%, улагања у основне активе државних корпорација - за 14%, у поређењу са прошлом годином извоз је опао за 4,4%, увоз за - 12,5%. Ипак, да ли је „кинеско чудо“ дошло до свог финала?

        Крајем августа је званични представник МИП Кинеске народне републике, Лу Кан, изјавио да су у међународној заједници „сви потпуно сигурни у економске показатеље и потенцијале развоја Кине у будућности“.

        Том приликом се позвао и на бившег помоћника министра финансија САД, Чарлса Колинса, који сматра да ће у наредних 10-20 година кинеска економија имати изражен раст. „То потврђује да су сви потпуно сигурни у економске показатеље и потенцијале развоја Кине у будућности“ - закључио је Лу Кан.

        Повод за ове речи био је - низ готово апокалиптичних прогноза које су се чуле у медијима, а биле су упућене Кини.

        Неоспорно је да се светска економска карта мења, а претходне предности економске конкурентности Кине више нису актуелне. Више нема јефтине радне снаге, губе се предности преношења производних капацитета и оснивања предузећа са учешћем страних инвестиција. Остаје само огромно унутрашње тржиште - са својим огромним потенцијалом.

        Узимајући у обзир те околности Пекинг ревидира економску стратегију земље. Кинеска привреда прелази са претходног модела оријентисаног на инвестиције, производњу и извоз - на нови, који се ослања на потрошњу и услуге и који је у томе већ постигао приметне успехе.

        Успоравање раста кинеске економије - што је споредан ефекат промене модела развоја - прешао је пут од јачања извоза по сваку цену до стимулисања унутрашње потражње. Још 2002. године XVI конгрес КПК одредио је циљеве власти - да четири пута повећа материјално благостање просечног Кинеза до 2020. У марту ове године потврђено је да ће текући петогодишњи план бити одлучујући у формирању умерено имућног друштва. На крају ће се домаћи бруто производ по глави становника у Кини приближити цифри од 10.000 америчких долара и она ће постати држава са високим нивоом прихода. При том ће се улагања Кине у научна истраживања повећати до 2,5% БДП, а коефицијент удела научно-техничког прогреса у економском расту повећаће се до 60%.

Фабрика аутомобила на истоку Кине

        Између реформи у корист пораста благостања и последица тих реформи у облику пада темпа раста економије у целини, постоји конфликт. У Кини је то још и конфликт две групе утицаја.

        Може се претпоставити да се након чистке елите НРК под знаком борбе против корупције води закулисна борба између два политичка блока у руководству Кине и КПК - блока провинцијских руководилаца и блока централне власти - која се завршила победом овог другог. Управо тиме и могу да се објасне економске реформе Кине, које су изазвале неоправдану панику на финансијским тржиштима.

        „Донели смо коначну одлуку о трансформацији модела економског раста, о изласку на нови пут зеленог и стабилног развоја“ - наглашавају у Пекингу.

        У „новој реалности“акценат се ставља на структурне реформе, на превладавање прекомерне зависности од извоза својих роба и на пораст инвестиција у основне фондове. Другим речима, сада се ради о примату стабилног раста, а не о убрзању његовог темпа.

        Влада НР Кине то назива „циљним регулисањем путем утврђивања разумних граница“.

        По њеном плану, током 13. петогодишњег плана (2016-2020.) просечни годишњи темпо раста БДП Кине треба да премаши 6,5%, а увоз - 10 билиона долара. Постављени задатак за одржавање дугорочног темпа раста БДП од 7% био би сматран сувише амбициозан за сваку земљу, али не и за Кину. Овде је влада принуђена да објашњава зашто је предвидела успоравање у односу на раније постигнути ниво - више од 10% годишње.

        Једноставније речено, Кина намерно иде на извесно успоравање економског раста ради структурних реформи у производним капацитетима, ради повећања продуктивности рада и смањења утрошка ресурса и енергије у привреди. Цена тога биће затварање великог броја компанија - отуда и нешто скромније прогнозе раста и борба унутар кинеских елита.

        Са становишта структуре својине, у кинеској индустрији доминирају три основна сектора. Иако постоји и прилично велики приватни сектор, он је знатно мањи од оног који контролишу власти у унутрашњости. Највећи конгломерат чине предузећа потчињена Пекингу.

        Влада је на све начине приморавала провинције да се ослободе финансијски неефикасних компанија, али су се локалне власти противиле. Овде ће крајње решење несумњиво бити компромисно, ипак, остаје питање под којим ће условима тај компромис бити постигнут.

        Сукобљавају се две силе - централизација против децентрализације. У тој политичкој борби, скандали корупције представљају оружје за обе стране, али је одлучујући елеменат победе центра постала крајње проблематична ситуација са дужничким обавезама власти у провинцијама и са банкама које им припадају.      

        Развој земље осетно успорава недостатак природних ресурса. Да би се четири пута повећао ниво материјалног благостања Кинеза - (дакле, и унутрашња потрошња), потрошња тих ресурса треба да буде два пута, још боље, три пута већа у односу на садашњи ниво. Ту постоје проблеми и са логистиком, на пример, нема довољно саобраћајних капацитета за достављање гвоздене руде, глинице или боксита из лука у предузећа у унутрашњости земље.

        Тешко да је могућа оптимизација структуре економије без губљења брзине њеног развоја, утолико пре што је финансијска ефикасност привреде Кине недовољно висока.

        Ако огроман број предузећа у провинцијама - малих и средњих - мора да се затвори (сада она постоје само на рачун достављања и обнављања кредита из државних банака у провинцијама), то аутоматски значи смањење унутрашње производње и раст незапослености, односно, смањивање укупне солвентности потражње, а у Кини и тако више од 200 милиона људи живи испод линије сиромаштва.

        До 2020. становништво Кине бројаће 1,42 милијарде људи, а постављен је задатак да се из сиромаштва изведе најмање 70 милиона грађана земље. Глобална криза морала је да се обруши и на Кину, али је влади остао задатак да повећа животни стандард.

        За ублажавање удара, користе се методе како изван економије, тако и унутар ње - корекција фискалне и монетарне политике, реформа банкарских и царинских прописа, проширивање пензионих програма, медицинског осигурања и очувања животне средине „у интересу одабира најбољих и смањења броја најгорих у условима тржишне конкуренције“.

        Продубљује се и реформа пореског система, при том финансијска политика Пекинга и даље остаје активна, а новчано-кредина одмерена у циљу избегавања низа системских ризика.

        Што се тиче спољних понуда, Кина је спремна да прихвати више одговорности и обавеза у међународним пословима и предлаже нову концепцију глобалног управљања. Си Ђинпинг је већ нагласио да је тај систем предвиђен за цео свет, за заједничко коришћење, о њему не може да одлучује ни једна појединачна држава.

        Goldman Sachs признаје тенденцију повећања статуса Кине у „ланцу глобалног повећавања вредности“ и тврди да њен прелазак на „нову економију“ већ даје ефекат. Moody’s је прогнозирао економски раст Кине у 2016. и 2017. до 6,6 и 6,3% пропорционално, и то образложио тиме што „кинеска економија остаје стабилна, цене роба широке потрошње расту, повећавају се инвестиције у тржишта на којима се формира тржишна економија“. Односно, у Кини нема економске кризе, постоје привремене тешкоће због промене стратегије.

        Према номиналном БДП, који је премашио 10 билиона долара, кинеска економија већ је постала друга у свету - и прва по обиму индустријске производње - јер обезбеђује 25% светског економског раста.

        Кина се постепено претвара у државу иновативног типа. Један од основних задатака петогодишњег плана јесте „повећање квалитета и ефикасности“ посредством убрзаног раста укупне националне потражње и потрошње која ће се одвијати у светлу „свеобухватног активирања инвестиционе делатности у иностранству“.

        Око 30.000 кинеских предузећа бави се бизнисом у иностранству , милиони Кинеза живе и раде у најразличитијим деловима света, обим директних инвестиција Кине у друге земље прешао је границу од 1 билион долара, а у годинама 13. петогодишњег плана повећаће се још за 500 милијарди долара. При том се активе Кине у иностранству процењују на 7 билиона долара.

        Укупан БДП Кине пред крај петогодишњег плана достићи ће 14 билиона долара, што ће бити једнако 70% БДП САД, а наставиће да се смањује разлика између две земље. Кина ће дати свету огромно тржиште, довољан капитал, богатство роба и још драгоценије шансе и могућности. Сем тога, у Кинеској академији за савремене међународне односе кажу да ће „у наредних пет година НР Кина дати свету системски нове шансе у области превазилажења светске економске депресије“.

        Постизање тог циља могуће је на различите начине и управо је о њима у руководству земље вођена огорчена, али скривена борба, условљена дубоким и сложеним привредним конфликтом.

        Речју, „нећете дочекати“ - Кина је и даље најдинамичнија економија у свету која успешно решава унутрашње социјалне проблеме. Међутим, она се принципијелно разликује од западних економија тако да не треба користити америчке или европске шаблоне за прогнозирање будућности привреде Кине. Та будућност и даље поседује огроман потенцијал, чија реализација ће неминовно изменити не само саму Кину и читав Азијски регион, него и међународна правила игре.

        Превела Ксенија Трајковић