Трамп ће у даљој кампањи Хилари турити под нос Билове секс-афере
ДОСАД ЈЕ НА АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА ПРЕВАГУ ДОНОСИЛО ДЕВЕТ „КОЛЕБЉИВИХ ДРЖАВА“, А САДА...
Вилијем Бил Клинтон
- Према подацима Федералне изборне комисије, 2012. године међу уписаним бирачима било је 38% демократа, 32% републиканаца и 30% независних. То значи да ће Трампов успех неће зависити од тога да ли ће га подржати његова Републиканска партија, него од тога колико независних бирача и - евентуално - демократских гласача, он може да привуче на своју страну
- Могуће је да ће се део републиканских гласача заиста окренути од Доналда и то ће га коштати пар „колебљивих држава“. Али, зато Трамп, како је рекао бивши председник Представничког дома Њут Гингрич, „укључује у игру све државе“. И већ је јасно које ће „светло плаве“ и „плаве“ државе бити прве укључене у игру: Њу Џерси (где је гувернер Трампов присталица Крис Кристи), као и Пенсилванија и Мичиген (где је Обама 2012. године остварио победу уз велике тешкоће и где је велики проценат беле радничке класе)
- Жене се заиста углавном негативно односе према Трампу. Према подацима Gallup-а, 70% жена-гласача негативно процењује Трампа. Међутим, значи ли то да ће оне обавезно гласати против њега? Никако. У држави Индијана, где је на примарним изборима Трамп остварио победу, жене-републиканке су се такође према њему односиле негативно. Али, то није спречило велики део њих да гласају за њега. У анкети на дан избора 61% републиканаца се према Трампу односило негативно, међутим 51% је гласало за њега
- Не тврдим да ће Трамп сигурно постати председник Сједињених Америчких Држава. Тврдим само да је овај човек разбио на комадиће сва правила и законе председничких кампања последњих неколико деценија. И зато је његова победа сасвим могућа. У сваком случају: Американцима неће бити досадно
Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
ЧИМ су републикански прелиминарни избори (прајмериз) „означили“ сигурног победника - Доналда Трампа - експерти су почели да праве прогнозе за америчке председничке изборе у новембру.
Упркос чињеници да демократа Берни Сандерс не прекида борбу (и његове присталице снажно поздрављају ту одлуку), његове шансе су објективно мале. Тако да су све анализе данас природно фокусиране на ривалство Трампа и Хилари.
Чују се различита мишљења, али је општеприхваћен став да ће против таквог ривала, какав је Трамп, бивша државна секретарка лако победити на изборима, и да ће Доналд бити срећан ако успе да добије већину у свим тзв. републиканским државама.
Укратко да подсетим на суштину ствари.
Амерички избори се спроводе по федералном систему. Кандидат који је добио у било којој држави просту већину, добија гласове свих делегата из те државе. Делегати су обавезни да гласају према налогу својих бирача, и у већини држава постоји чак и казна (кривична или административна) за кршење таквог налога. Број делегата зависи од броја становника државе и варира од три до педесет пет.
Већ неколико деценија државе гласају на председничким изборима прилично предвидљиво. Неке - за републиканце (такве државе називају „црвеним“), неке - за демократе ( „плаве“ државе). Тако да судбину избора сваки пут одлучује девет држава (њих називају „колебљивим“), гласајући на различите начине у различитим годинама, а то су: Невада, Колорадо, Висконсин, Охајо, Ајова, Њу Хампшир, Северна Каролина, Вирџинија и Флорида.
Наравно, дешавају се и изузеци. На пример, приликом реизбора за други мандат 1972. године, републиканац Ричард Никсон је победио у свим државама, осим Масачусетса и Федералног округа Колумбија. Постоје и финесе. Тако, осим гарантовано „црвених“ и „плавих“ држава, постоје и „розе“ и „светло-плаве“", тј. оне у којима примат републиканског или демократског бирачког тела није тако велики, па те државе могу постати поприште жестоке предизборне кампање.
Дакле, већина стручњака сада тврди да ће Трамп бити веома срећан ако изгуби само у „колебљивим државама“. Тврди се и да ће Хилари отети кандидату-милијардеру и неколико „розе држава“.
Најчешће се помињу Јужна Дакота, Џорџија, Јужна Каролина и Монтана. Неки аналитичари иду још даље и предвиђају да ће г-ђа Клинтон победити у четрдесет од педесет држава.
У прилог својим прогнозама, они наводе рејтинге, демографске околности, а такође указују и на раскол у Републиканској партији. Говоре о даљем распламсавању антитрамповске хистерије у штампи, која је наводно већ постигла циљ, тако да ће „сваки пристојан човек“ 8. новембра гласати против Доналда Трампа.
Али, чак и без антитрамповске хистерије у медијима, како нас уверавају „говореће главе“, Доналд се не може надати успеху јер му његова непопуларност међу женама и мањинама затвара пут ка Белој кућу.
У суштини, ево шта нам говоре. Републиканском кандидату је ионако невероватно тешко да победи на председничким изборима, а оваквом попут Трампа - још много теже. За њега не гласају жене (због сексизма), мањине (због расизма), као ни део традиционалних републиканских бирача (због раскола у партији и позива неоконзервативаца на бојкот кандидата).
Усуђујем се да подсетим да је управо иста група стручњака пре пола године тврдила да Доналд Трамп ни под којим околностима неће постати кандидат Републиканске партије и да ће на националним изборима њен представник бити или Џеб Буш или Марко Рубио, а да је прво место Трампа и друго место Круза - чиста фантазија и ништа више. И тада је такође све било веома „логично“.
Проблем са овом „логиком“, међутим, у томе је што је она безнадежно застарела. Ситуација се од периода 2009-2010. године много изменила.
Републикански естаблишмент се распао као кула од карата, изгубивши подршку низа партијских ћелија. Већину кључних позиција у странци и Конгресу заузели су представници деснолибертаријанског „покрета чајанке“, међутим, нису сви гласачи били спремни да стану на њихову страну.
Умерени републиканци су остали без вође. Било је просто смешно претпоставити да то може постати човек са презименом Буш. Подједнако су апсурдно изгледале „процене“ (а прочитао сам таквих много за годину дана) да ће Марко Рубио, млади сенатор са изгледом студента и са неоконском реториком постати „консензус фигура“ за републиканске бираче.
Антиратно, тачније антиинтервенционистичко, расположење је такође било жестоко потцењено. Коначно, медији и стручњаци су из неког разлога одлучили да је политичка коректност у Америци одавно угушила сва нормална људска осећања и здрав разум.
Трамп је делимично имао и среће. Сви фактори су се сложили управо 2015-2016. године.
Степен незадовољства у америчком друштву је нарастао, па је Трамп (као и Сандерс) искористио срећан развој догађаја. Међутим, само срећом се не може објаснити Доналдов успех. Он је наступао нестандардно, али веома промишљено.
Доналд Трамп
Треба напоменути да је успео да победи на прајмериз са мање новца од свих својих главних конкурената!
Дакле, зашто он мора да изгуби опште изборе? Можда ће се гласачи одједном „предомислити“ и заволети вашингтонски естаблишмент, чије је отелотворење Хилари Клинтон? Или ће Трамп одједном изгубити све своје вештине?
Да није Клинтонова јача од Џеба Буша, Теда Круза, Криса Кристија, Џона Кејсика и осталих ривала-републиканаца, које је Доналд већ победио?
Не мислим да јесте!
На чему експерти заснивају своју увереност да је Хилари гарантована победа? Па, хајде да размотримо њихове аргументе... Како је говорио класик, све до њиховог потпуног демаскирања.
Сматра се да се демографски пејзаж Сједињених Држава у последње време драматично изменио, па је сваком председничком кандидату потребно да добије подршку црних гласача, латиноса и осталих мањина. Како је Доналд Трамп крајње непопуларан међу тим мањинама, зато не може да победи.
Генерално, ако се следи ова логика, данас не може победити ниједан републикански кандидат, јер мањине у већини гласају за демократе. То је дугогодишњи проблем републиканаца, који још увек није решен, тако да Трамп нема никакве везе са тим.
Штавише, проблем мањина у изборној калкулацији је изузетно преувеличан. Према подацима Pew Research Center-а, 2012. године, међу уписаним бирачима било је 71% белаца, 12% црнаца, 11% латиноса и 4% азијата (још 2% су означени као „остали“). При чему је међу онима којима су учествовали у гласању било 74% белих гласача.
Мањине остају мањине. А да би се победило, потребна је већина.
Да, у Њујорку значајну улогу играју црни гласачи, али ова држава би и без њих гласала против сваког „стандардног“ републиканског кандидата.
Гласачи са шпанског говорног подручја утицајни су на Флориди (и то је „колебљива држава“, која би требало да, у теорији, озбиљно утиче на резултате избора), међутим последња победа демократа овде апсолутно није повезана са расположењем мањина, већ са расположењем белих гласача. Штавише, победа Обаме на Флориди 2008. и 2012. године, мерила се деловима процента.
Још једна карактеристика Флориде је у томе што су ту већина становника са шпанског говорног подручја - потомци кубанских имиграната, а они гласају, по правилу за републиканце.
Црнаца и Латиноамериканаца данас има много у Текасу, Оклахоми, Јути и Њу Мексику, али демократе тамо редовно губе. Родна држава Бернија Сандерса - Вермонт - је апсолутно бела, али демократе у њој, напротив, побеђују.
Једине две државе у којима расположење Латиноамериканаца стварно утиче на опште изборе - су Невада и Колорадо, али из њих долази сувише мало делегата. Црних бирача има много у Северној Каролини (и то је такође „колебљива држава“), али је републиканац Мит Ромни 2012. године тамо однео убедљиву победу.
Једном речју, „фактор мањина“ је жестоко прецењен. Он постоји, али никако није одлучујући. Републиканском кандидату за победу на изборима непходно је да победи у свега четири „колебљиве државе“: Висконсину, Охају, Флориди, и - Ајови или Северној Каролини. А за то је потребно привући пре свега гласове беле средње класе и радника. И пре свега - осигурати њихов излазак на изборе.
Сматра се општепознатим да странка која се налази у стању раскола не може победити на председничким изборима. А управо раскол партије је довео до победе Доналда Трампа на предизборима. Аргумент се чини логичним, али републиканци и без икаквих унутрашњих противречности нису имали превише успеха на изборима у XXI веку.
Добивши свој први мандат, 2000. године, Џорџ Буш је имао мање гласова од свог ривала Ала Гора на нивоу целе земље (за 0,5%), али га је спасио принцип „у свакој држави победник узима све“. При чему је био на ивици пораза на Флориди, где је чак морало да се организује поновно бројање гласова. Мекејн је 2008. године изгубио од Барака Обаме за 7,2% и није узео ниједну „колебљиву државу“, а Мит Ромни је 2012. Године изгубио од Обаме за 3,9% гласова и остварио победу у само једној „колебљивој држави“ - Северној Каролини.
Трамп уопште не треба да брине чињеница да део партијског руководства љуља његов чамац. Ти људи могу да бојкотују партијску конференцију, могу да игноришу њега као кандидата, али не може да се тврди да би са њима Трампова победа била вероватнија. Уз њихову подршку, он би био сличан Џону Мекејну и Миту Ромнију и... изгубио би.
Проблем није у партијском расколу или у мањинама које гласају за демократе. Проблем је у томе што је у САД исувише мало републиканаца.
Према подацима Федералне изборне комисије, 2012. године међу уписаним бирачима било је 38% демократа, 32% републиканаца и 30% независних. То значи да ће Трампов успех неће зависити од тога да ли ће га подржати партија, него од тога колико независних бирача и - евентуално - демократских гласача, он може да привуче на своју страну.
Мишљења о „неизбежном пораза Доналда Трампа“ се такође заснивају на чињеници да ће он деловати слабо као и било који други републиканац (рецимо, из демографских разлога), али да ће поред тога још изгубити део гласова (и можда чак и државе) због тога, што он није-баш-републиканац.
По мом мишљењу, ово је веома еклектичан аргумент. Ако „стопроцентно систематски“ републикански кандидат ионако не може победити, онда сам Бог заповеда да се учини нешто несистемски, не-баш-републиканско.
Генерално говорећи, Трамп управо то и ради. Његов успех на прелиминарним изборима углавном су обезбедили они људи који раније уопште нису излазили на изборе а, самим тим, највероватније нису ни били регистровани као републикански бирачи. Он мора да настави да мобилише оне грађане које су медији већ крстили као „неурачунате“.
Доналд такође шаље недвосмислене сигнале бирачима Бернија Сандерса. Он тврд, да су са вермонтским социјалистом поступили неправедно, да му је естаблишмент отео победу и да је то, пре свега, нечасно према људима који су га подржавали.
И када је Сандерс одлучио да иде до краја (то јест до партијске конференције у јулу), онда ће и његове присталице бити у стању антиклинтоновске мобилизације до средине лета, када ће Трамп већ увелико водити кампању против бивше државне секретарке.
Хилари Клинтон
Да, Берни је обећао да ће на изборима подржати победника демократских примарних избора, али шта ће конкретно он рећи својим присталицама?
„Антиклинтоновска револуција је завршена, идите кућама и у новембру гласајте за г-ђу Клинтон?“.
Чак и ако Сандерсу буде понуђена функција у Хилариној администрацији, то неће решити све проблеме. Према анкети CNN/ORC, 25% Бернијевих присталица ни под каквим условима неће гласати за Клинтонову. А то су углавном млади људи, то јест једна од компоненти тзв. Обамине коалиције, захваљујући којој је победио на изборима 2008. и 2012. године.
До јула Трамп има још много времена да убеди разуман део републиканаца да се помире са његовом кандидатуром. Он је већ победио и започео кампању против Хилари која још увек нема ту могућност. Она је и даље ометена борбом против Сандерса. Она може тврдити да она и Берни имају више заједничких циљева и задатака него противречности, али то ће остати само празна изјава, јер је на противречностима са Хилари, Берни Сандерс и започео читаву своју револуцију.
Неинтервенционизам, протекционизам, економски раст и радна места - то је нешто што може привући неопредељене и демократске бираче ка Трамповом програму, а сигурно не то да ли је он републиканац или демократа.
Могуће је да ће се део републиканских гласача заиста окренути од Доналда и то ће га коштати пар „колебљивих држава“. Зато, да искористимо израз бившег председника Представничког дома Њута Гингрича, „Трамп укључује у игру све државе“. И већ је јасно које ће „светло плаве“ и „плаве“ државе бити прве укључене у игру: Њу Џерси (где је гувернер Трампов присталица Крис Кристи), као и Пенсилванија и Мичиген (где је Обама 2012. године остварио победу уз велике тешкоће и где је велики проценат беле радничке класе).
А ја сам помислио: зашто не и Њујорк?
Критичари Доналда Трампа често указују на његов велики антирејтинг међу женама као највећу препреку на путу у Белу кућу.
Жене се заиста углавном негативно односе према Трампу. Према подацима Gallup-а, 70% жена-гласача негативно процењује Трампа. Међутим, значи ли то да ће оне обавезно гласати против њега?
Никако. У држави Индијана, где је на примарним изборима Трамп остварио победу, жене-републиканке су се такође према њему односиле негативно. Али, то није спречило велики део њих да гласају за њега. У анкети на дан избора 61% републиканаца се према Трампу односило негативно, међутим 51% је гласало за њега.
Јасно је да је међу женама-демократама према Доналду негативност чак и већа, али то још увек не значи да оне за њега никада не би гласале.
Према анкетама (подаци RCP), разлика између Хиллари и Трампа тренутно износи 6,2% (46,7% за Хилари, 40,5% за Трампа, 12,8% неодлучних). То јест, против Трампа би данас гласало 46,7% бирача. Међутим, ако би свих 70% жена (51% уписаних бирача САД) гласало против њега, то би значило, да би Трампа подржало 76,2% мушкараца, што се не поклапа са подацима других истраживања (Pew Research Center даје бројку од 56%).
Зато се према свим овим проценама треба односити крајње опрезно. Поред тога што су оне саме по себи контрадикторне, оне се још десет пута могу променити до новембра.
Хилари не може бесконачно играти на полну карту - то прети да јој смањи рејтинг и међу женама и међу мушкарцима. Да не помињемо чињеницу да ће се секс-скандали њеног мужа (укључујући оптужбе за силовање) такође одразити на рејтинг бивше прве даме.
А Трамп неће бити Трамп ако не буде говорио управо о томе. На пример: зар сам нешто тако рекао о женама? Па опростите, госпођо. На крају крајева, то су само речи... Али, погледајте, шта је она породица радила са женама!
Ја сам често слушао у последњих пола године да ће чак и ако Доналд Трамп буде кандидат Републиканске партије, против њега бити покренут прави рат у штампи и на телевизији. Све новине и ТВ канали устаће као један и позваће америчке грађане да зауставе „фашисту Трампа“ - управо онако, како су својевремено у Француској зауставили Жан-Мари Ле Пена у другом кругу председничких избора.
Међутим, тако дириговати медијима могуће је у Европи (сетите се „И ја сам Шарли“), али не и у Америци. Осим тога, Жан-Мари је био усамљен, са својом малом партијом и таблоидом против читавог либералног мејнстрима. Трампа с друге стане подржавају утицајни конгресмени, гувернери и познате медијске личности.
Против несистемског кандидата већ су покушали да покрену медијски рат, а он се завршио... повећањем његовог рејтинга. Када ми неко каже: „Они ће сада започети...“, ја их одмах питам: „Шта они могу започети, а што већ нису пробали?“.
Трампа су тако дуго поливали блатом са свих страна да су се већ некако уморили. Један од најутицајнијих америчких листова, The Washington Post, просто је пустио низ сливник сву своју репутацију, агитујући у уводницима против Трампа, а на њега то није ни мало утицало!
Штавише, Доналд је све то окренуо у своју корист.
У односу на досадне, 150 пута увежбане говоре и протоколарна обраћања Хилари Клинтон, наступи Трампа су - богомдани за медије. Они на њему зарађују, и то без много напора. Доналд је увек спреман за интервју. Да, и прва асоцијација јавности на Трампа је - шоу. Доналд са кацигом, Доналд са капом, Доналд се шали, Доналд се не шали, Доналда су покушали да нападну...
Старина Ле Пен је веома далеко од Трампа, који је буквално дириговао медијима све време, провоцирајући их и терајући да га све време држе у кадру.
Једном речју, као што пре шест месеци нисам видео на који начин и захваљујући којим „објективним факторима“ ће Доналд Трамп „на крају крајева спласнути“ на прелиминарним изборима, тако не видим ништа слично - ни на општенационалним изборима.
Не тврдим да ће Трамп сигурно постати председник Сједињених Америчких Држава. Тврдим само да је овај човек разбио на комадиће сва правила и законе председничких кампања последњих неколико деценија. И зато сада не можемо предвидети исход ових избора. Можемо гарантовати само једно: неће бити досадно.
Превео: Срђан Ђорђевић
