ТРАМП: Ако Хилари не може да задовољи свог мужа, како може да задовољи Америку?

УСКОРО МОГУ НЕСТАТИ СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ КАКВЕ СМО ДО САДА ПОЗНАВАЛИ (први део)

Доналд Трамп

• Трампов предизборни програм, ни у чему се не слаже са генералном линијом америчке политике. Пре свега, Трамп је – изолациониста који говори: „Више се нећемо бавити нацбилдингом у иностранству. То је скупо и не функционише”. Још наглашава: „НАТО нас кошта читаво богатство... Очигледно, ми га себи више не можемо приуштити”. Поврх свега, позива да се обуставе „сви крсташки ратови за демократију”
• Трамп се не зауставља чак ни на овом и удара на свето. Прети да ће спровести ревизију рада  Система федералних  резерви. И на крају (што већ једноставно излази изван свих меричких оквира добра и зла) – обећава да ће скинути печат тајности са извештаја комисије о 9/11, расветљавајући чињенице  трагедије које су годинама остале загонетне
•  Трамп је фасцинирао Америку својом нестандардношћу, својом слободом да говори оно што мисли да треба и на начин који сматра потребним. Слободом, коју му даје његов статус и искуство. Њему речи никад не недостаје. Понекад је просто-напросто груб. Али, то функционише. Америка је уморна од бескрајне фине казуистике, жељна је просте и сирове истине. Гласачи воле да гледају слободног, неспутаног човека, који се не боји да ствари назове правим именом
•  Осам година председниковања Афроамериканца, чини се, сасвим је излечило америчке беле протестанте од осећаја инфериорности пред гејевима, лезбејкама, трансвеститима, хендикепиранима, црначким женма, илегалним мигранатима и Мексиканцима

Пише: Владимир МОЖЕГОВ

         ЕСТБИЛШМЕНТ Републиканске партије је недвосмислено ставио до знања, да неће именотавати Доналда Трампа и да ће га прегласати на предстојећем партијском конгресу, који се одржава овог јуна у Кливленду. Трамп је, заузврат, изјавио је да ће у том случају извести на улице милионе својих присталица.

         Објављен је рат. Провоцирање Трампа води се на свим каналима и новинама, који су под контролом политичке елите и олигархије (то јест, практично у свим америчким медијима). На сваком јавном наступу Трампа нападају провокатори, те сцене се пажљиво снимају, а затим приказују у свим вечерњим вестима.

         Ова стратегија доноси резултате. Трамп се лишава дела неопходних гласова. Ипак, његова популарност наставља да расте.

         Ако Трамп на прелиминарним изборима не прикупи број гласова потребних за аутоматско  номиновање за председника САД (50% + 1 глас), онда ће републикански функционери имати легитимну прилику да га зауставе на партијском конгресу. Међутим, то ће значити ни мање ни више него раскол Велике Старе Партије.

         Али, чак ни таква могућност неће спречити њен партијски естаблишмент. Зауставиће Трампа по сваку цену!

         Чиме је Трамп толико могао уплашити републиканску елиту, и шта је, у ствари, сама та елита?

         Доналд Трамп - милијардер, човек који се обогатио у грађевинарству, човек који је, како кажу у Америци, створио сам себе. Ово значи да је он независан од олигархијске врхушке Вол-Стрита. Он сам финансира своју предизборну кампању. И самим тим је - јеретик.

         Што је још страшније, Трампов предизборни програм, ни са чим се не слаже са карактеристикама и генералном линијом америчке политике.

         Пре свега, Трамп је – изолациониста.

         „Ми се више нећемо бавити нацбилдингом у иностранству. То је скупо и не функционише – каже он. - НАТО нас кошта читаво богатство... Очигледно, ми га себи више не можемо приуштити”.

         „Украјина – то је земља која нас се тиче много мање од осталих... Зашто увек ми одговарамо за све уз ризик Трећег светског рата са Русијом?”.

         Он позива да се обуставе „сви крсташки ратови за демократију”, назива рат у Ираку «историјском грешком”, и оптужује Буша и Чејнија за појаву Исламске државе.

         Он одбија да „затворених очију” подржава Израел: „Америка, наравно, неће напустити свог савезника, али ће учествовати само у својству „неутралног и поштеног посредника у његовим мировним преговорима са Палестинцима”.

Роберт Коган

         Што се тиче Русије, са Путином је могуће разоварати и изгладити ствари, као што се то радило за време Никсона и Брежњева, каже Трамп.

         Само ово што смо невели, довољно је да се Трамп прогласи чудовиштем људске расе и монструмом, попут Хитлера (партијско руководство управо тако и поступа).

         Међутим, Трамп се не зауставља чак ни на овом и удара на свето. Прети да ће спровести ревизију рада  Система федералних резерви. И на крају (што већ једноставно излази изван свих оквира добра и зла) – да ће скинути печат тајности са извештаја комисије о 9/11, расветљавајући чињенице  трагедије које су годинама остале загонетне.

         Дакле, објаснили смо чиме је Трамп уплашио елиту. Али, чиме је освојио срца својих бирача?

         Није тешко погодити, управо тиме. Трамп је фасцинирао Америку својом нестандардношћу, својом слободом да говори оно што мисли да треба и на начин какав сматра потребним. Слободом, коју му даје његов статус и искуство.

         Њему речи никад не недостаје. И не бави се церемонијама превише. Понекад је просто-напросто груб. Али, то функционише.

         Америка је уморна од бескрајне фине казуистике, жељна је просте и сирове истине. Гласачи воле да гледају слободног, неспутаног човека, који се не боји да ствари назове правим именом.

         И ево Трамп обећава да ће изградити зид дуж границе са Мексиком, увести привремени мораторијум на имиграцију муслимана и друштво уморно од бесконачне политичке коректности одмах гласа „за”.

         Да, Трампови бирачи су – може се рећи, амерички «ватници» (украјински погрдан израз за Русе), и они воле његове, не превише џентлменске, вицеви:

         „Ако Хилари не може да задовољи свог мужа, каоко она може да задовољи Америку?” - пита он на свом Твитеру (тврдећи, додуше, да је ово цитат).

         Да, он понекад говори скандалозне ствари, омогућавајући злонамерним мас-медијима да га прогласе расистом, фашистом, сексистом и Хитлером. Али, све оно што је сјајно функционисало последњих 50 година, почевши од хипи „културне револуције”, изгледа је престало да ради.

         Осам година председниковања Афроамериканца, чини се, сасвим је излечило америчке беле протестанте од осећаја инфериорности пред гејевима, лезбејкама, трансвеститима, хендикепиранима, црначким женма, илегалним мигранатима и Мексиканцима.

         Трампови гласачи са радосном запањеношћу су у њему препознали отелотворење америчког сна и са тужном носталгијом - ону Америку, коју су изгубили. У дубини америчке душе почео је занимљив хемијски процес. Процес, који може довести до експлозије.

         Идеолог традиционалних америчких конзервативаца Пат Бјукенен дефинише ситуацију на следећи начин: „обични републиканци побунили су се против врха партије”.

         И, заиста, све што се дешава највише подсећа на побуну. Револуцију народних маса против партијског естаблишмента. Иако је та револуција прилично мирна. Али, она може букнути, уколико ствари дође до часа Х?

Колин Пауел подмеће „бели прах”  Садаму Хусеину

         Међутим, ако је све јасно што се тиче феномена Трампове популарности, шта се може рећи о онима, који му се противе? Да ли су то партијски функционери? Естаблишмент? Вол-стрит?

         Да, управо они. Али у позадини ових општих појмова, јасно се види група лица, која делују у првом плану антитрамповске кампање и његови су најогорченији непријатељи. То су они, који последњих 25 година одређују идеологију и спољну политику Вашингтона, то су они, који се називају неоконзервативцима, неоконима.

         Широј  јавности ова мала, али тесно повезана група интелектуалаца постала је познат после 11. септембра 2001. То су били управо они људи, који су у периоду владавине Буш млађег увукли Америку у авантуру Другог ирачког рата.

         Цела Америка памти грандиозни скандал око тзв. оружја за масовно уништење и „нуклеарног программа”, који је постао непосредни повод за рат. Како се испоставило, неоконзервативне структуре (као што је Управа за специјалне планове Пентагона) под окриљем заменика секретара одбране Пола Вулфовица и потпредседника Дика Чејнија свесно су дезинформисале председника и Конгрес.

         У то време целу ову дружину у америчкој штампи су звали cabal (клика, банда). Државни секретар Колин Пауел (кога сви памте узбуђеног у УН са бочицом са белим прахом, симболизујући ирачко оружје за масовно уништење, и којег је овај скандал коштао функције) касније је Управу за специјалне планове назвао пентагонским „гестапом”, тврдећи да је она била самосталан орган недоступан владиној контроли.

         Међутим, упркос тако очигледној дискредитацији, неоконзервативци нису нестали из америчке политике. Напротив, заробљавајући вашингтонску машину власти густом мрежом утицајних одбора, „центара за размишљање” и невладиних организација, они су се данас претворили у праву надпартијску власт, која стоји иза званичне.

         Као пример таквог утицаја неоконзервативне структуре можемо навести Национални фонд за демократију (Nаtional Endowment for Democracy), приватну невладину организацију, финансирану притом из буџета САД, створену у јеку Хладног рата за подршку дисидентског покрета.

         Руководиоци NED никада нису сакривали да је организација само фасада за ЦИА. За време свог постојања, Фонд је постао кум Москвске Хелсиншке групе Људмиле Алексејеве; финансирао је Солидарност у Пољској, Повељу 77 у Чехословачкој, Отпор у Србији. А после распада Совјетског Савеза бавио се организацијом обејених револуција широм света.

         Познато је, на пример, да је у време кијевског Мајдана у главном граду Украјине, било најмање 65 (!) NED-пројекта за организацију, обуку и подршку „активистима”.

         Надгледали су украјински Мајдан помоћница државног секретара Викторија Нуланд (супруга Роберта Когана, једног од оснивача PNAC (Project for the New American Century), неоконзервативног центра за размишљање, који пише стратешке сценарије за америчке ратове у последњих 20 година), и Џон Мекејн (који води једну организацјију повезану са NED).

         Ови очигледни примери дају представу о нивоу утицаја ове политичке групе на америчку спољну политику. Можемо се сложити са Кевином Б. Мекдоналдом, професором психологије на Калифорнијском универзитету, аутором изузетне монографије „Култура критичара”, који данашње неоконзервативце назива „константном америчком владом”.

         Да бисмо разумели суштину сукоба „константне америчке владе” са Доналдом Трампом, треба рећи неколико речи о историји ове озлоглашене институције.

         Превео: Срђан Ђорђевић