Председник САД може постати Гари Џонсон, а не Трамп или Клинтонова

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ИМАЈУ 40 „МАЛИХ СТРАНАКА“, АЛИ НИСУ СВЕ

БАШ МАЛЕ НИТИ САСВИМ БЕЗ ШАНСИ

Гари Џонсон

• Међу америчким малим партијама издвајају се две велике, заиста утицајне силе - Либертаријанска партија и Партија зелених. Кандидат једне од њих, по свему судећи, доћи ће на председничким изборима до циља као трећи
• При одређеном стицају околности, председнички кандидат једне од њих чак може постати председник САД. То се може десити ако ни Трамп ни Клинтонова не добију подршку 270 „оних који бирају председника“ (50% плус један глас). Ако се то не деси (а таквих случајева је било у XIX веку) - председника САД бира Представнички дом Конгреса САД између три кандидата са највећим бројем гласова. Тренутно, већину у Представничком дому имају републиканаци, али није сигурно да би већина њих подржала председничког кандидата своје странке (Трампа)
• Либертаријанци су по по други пут за редом, за свог кандидат су именовали Гарија Џонсона - бившег гувернера Њу-Мексика, који је у периоду свог гувернерства (1995-2003) третиран као републиканац. Он чак на председничким изборима може победити у својој матичној држави
• Ако ће либертаријанци откинути гласове Трампу, онда Клинтонову треба да забрине Партија зелених. Прва жена председник САД може постати не само она, већ и професионална докторка Џил Стејн, коју еколози по други пут кандидују за председника. Стејнову је најлакше описати као Бернија Сандерса у сукњи, па ће се она борити за гласове леве фракције демократа, која је јавно незадовољна Клинтоновом и партијском елитом

Пише: Александар АНТОШИН

        ПРЕДСТОЈЕЋИ избори у Сједињеним Америчким Државама карактеристични су по томе што оба главна кандидата - Хилари Клинтон и Доналд Трамп - имају веома висок антирејтинг.

        У таквим условима драстично се повећава значај кандидата из трећих партија, који су сада заиста у стању да радикално промене равнотежу предизборне трке. Међу тим људима има крајње занимљивих личности.

        Унапред да се оградим: амерички изборни систем не оставља кандидатима из трећих партија озбиљну шансу да буду изабрани на значајне функције - изузеци су ретки, на пример глумац и рвач Џеси Вентура, који је постао гувернер Минесоте испред Реформаторске партије.

        Ствар је у томе што се све изборне функције у Сједињеним Државама расподељују по већинском систему, један округ - један победник, који узима све. Док је у другим земљама, у којима важи пропорционални или мешовити систем, малим странкама, да би ушле у парламент, неопходно да пређу цензус од неколико процената гласова, а у Америци оне морају да победе у најмање једном изборном округу.

        Оваква ситуација неминовно иницира формирање система са неколико (две или три) јаке партије - и гомилом статиста у другом плану.

        Међутим, независни кандидати и мале странке ипак могу учествовати на изборима на свим нивоима. И не треба их унапред отписивати.

        Године 1992. на председничким изборима као независни кандидат учествовао је милијардер Рос Перо, сакупивши 19% гласова, што је био један од најбољих резултата „трећег кандидата“ за много година. Да, он није успео да победи ни у једној држави, то јест, није добио ниједан глас депутата, међутим Перо је активно одузимао гласове Џорџу Бушу-старијем који се кандидовао за други мандат. То је омогућило Билу Клинтону да победи у неким традиционално конзервативним државама и да без већих проблема постане 42. председник САД.

        У оквиру садашње кампање, када и Клинтонова, и Трамп имају импресивне анти-рејтинге, трећи кандидати, такође, имају могућност да значајно утичу на коначну расподелу гласова. Толико да ситуација може постати истински сензационална.

        Да би постао председник, кандидат мора да добије подршку 270 „оних који бирају председника“ (50% плус један глас). Ако се то не деси (а таквих случајева је било у XIX веку), председника бира Представнички дом између три кандидата са највећим бројем гласова.

Представнички дом

        Тренутно, већину у Представничком дому имају републиканци, али није сигурно да ће конгресмени желети да подрже Трампа. И у том би случају главни политички трилер сезоне добио би крајње занимљив наставак.

        У САД не постоји јединствени изборни закон. Свака држава има своје критеријуме за кандидовање кандидата из „малих партија“. Да би се ваше име нашло на председничком или гувернерском гласачком листићу, на пример, у Луизијани, морате уплатити регистрациону таксу од 500 долара. У Њујорку, кандидат ваше партије мора на последњим свењујоршким изборима сакупити најмање 50 хиљада гласова. Алтернатива је - прикупљање потписа (количина варира од државе до државе) или „ратно лукавство“ - подршка кандидата једне од две највеће партије. То јест, ваша политичка странка званично подржава гувернера државе истог тог кандидата, што демократе или републиканци - и сви остали, прихватају као част и поштовање, а с друге стране добија се право учешћа на свим изборима који се одржавају у држави, укључујући и председничке. Генерално, пет од осам партија које имају право да предложе своје кандидате по поједностављеној шеми, управо тако и раде.

        У неким другим државама услови су још строжији. То јест, да би се неко нашао на „председничком листићу“, мора проћи не једну компликовану процедуру, већ 50 различитих процедура - сходно броју држава. У противном, кандидат ће у Мичигену бити представљен, али не и у Алабами. Истина, и у Мичигену, и у Алабами, и на бирачком месту у америчкој амбасади у Москви држављанин САД има право да на гласачком листићу допише било које име - може чак гласати и за Путина, или за мајку змајева Денерис Таргеријан. Америка је - слободна земља.

        Преседани, када је нерегистровани кандидат победио на изборима на локалном нивоу, су већ забележени.

        Укупно у Сједињеним Државама има око 40 малих странака, од којих свака, овако или онако, покушава да учествује на националним изборима. Неке од њих организују коалиције и предлажу јединственог кандидата, као, на пример, један број мањих левичарских партија (Партија социјализма и слободе, Партија мира и слободе и Слободна уједињена партија), које подржавају Глорију Естелу Ла Риву из Калифорније.

        Овај фан Фидела Кастра, која је на енглески превела једну његову књигу, 2008. године се већ кандидовала за председника и освојила 6.821 глас.

        Њене колеге у борби за комунизам из, некада у Совјетском Савезу вољене, Социјалистичке радничке партије кандидовали су за председника кројачицу Алисон Кенеди из Индијанаполиса (са чувеном породицом Кенеди она није у сродству).

        Са постојањем филтера њена ситуација је још гора, него код левичарске конкуренткиње - док Кенедијева може да се бори само за 35 гласова депутата, онда Ла Рива може - за 135 (од 538).

        Много познатији је независни кандидат и бивши агент CIA Иван Мекмалин, кога је срећно, али тешко намерно промовисао ABC канал. Он обећава да ће се супротставити и Клинтоновој и Трампу, међутим то може урадити само у две државе.

        Још гора је ситуација Таре Индиане - професионалне BDSM-домине из Њујорка. На својим пропагандним плакатима она бичује човека у гуменој масци са ликом Доналда Трампа и обећава да ће милијардеру показати његово право место у животу, али у овом тренутку она није као кандидат регистрована ни у једној од држава.

        Такође треба поменути Уставну партију САД. Барем због тога што има 438.000 регистрованих чланова и кандидат ове странке може претендовати на 187 гласова депутата. Њен кандидат је 68-годишњи наставник из Тенесија Дарел Касл, који је уверен да спас Америке лежи у повлачењу из NATO, Уједињених нација, СТО и осталих глобалистичких органзација.

        Све ово су, наравно, тривијалне појаве. Међутим, међу малим партијама САД издвајају се и две велике, заиста утицајне силе - Либертаријанска партија и Партија зелених.

Дарел Касл

        Кандидат једне од њих, по свему судећи, доћи ће до циља као трећи. А под одређеним околностима, раније описаним, чак може постати председник САД.

        Либертаријанци стављају тачку на сваки Трампов покушај да победи у Њу Мексику, то јест, они имају директан утицај на завршну расподелу гласова у тој држави.

        По други пут за редом, за свог кандидат су именовали Гарија Џонсона - бившег гувернера Њу-Мексика, који је у периоду свог гувернерства (1995-2003) третиран као републиканац. Многи конзервативно расположени становници ове државе радо гласају за свог земљака. Такође у овој држави живи велики број имиграната из Мексика и Јужне Америке, који Трампа, благо речено, не воле. При чему је, Њу Мексико - колебљива држава, где се разлика у подршци демократа и републиканаца традиционално мери са пар процената.

        Према томе, присуство Џонсона на гласачким листићима натераће Трампа да лакше жртвује пет локалних депутата Клинтоновој и да уопште не троши снагу у Њу-Мексику.

        Теоретски Џонсон може чак и „узети“ своју матичну државу. А ако ни Клинтонова, ни Трамп не успеју да пређу баријеру од 270 „оних који бирају председнике“, он ће се наћи на корак од Беле куће.

        Либертаријанци су - радикали, и у економском (али не и социјалном) програму су веома блиски Чајанци - десничарском покрету унутар републиканаца.

        За естаблишмент они апсолутно нису странци (тако ће, колега Џонсону на функцији потпредседника бити још један бивши гувернер-републиканац - Вилијам Велд из Масачусетса), мада нису ни најпријатнији.

        Дакле, ако Џонсон заврши као трећи, а судбину председника буде одлучивао Представнички дом, није искључено, да ће републикански Конгрес дати своју подршку управо њему, а не „неподношљивомТрампу“.

        У принципу, либератаријанци имају право да се боре у државама које укупно дају 456 изборних депутата, то јест, теоретски могу победити директно - без парламентарних трикова.

        Ако ће либертаријанци откинути гласове Трапу, онда Клинтонову треба да забрине Партија зелених.

        Прва жена председник САД може постати не само она, већ и професионална докторка Џил Стејн, коју еколози по други пут кандидују за председника. Стејнову је најлакше описати као Бернија Сандерса у сукњи, тако да ће се она борити за гласове леве фракције демократа, која је јавно незадовољна Клинтоновом и партијском елитом.

        Теоретски, Стајнова може претендовати на 435 изборних депутата, али у пракси- озбиљно се може борити само за матичну Сандерсову државу Вермонт. Тим пре, јер су покрет „Прогресивна партија Вермонта“, коју предводи Сандерс, и „зелени“ - дугогодишњи пријатељи и савезници.

        Још једна држава у којој лидер еколога има добру позицију је Масачусетс, студентска престоница Америке и држава у којој Стајнова не само живи, већ се и два пута кандидовала за гувернера.

        Тренутно, ни Стајн ни Џонсон ни из близа се не могу похвалити рејтингом од 15%, који би им дао могућност да учествују у општенационалним дебатама.

        Међутим, до избора је још три месеца. И ако један од кандидата из другог ешалона изненада „удари“, то ће бити веома непријатно изненађење или за Трампа, или за Клинтонову.

        Превео: Срђан Ђорђевић