„Побуна” оператора америчких дронова – ни психолози не помажу

ИМА ИХ 1300, РАДЕ И ПРЕКО 50 САТИ НЕДЕЉНО, НЕ СМЕЈУ НИ СВОЈИМ ПОРОДИЦАМА ДА ОТКРИЈУ ШТА И ГДЕ РАДЕ

• Дириговати дроном из фотеље изгледа много лакше него пилотирати борбеним авионом, али се испоставило да је и то крајње тешка и сложена служба. Јер, класични ловац најчешће не остаје у ваздуху дуже од неколико сати, а дронови, какав је, примера ради, MQ-9 Reaper – могу „висити у ваздуху” и до 14 сати. Са свим својим бомбама и ракетама. А постоје и дронови који непрекидно лете и дуже од 24 сата

         АМЕРИЧКЕ Оружане снаге имају целу малу армију оператера који управљају из својих радних соба беспилотним летелицама САД по целом свету. Та мини-армија је једна од најтајнијих и најтајанственијих служби под командом Пентагона, али се ипак за њих чуло. И то: неочекиваним поводом.

         Зато што су се пожалили да услове рада и живе и раде – у сталном стресу.

         Има их тренутно 1300, трипут више него пре коју годину. Али, истовремено се број „акција” и „операција” које им наручују не само војне команде, него и војна обавештајна служба и ЦИА, уосмостручио.

         Дириговати дроном из фотеље изгледа много лакше него пилотирати борбеним авионом, али се испоставило да је и то крајње тешка и сложена служба. Јер, класични ловац најчешће не остаје у ваздуху дуже од неколико сати, а дронови, какав је, примера ради, MQ-9 Reaper – могу „висити у ваздуху” и до 14 сати. Са свим својим бомбама и ракетама. А постоје и дронови који непрекидно лете и дуже од 24 сата.

         За то време, његов оператор седи у затвореном простору командног центра окружен са шест и више монитора, а „пилот” мора да за виртуелним командама остане током целе „мисије”.

         Одавде су и покуљале жалбе. Америчка Контролна комора их је сабрала у извештај од 58 страна. А тај извештај је показао да је преко 57 одсто „пилота” радило више од 50 сати недељно. Поред осталог:  и због десотатка „персонала”.

         Испоставило се такође да је међу операторима доста бивших пилота, а многи од њих су распоређивање за „пилоте” беспилотних летелица доживели као – деградацију.

         Осим тога, жале се да у новој служби нема ни напредовања, ни повећања плата, ни одликовања.

         „Пилоти”, иначе, не крију да имају и доста психолошких проблема. Зато што – чак и седећи и „притисскајући дугмиће” – могу убити и припаднике америчке армије и недужне цивиле у другим државама.

         Многе од њих мучи и то што морају да крију и од пријатеља и од својих породица:  и где раде и шта раде.

         Зато свака „екипа” ових виртуелних пилота има свог психолога.