Да је СССР жив, „Правда” би писала да је Америка зрела за револуцију

ТУЧЕ ДРУГЕ „АРАПСКИМ ПРОЛЕЋЕМ” И ОБОЈЕНИМ РЕВОЛУЦИЈАМА, А ДОБИЛА СВОЈЕ „ДЕМОКРАТСКО ПРОЛЕЋЕ”

  • Први митинг из „Демократског пролећа” одржан је у Филаделфији – првој престоници независних САД (пре 240 година ту је заседао Континентални конгрес који је 4. јула 1776. донео Декларацију о независности), а последњи у Вашингтону поред зграде савременог Конгреса САД. Митинзи су одржавани без икаквог одобрења и полиција их је енергично растеривала
  • Међу потписницима револуционарног позива „Пролећа” је друштвени активиста, борац за слободу информисања, Лоренс Лесинг, познати филозоф, „левичарски” политички активиста Ноам Чомски, холивудски глумац Марк Рафало (Халк из „Осветника”, звезда серијала Геби Хофман, репер Талиб Квели и велики број других активиста, новинара, глумаца и музичара
  • У суштини, „Демократско пролеће” је нова варијанта старог доброг „Окупирај Вол-Стрит”. „Пролеће” подржавају исте организације, на пример, - American Federation of Labor Congress of Industrial Organizations, један од највећих синдиката у земљи. Сем тога, овога пута на њиховој страни иступа „партија кафеџија”, а такође и друге „прогресивне” и „левичарске” демократе, и што је најважније, покрет има иако неформалног, али од свих поштованог федералног лидера – Бернија Сандерса

Пише: Александар АНТОШИН

         СОВЈЕТСКА штампа је деценијама предвиђала  неминовну револуцију „прогресивних снага” у САД и ево сада, кад самог СССР нема већ четврт века, те прогнозе су близу остварења.

         Револуционарне групе се тек конструишу, али је потреба за мењањем система и протеривањем естаблишмента у Америци велика као никад раније.

         Пре извесног времена у Вашингтону се збио догађај који изван граница САД због нечег није изазвао нарочито интересовање: низ протеста са обичним паролама у духу „Доле олигархија, живели поштени избори!” По мишљењу учесника протеста, америчка демократија налази се у акутној кризи, крупне корпорације све одређују, а правило „један човек – један глас” давно се претворило у фикцију.

         Као свој коначни циљ, активисти су одредили ни мање ни више него револуцију која ће вратити власт у руке народа. При том су организатори за своје протесте, који треба ту револуцију да подстакну, изабрали веома познати назив – „Демократско пролеће”.

         Први митинг из те серије одржан је у Филаделфији – првој престоници независних САД (пре 240 година ту је заседао Континентални конгрес који је 4. јула 1776. донео Декларацију о независности), а последњи у Вашингтону поред зграде савременог Конгреса САД. Митинзи су одржавани без икаквог одобрења и полиција их је енергично растеривала.

         У главном граду ухапшено је 450 људи, а у целој земљи – више од 1400.

         Међу потписницима револуционарног позива „Пролећа” је друштвени активиста, борац за слободу информисања, Лоренс Лесинг, познати филозоф, „левичарски” политички активиста НоамЧомски, холивудски глумац Марк Рафало (Халк из „Осветника”, звезда серијала Геби Хофман, репер Талиб Квели и велики број других активиста, новинара, глумаца и музичара.

         Само „Демократско пролеће” је заштитни знак за широку коалицију различитих политичких и друштвених организација.

         Организатори акције константно наглашавају своју ванпартијску припадност и покушавају да под своје заставе привуку „све прогресивне снаге”, али је очигледно да у томе нису искрени.

         Пре годину дана је тај исти Лесинг изјавио да жели да учествује на председничким прелиминарним изборима демократа, али је на самом почетку одустао од кандидатуре. Сем тога, међу лидерима покрета је и Анабел Парк – режисер документарних филмова и бивша сарадница изборног штаба Барака Обаме.

         Активисти и покрети који се налазе у саставу „Пролећа” могу се условно поделити на три велике различите групе.

         Као прво, то су различити амерички социјалисти. У Филаделфији, од које је све и почело, прву виолину „свирао” је покрет 15 Now Philly, чији се основни захтев чује у самом називу – одмах одредити минималну зараду од 15 долара на сат (за сада је у „Граду братске љубави” та граница два пута нижа – 7,5 долара).

         У ову групу могу се убројати и различите „прогресивне демократе” – „левичари” који су успели да се нађу у структурама Демократске партије.

         Друга група су - различити „зелени”. Њихови називи, као што су Climate First!, Friends of the Earth говоре сами за себе, а глобална међународна организација „Авааз” која је себи направила име на он-лајн петицијама за заштиту природе, добро је позната чак и у Русији.

         Трећи део коалиције су различите феминистичке организације и групе које иступају у заштиту етничких, верских, сексуалних и других мањина.

         Овде треба нагласити да на различитим изборима и социјалисти и зелени и мањине по правилу гласају за демократе. У америчком двопартијском моделу све „мале” политичке снаге покушавају да се на неки начин „прикључе” једној од две велике партије. Оне појединачно не могу да преживе.

         У свом деловању „Пролеће” умногоме копира републикански „Покрет чајанка” покушавајући да макар понови њихов ранији успех (а било би још боље да га превазиђу у оквиру мирне револуције). И  једни други се редовно позивају на дела славних предака из времена Америчке Револуције: „Чајанка” – на „Бостонске чајанке”, а „Пролеће” – на други Континентални конгрес (реална влада у годинама рата за независност од Велике Британије). 

         Да би се разумело одакле потиче „Демократско пролеће”, морамо се вратити у 2008., када је избила хипотекарна криза која умало није сахранила читав међународни финансијски систем. Први удар примио је тада одлазећи председник Џорџ Буш-млађи који је почео да спасава проблематичне банке на рачун пореских обвезника. Таква пракса није се допала главним активистима републиканаца, белим и конзервативно настројеним људима из средње класе који су редовно плаћали своје хипотеке и прилично скупо медицинско осигурање.

         После победе Барака Обаме - пракса државног откупа „токсичних актива” само је проширена. Обама је истовремено започео низ реформи, посебно реформе здравствене заштите, које су још више узнемириле републикански електорат. По читавој земљи прошла је серија „чајних протеста” који су били усмерени како против Обаме (који је за њих - социјалиста и отеловљење ђавола), тако и против руководства саме Републиканске партије (слугу ђавола).

         Протест је временом изграђивао структуру, појавили су се млади и истакнути лидери типа Теда Круза и Марка Рубија, који су претендовали на победу на републиканским прајмериз, али су на крају изгубили против Доналда Трампа. Борба између руководства и припадника „чајанки” траје већ седам година и довела је до тога да естаблишмент готово изгуби контролу над партијом.

         У Демократској партији гледали су на ситуацију код „конкурената” са очигледном забринутошћу, тим пре што је спасавање махера на Вол-Стриту још више нервирало основни електорат демократа. Али, ако се безобразлук не може спречити, онда треба стати на његово чело: 2010. бивша сарадница Обаминог штаба, Анабел Парк, основала је унутарпартијску групу „партију кафеџија”, која је требало да за собом повуче побуњени електорат.

         За разлику од оних из „чајанки”, који не признају партијске ауторитете, „кафеџије” нису скривале своју љубав према Обами. Требало је да они постану млада авангарда младог председника који ће пробити отпор „буржуја” и спровести потребне реформе у земљи.

         Не може се рећи да је тај једноставни план замагљивања потпуно неуспео. На крају, Хилари Клинтон осећа се много боље него клан Буша, који је изгубио све што се могло изгубити, а партија је успела да очува привид јединства.

         Много већу популарност стекао је потпуно други покрет са обичним примамљивим називом „Окупирај Вол-Стрит” (Occupy Wall Street): За разлику од „чајанки” које су до тада водиле мало приметан али осмишљен рат до исцрпљивања са партијским руководством, „окупатори” су хтели све и одмах. Истина, нису успели ни да формирају неку стабилну структуру која би мога „дуго да игра”.

         Истина је и да је у спонтаним протестима са отворено револуционарним захтевима учествовао велики број људи, подржао их је огроман број организација, акција „Окупирај било шта” прошла је по читавом свету – од Москве до Берлина, а парола „нас је 99%” - још увек је популарна. Ипак, покрет није имао признатих лидера и протест је престао.

         Клинтонови, Кенеди и лично Обама мирно су одахнули.

         Међутим, релативно успешан бунт унутар Републиканске партије инспирисао је бивше „окупаторе” да опет пробају – десио се известан извоз револуције из партије у партију.

         У суштини, „Демократско пролеће” је нова варијанта старог доброг „Окупирај Вол-Стрит”.

         „Пролеће подржавају исте организације, на пример, - American Federation of Labor Congress of Industrial Organizations, један од највећих синдиката у земљи. Сем тога, овога пута на њиховој страни иступа „партија кафеџија” која је формирана ради замагљивања, а такође и друге „прогресивне” и „левичарске” демократе, и што је најважније, покрет има иако неформалног, али од свих поштованог федералног лидера – Бернија Сандерса.

         У оквиру „Демократског пролећа” нико отворено не наводи његово име (поновићу – пројекат је формално ванпартијски), али појединачно, и људи и организације које улазе у коалицију, подржавају управо њега.

         На пример, холивудски глумац Марк Рафало, који је први потписао петицију „Пролећа” за мирну револуцију, енергично агитује управо за Сандерса, а његови симпатизери иронично додају да разљућени Халк може да разбије не само Демократску партију, него и читаву планету. Са своје стране, госпођа Парк навела је два разлога због којих треба да се гласа за Сандерса, а не за Хилари Клинтон.

         Као прво, само Сандерс може да заустави Трампа (који је као што је познато, „скоро фашиста” и тобоже хоће из Америке да депортује све странце укључујући и њу –која је пореклом из Сеула и која је још у детињству дошла у САД). Друго, сама Клинтон је слушкиња Вол-Стрита, па ако ипак победи - она ће се свакако одрећи свих Обаминих реформи (само пре пет година близина крупном капиталу Клинтонове због нечег није збуњивала госпођу Парк).

         Активисти „Пролећа” за сада настоје да остану у десничарским оквирима и надају се да неће рушити систем, него преузети контролу над њим. Ипак, нерви издају и њих и естаблишмент.

         Прошлог викенда у време партијске конференције у Невади, већина делегата која подржава Сандерса, присталицама социјалисте је без икаквог разлога поништила мандате. При том се на тој конференцији делило свега 12 од 2400 мандата за завршни конгрес демократа, односно, тежина њихових гласова била је мала и потпуно је нејасно због чега се руководство партије у Невади одлучило за тако прљав трик.

         Као одговор на то, присталице Сандерса покушале су да силом заузму салу у којој је одржавана конференција. Тада је руководство Демократске партије захтевало од кандидата да се одлучно одрекне од „погромаша”, али је Сандерс „отерао руководство до ђавола”.

         Чини се да сада обе стране унутарпартијског конфликта међусобно проверавају издржљивост и гледају колико далеко су опоненти спремни да иду.

         Истовремено, активисти „Демократског пролећа” на друштвеним мрежама воде жестоку расправу о искуству не баш мирних револуција – од чехословачке до украјинске.

         Поново се са разних места чују тезе да покрет није случајно рођен у Филаделфији где је одобрена Декларација о независности и где ће већ у јулу бити одржана партијска конференција демократа на којој сада победа Хилари Клинтон изгледа предодређеном.

         Као што је у том документу написано: „Када дуги низ злоупотреба и насиља који константно имају један исти циљ потврђује подли план да се народ примора да се помири са неограниченим деспотизмом, свргавање такве владе и формирање нових гаранција сигурне будућности постаје право и обавеза народа”. Несумњиво је да се активистима „Демократског пролећа” веома допадају ови редови Томаса Џеферсона.

         Да је наша штампа до сада остала партијска или совјетска, она би у таквим околностима свакако указала да је Америка бременита револуцијом. Тешко је таквој метафори противречити. Не треба објашњавати зашто је сасвим могуће сматрати револуционарима Сандерса и Теда Круза из„Покрета чајанка”.

         Очигледно је да је револуционар – и по духу и по тактици и – Доналд Трамп, којег руководство Републиканске партије отворено не подноси (председавајући Представничког дома и лидер партијске већине, Пол Рајан, још увек се брани и одбија да подржи Трампа у номинацији („слонова”), чији део се сада директно окреће подршци Хилари Клинтон – једином кандидату система који је умео да обезбеди подршку бирача.

         А револуционарна ситуација претпоставља закључивање савеза који се најмање могу замислити, који се очигледно неће свидети ни А. Парк, ни огромном делу активиста „Пролећа”.

         На пример, према анкети тв-компаније CBS, 44% присталица Сандерса спрема се да на крају председничке трке гласа за његовог опонента Трампа и само 23 одсто - за Клинтонову.

         Превела

        Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари