БЈУКЕНЕН: Обаминој Америци више не треба институција оца

УПОЗОРИО ДА МОРА ПРЕСТАТИ ПРОШИРИВАЊЕ БЛАГОСТАЊА НА СВЕ ГРАЂАНЕ НА РАЧУН ЗАПОСЛЕНИХ И СРЕДЊЕ КЛАСЕ

Пише: Патрик БЈУКЕНЕН, политички коментатор, писац и политичар, био председнички кандидат и саветник Ричарда Никсона, Џералда Форда и Роналда Регана

• Држава даје она добра којима је раније отац сам обезбеђивао зa своју породицу. У суштини, ми чинимо сувишном институцију очева. Ми смо створили систем у којем девојчица-тинејџерка - кад затрудни - може потпуно легално да добија сва материјална добра која јој даје влада
• То је главни разлог повећања броја деце рођене ван брака - са 6% у 1963. до 41% у 2012. године. А безмало 53% рођених чине Латиноамериканци
• Имамо огромну субкласу људи који зависе од владе. Многи од њих су изгубили способност да преживе без државног новца, хране и стана. Зато само 8% возача таксија у Њујорку чине староседеоци, а трећина таксиста је пореклом из Бангладеша

         УПРАВА за буџет Конгреса САД не помиње да ће програм Obamacare (реформа здравства коју је покренуо Барак Обама), коштати нацију 2,5 милиона радних места. Уместо тога, ми слушамо оправдање које се чуло и пре 50 година од конзервативца Барија Голдвотера: што је више либерална држава свеопштег благостања, тиме је више препрека за радну активност и погубнији утицај на радну етику.

         Претпоставља се да ће субвенције програма Obamacare  неке приморати да напусте посао, други ће смањити број радних сати у свом послу, а остали ће радити да не би изгубили примања и осигурање.

         Укупно прихватање свих тих одлука довешће до губитка 2,5 милиона радних места. То је смртни ударац за економију која у последњих 30 година подноси најтежи пад радне активности становништва.

         Отац савременог либерализма, Франклин Рузвелт, упозоравао је 1935. године да је благостање - „наркотик који префињено уништава људски дух“.

         То се раније звало здрави смисао. Док смо одрастали, сазнавали смо или негде читали да се они који су наследили велико богатство, често нису бавили правим послом, већ су живот проводили у забави.

         Роберт Ректор из „Фонда наслеђа“ написао је у јануару: ако бисмо осудили програм „Великог друштва“ Линдона Џонсона само због астрономских 20 билиона долара потрошених на побољшање живота бедних и сиромашних, то би био успех. Ректор описује размере проблема:

         „Федерална влада припремила је више од 80 програма који Американцима са ниским дохотком дају новац за храну, стан, медицинске и социјалне услуге.  

         За те програме влада је, само у 2012, издвојила 916 милијарди долара, око 100 милиона Американаца добило је помоћ најмање према једној од мера, при чему је просечна вредност сваке од њих 9.000 долара по човеку (овај износ не обухвата трошкове осигурања и медицинских услуга).

         Федерални и државни трошкови за приходе грађана, са корекцијом за инфлацију, порали су 16 пута у поређењу са 1964. годином“.

         Данас су десетине милиона Американаца мање способни да себе обезбеде својим радом од њихових бака и дека.

         Држава даје она добра којима је раније отац сам обезбеђивао своју породицу. У суштини, ми чинимо сувишним институцију очева. Ми смо створили систем у којем девојчица-тинејџерка кад затрудни може потпуно легално да добија сва материјална добра која јој даје влада.

         То је главни разлог повећања броја деце рођене ван брака са 6% у 1963. до 41% у 2012. г. Безмало 53% рођених чине Латиноамериканци.

         Пораст броја рођених ван брака директно је повезан са порастом употребе наркотика и криминала.

         Ако је циљ да се Американци претворе у пореске обвезнике, онда је то потпуни неуспех. Ми имамо огромну субкласу људи који зависе од владе. Многи су изгубили способност да преживе без државног новца, хране и стана.

         Само 8% возача таксија у Њујорку су староседеоци, а трећина таксиста је пореклом из Бангладеша.

         Данас у Америци огромну већину запослених чине легални и нелегални имигранти (а њих је око 40 милиона), мушкараци и жени, који потискују староседеоце САД.

         Влада мора да схвати да проширивање благостања на све грађане на рачун запослених и средње класе мора да престане. То више не може да се наставља, јер порески обвезници се буне, буџети се смањују до минималних размера, а држава свеопштег благостања носи терет.

         К. Т.