Либија је показала колико су УН опасна институција!

Логика агресије на Либију је типично гусарска - зашто да купујемо сировине кад можемо да их освојимо оружјем

• У глобалистичком освајању планете имамо поновну колонизацију Африке (и других делова света), ради пљачке природних ресурса и тоталног искоришћења свега што посустале економије западног света може да одржи у животу
• Сада се види да су УН опасна институција чији се лажни међународни ауторитет злоупотребљава од шачице земаља као покриће за њихове агресорске акције и планове.
• Цепање Либије, као и недавно цепање Југославије, а данас Србије, ако прође несанкционисано, потврдиће немоћ човечанства да се одупре глобалном поробљавању
• Либија ће бити претворена у „савез емирата,“ без политичке моћи и утицаја, без војске и могућности да брани своје националне интересе.
• Тако ће пљачка тећи несметано, нафта у САД, гас у ЕУ, вода у Израел
• Добићемо још један Ирак, несрећну и растрзану земљу, а та судбина прети и Сирији, Ирану, па и Пакистану
• Они који могу својим ауторитетом да се супротставе овој новој колонизацији света, седе и гледају. Мисле да неће доћи на ред, а баш им одговара повећање цена нафте и гаса, чији су и сами произвођачи и извозници

Пише: Милан Видојевић

      АГРЕСИЈА на Либију започета је из два разлога: да се избегне плаћање дугова за преузету нафту од стране компанија из САД, Британије, Француске и Италије и да би се остварио план који је до сада пропао неколико пута - да се Либија подели у три државе према интересима земаља умешаних у агресију.

      Звучи превише цинично, али само тај утисак имам. Прочитајте текст и онда реците шта мислите о аргументацији.

      Географски положај Либије, земље преко које су хиљадама година тутњале освајачке војске али и пролазили важни трговачки путеви, један је од важних фактора за разумевање садашње политичке, етничке и економске ситуације. Иако малобројно, становништво је права слика живота на овом простору, јер ту живе Арапи, Бербери, Египћани, Грци, Иранци, Турци, Јевреји, Туареги, потомци старог народа Вандала и других медитеранских народа и многих малих етничких група.

      Заиста ујединити све ове народе, пренебрегавајући њихове етничке и верске корене, немогуће је, а најближи том циљу био је управо Моамер Гадафи, свргнути вођа Либијске Џамахирије, својеврсног експеримента арапског политичког, економског и верског популизма, који је данас у пепелу племенског грађанског рата потпаљеног из иностранства. Либија је данас тамо где је била у XИX веку и на почетку XX века, после смене колонијалне управе, када је Турска препустила Либију Италији.
___________________________________________________________________________

„На завршетку Другог светског рата, земље победнице су на две конференције, у Потсдаму и Сан Франциску, разговарале о судбини италијанских колонија у Африци, укључујући и Либију. Интересантно је да су тада почеле и прве несугласице око судбине Либије, које трају и данас, шездесет и пет година касније.“
___________________________________________________________________________

Конференција у Потсдаму

      Ово враћање на „старо стање“ није новост у поновном глобалистичком освајању света, поновне колонизације Африке (и других делова света), ради пљачке природних ресурса и тоталног искоришћења свега што посустале економије западног света може да одржи у животу. Логика је проста, типично гусарска, зашто да купујемо сировине кад можемо да их освојимо оружјем. Исто је и са политичким концептом, зашто да уважавамо различитости, боље је да их сведемо на просто реплицирање система који нама одговара. Ове просте, разбојничке, концепте није разумео Милошевић, не разуме ни Тадић, а касно су их прозрели и Гадафи и Мубарак и остали којима је спремљен исти сценарио.
У време турског колонијалног управљања Либијом земља је била подељена у две административне јединице, Триполитанију и Киренајку. У Другом светском рату, Либијци су поднели велике жртве, покушавајући да избаце и Италијане и Немце са своје територије. Дозволили су Енглезима да уђу у њихову земљу, па је британска војна управа установљена у Бенгазију 20.новембра 1942. године а у Триполију 23. јануара 1943. године.

      На завршетку Другог светског рата, земље победнице су на две конференције, у Потсдаму и Сан Франциску, разговарале о судбини италијанских колонија у Африци, укључујући и Либију. Интересантно је да су тада почеле и прве несугласице око судбине Либије, које трају и данас, шездесет и пет година касније.

      САД су предлагале колективно управљање Либијом под патронатом Уједињених нација. Совјетски Савез је предлагао да он добије управљање над Триполитанијом, а Француска је у почетку имала предлог да се Либија врати Италији. Руси су касније прихватили француску идеју, уз допуну да Либија буде руско-италијански протекторат. Британци су, уз подршку САД, тражили да се питање Киренајке препусти њима.

      Мировни споразум са Италијом потписан је 10. фебруара 1947. године у Паризу. По том документу, Италија се одрекла својих права на бивше колоније, уз магловито обећање да ће УН бити заштитник неких бивших колонија у које ће Италија да се врати тајно, што се наравно није десило.
___________________________________________________________________________

„План за поделу Либије поново је актуелан, од почетка агресије. Јер, план рушења Гадафија базиран је на следећим претпоставкама: пробудити племенске поделе које постоје вековима и супротставити присталице и противнике Гадафија, обезбедити оружје, инструкторе и плаћенике и прво заузети Бенгази...“
___________________________________________________________________________

      По мировном споразуму, формирана је четворочлана комисија земаља победница која је боравила у Либији од 6. марта до 20. маја 1948. године, како би на лицу места утврдила стање. Једини закључак био је да се предмет Либије изнесе пред Генералну скупштину Уједињених нација на редовно заседање које је почело 15. септембра 1948. године. Либијски народ и његова жеља за независношћу били су у другом плану, а на заседању УН појавио се план познат као Бевин-Сфора План за Либију, који је предлагао поделу територије Либије на три дела: Триполитанију под контролом Италије, Киренајку под контролом Британије и Фезан под контролом Француске. Приликом гласања, овај план није усвојен за само један глас, глас Хаитија, да до поделе дође.

      Мекана балканизација Либије кроз стварање федералног емирата 1951. године, био је план четири велике силе (САД, Британија, Француска, Италија), а на челу државе нашао се британски штићеник краљ Идрис. Федерални систем ускоро је показао све своје слабости и укинут је краљевим декретом 27. априла 1963. године када Либија постаје унитарна држава. Тако је остало и после Гадафијеве револуције, 1. септембра 1969. године, до садашњег рата за либијске ресурсе и обарања Гадафија.

      План за поделу Либије поново је актуелан, од почетка агресије. Јер, план рушења Гадафија базиран је на следећим претпоставкама: пробудити племенске поделе које постоје вековима и супротставити присталице и противнике Гадафија, обезбедити оружје, инструкторе и плаћенике и прво заузети Бенгази, центар Киренајке и отпора Гадафију, блокирати спољну помоћ Гадафију увођењем блокада из ваздуха, с мора и копна, замрзнути средства Либије у иностранству и тим новцем практично финансирати агресију, формирати опозиционе политичке структуре под својом контролом које ће бити привремена власт, обезбедити подршку осталих арапских и афричких земаља за план рушења Гадафија (Катар и још један арапски емират платили су 200 милиона долара САД-у да испали 200 пројектила томахавк на Либију), и ојачати америчке стратешке интересе у Африци озбиљно угрожене јачањем саме Либије и јачањем присуства Кине у Африци.
___________________________________________________________________________

„Љигава „међународна заједница“ и УН као инструмент под контролом глобалиста, ћутањем и немешањем прате ово драстично кршење свих међународних правних норми, због којих су те Уједињене нације и створене.“
___________________________________________________________________________

      За овај план требало је обавити интензивне операције психолошког и субверзивног рата. Ширећи причу о опасности од Ал-Каиде у Африци, непостојеће организације која је производ управо америчких обавештајних служби, и служећи се лажном политичком доктрином своје спољне политике о потреби „глобалног рата против тероризма,“ САД су предвиделе значајно јачање своје Афричке команде (АФРИЦОМ), као и контролу над Транзиционим саветом у Либији, лабавој коалицији разних етничких, племенских и исламских милиција и њихово организовање у какву-такву „власт“, док се не смисли некакав функционалан облик нове власти, као и да се спречи јачање и стварање националне, патриотске опозиције страном мешању, које је сада евидентно и чији су циљеви јасни.

      Ако Транзициони савет или непоражене Гадафијеве снаге пруже отпор поновној колонизацији и територијалном цепању земље, „кец из рукава“ ће бити и Ал-Каида и Муслиманска браћа, и претекст за отворену војну управу над Либијом и њеним природним ресурсима, нафтом, гасом и водом.

      Љигава „међународна заједница“ и УН као инструмент под контролом глобалиста, ћутањем и немешањем прате ово драстично кршење свих међународних правних норми, због којих су те Уједињене нације и створене.
___________________________________________________________________________

„Бар нам је сада свима јасно да у свету све има своју цену, и морал и достојанство, само је треба погодити.“
___________________________________________________________________________

      Сада се види да је УН опасна институција чији се лажни међународни ауторитет злоупотребљава од шачице земаља као покриће за њихове агресорске акције и планове.

      Цепање Либије, као и недавно цепање Југославије, а данас Србије, ако прође несанкционисано, потврдиће немоћ човечанства да се одупре глобалном поробљавању. Либија ће бити претворена у „савез емирата,“ без политичке моћи и утицаја, без војске и могућности да брани своје националне интересе.
Тако ће пљачка тећи несметано, нафта у САД, гас у ЕУ, вода у Израел. Добићемо још један Ирак, несрећну и растрзану земљу, а та судбина прети и Сирији, Ирану, па и Пакистану.

      Они који могу својим ауторитетом да се супротставе овој новој колонизацији света, седе и гледају. Мисле да неће доћи на ред, а баш им одговара повећање цена нафте и гаса, чији су и сами произвођачи и извозници.

      Бар нам је сада свима јасно да у свету све има своју цену, и морал и достојанство, само је треба погодити.