Робертс: „Споразум великих сила“, који се нуди Путину, овековечиће америчку хегемонију

БИО ВАЖАН У „РЕГАНОВОМ ТИМУ“, А САДА РУСИЈУ УПОЗОРАВА ДА ЈОЈ НИЈЕ ПОТРЕБНА НОВА ЈАЛТА

Прва Јалта у бронзи - Винстон Черчил,

Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин

* Путин покушава да искористи сукоб за преговоре о споразуму сличном Јалти са великим силама. Ако сам добије сукоб у Украјини, што је одавно требало, онда ће, сматра, изгубити шансу за нову „Јалту”. То је погрешан пут. Само је неодлучност Руса могла да убеди Британце и Французе да могу да се умешају у сукоб

* Као да се Русија – ако не може да буде део Запада - осећа изоловано и усамљено. Као да су деценије вашингтонске пропаганде успеле да унутар ње умање значај рускости

* Русији није потребан споразум о безбедности са Западом. Да јој није потребна „нова Јалта“. Потребан јој је споразум о међусобној безбедности са Кином и Ираном. Такав споразум би ставио тачку на све ратове одједном. САД, НАТО и Израел не могу војно да се супротставе те три земље

___________________________________________________________________

            Aутор: Пол Крејг РОБЕРТС

            ДА ЛИ ће нас мировни преговори довести тамо где желимо или нас неће одвести нигде, односно - до нових сукоба?

            Ако бих морао да се кладим, изабрао бих једну од последње две опције. То јест: да ће се све кретати у страну већег сукоба.

            Мировни преговори имају тенденцију да доведу само до прекида ватре који се брзо завршавају. Преговори се углавном настављају јер је то у интересу преговарачких тимова. Они су у центру пажње. Преговарачи воле да буду важни. Споразум их поново чини невидљивим.

            Ово је њихових 15 минута славе, које растежу на месеце и године.

            Размислите о томе колико дуго трају мировни преговори између Израела и Палестине, који нису дали никакве резултате осим потпуног уништења Палестине и њеног народа. Исто би се могло догодити и Русији, у којој изгледа доминирају наивни либерали из 19. века.

            У свом недавном интервјуу Dialogue Works, питао сам се и зашто Путин преговара када је његова стварна одговорност пред Русијом да победи у сукобу и издиктира услове мира?

            Колико могу да проценим, ја сам једини који је одговорио на то питање. Путин покушава да искористи сукоб за преговоре о споразуму сличном Јалти са великим силама.

            Ако сам добије сукоб у Украјини, што је одавно требало, онда ће, сматра, изгубити шансу за нову „Јалту” о којој говоре наивни руски спољнополитички коментатори.

            Имам другачију тачку гледишта. Само је неодлучност Руса могла да убеди Британце и Французе да могу да се умешају у сукоб.

            Имамо балтичке земље са малом популацијом које су ангажоване у агресији на Русију. И Естонија и Финска прибегле су употреби војне силе да заплене и задрже руске нафтне танкере.

            Да сте капетан руског танкера који испоручује нафту негде у Европи, већ бисте се питали зашто ваша влада подстиче храброст својих непријатеља да ратују против Русије.

            А када вам се на палубу искрцају агенти мале државе са мање становника него што има Москва, а Кремљ не интервенише, шта можете да мислите о поштовању ваше земље?

            Мора да сте сломљена срца. Моћну Русију понижава Естонија!

            Зар о тим стварима не размишљају у Москви?

            Значи ли то да су фокусирани само на преговоре?

            Све у свему, јесу ли то најмање земље на свету добиле прилику да понижавају Русију по сопственом нахођењу?

            Ово би требало да тргне руско становништво, ако га „западна култура” није толико искварила да је престало да буде руско. А то је већ случај са многим руским интелектуалцима.

            Као да се Русија – ако не може да буде део Запада - осећа изоловано и усамљено. Као да су деценије вашингтонске пропаганде успеле да унутар ње умање значај рускости.

            Сећате ли се Пригожина и групе Вагнер?

            То је у суштини приватна војна сила на коју се Русија морала ослонити када је са закашњењем интервенисала у Украјини.

            Ослањајући се на споразуме из Минска, којима је Запад преварио Русију, Путин у то време није имао војну моћ способну да се носи са огромном украјинском војском коју је Вашингтон увежбао и опремио.

            Пригожин је сматрао да је начин вођења војних операција, који му је диктиран, био проблематичан.

Пол Крејг Робертс

            Незадовољство трупа ограничењима која су ометала победу довело је до протестног марша на Москву, што је љубоморни руски Генералштаб представио као „побуну“. Пригожин је уклоњен и касније је погинуо у мистериозној авионској несрећи, а група Вагнер је распуштена.

            Пригожин није био сам. Друга најефикаснија руска сила биле су трупе из Чеченије. А њихов вођа је такође упитао: „Зашто не можемо да окончамо овај сукоб?“

            Мислим да ће решење у виду „Споразума великих сила“, које се намеће Путину, изгледати добро на папиру, али ће овековечити америчку хегемонију.

            Више пута сам указивао да Русији није потребан споразум о безбедности са Западом. Да јој није потребна „нова Јалта“.

            Русији је потребан споразум о међусобној безбедности са Кином и Ираном. Такав споразум би ставио тачку на све ратове одједном.

            САД, НАТО и Израел не могу војно да се супротставе те три земље.

            Али, договора нема. Зашто? Да ли је то недостатак предвиђања код руских, кинеских и иранских лидера? Или међу њима постоји неповерење?

            Русија и Иран су напустили Сирију, остављајући ту земљу Израелу, Вашингтону и Турској…

            Да Кина жели, могла би да сломи Тајван, са или без подршке САД, за неколико сати.

            Русија не може да победи Украјину током три године – то је дуже него што је Стаљиновој Црвеној армији било потребно да протера немачки Вермахт са хиљада и хиљада квадратних миља совјетске територије.

            Русија демонстрира све нове системе наоружања који су очигледно супериорнији од онога што постоји на Западу.

            Али, на Западу не верују да ће их она искористити...

            (Пол Крејг Робертс /Paul Craig Roberts/, доктор економских наука, бивши заменик министра финансија США у влади Роналда Регана. Сматра се аутором „реганомике“)