Одлука о нападу била донета много пре Рачка
Хронологија НАТО агресије 1999. против Србије и Савезне републике Југославије
* Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, у Београду и другим градовима у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „томахавк“
* Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117. Већ 27. марта, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А...
* Притисци у Рамбујеу на југословенску делегацију од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и британског шефа дипломатије Робина Кука, били су монструозни. Време је показало да су захтеви, пре свега Америке, били, у ствари – ултиматум, који је у основи имао два циља. Први је био да се Космет отцепи од Србије и да се створи независна држава Косово, а други - да се на територију Србије доведу окупационе снага НАТО и да се настави разбијање СРЈ
* Велику улогу у разоткривању истине о „Маркалама“ у Рачку, одиграло је суђење Слободану Милошевићу. Бивши службеник Клинтонове администрације испричао је да је одлука о нападу на Југославију донета много пре `масакра`, да су инцидент намерно изазвали албански терористи обучени у цивиле (како би испровоцирали српску полицију) и да је њихова ликвидација искоришћена, потом, и као формални повод за бомбардовање
Припремила: Марија М. Зарић
НАТО агресија над Савезном Републиком Југославијом, односно „Операција Савезничка сила“ трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
Нешто пре 20 сати 24. марта почели су ваздушни напади на војне циљеве у СРЈ, који су се током три месеца проширили на привредне и цивилне објекте. За 78 дана пакла оштећена је инфраструктура, привреда, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири...
Штета агресије НАТО пакта процењена је на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично никада није саопштен, али се креће између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Напади су суспендовани после потписивања Кумановског војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.
Мотиви за напад су били многобројни. НАТО је, пре свега, по сваку цену хтео оружану интервенцију, коју нису успели да „провуку“ кроз Савет безбедности УН због вета Кине и Русије, због чега су одлучили да самостално делају. Наводни разлог - делегација Југославије одбила је да потпише понуђени споразум у Рамбујеу!
Овај Споразум није потписан јер је озбиљно угрожавао суверенитет СРЈ, с обзиром да је НАТО захтевао улазак на КиМ и слободно кретање кроз целу територију Југославије. Још тада је био предвиђен и референдум о самоопредељењу на Косову, и то кроз свега три године, што би, да је потписан, само убрзало отцепљење Косова. То је тада, као и данас - неприхватљиво.
Један од разлога за бомбардовање била је и наводна заштита Шиптара од етничког чишћења које описивано као „хуманитарна катастрофа“. Ипак, касније је доказано, да је масовно бекство Албанаца са Косова започело тек пошто је бомбардовање већ било у пуном јеку и да је било добро организовано.
Рачак – косовке Маркале
Непосредан повод за бомбардовање био је сукоб полиције и припадника ОВК у селу Рачак, 15. јануара 1999. Шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, тада је, пре званичне истраге, у присуству 30 новинара, погибију 45 ОВК терориста прогласио - масакром недужних цивила.
Да су се у Рачку сукобили полиција и шиптарски терористи, потврђено је и протоколом комисије ЕУ и Конференције о Европској безбедности и сарадњи, коју је тада предводила фински патолог Хелене Ранте. Она је међутим, пошто је извршила аутопсију 40 тела, у скраћеном извештају од 17. марта 1999. изнела прилично замршеном формулацијом практично политички закључак да се “није радило о људима који би били било шта друго до ненаоружани цивили”, што је та иста комисија касније, у комплетном извештају, на неки начин оповргла.
Методом парафинске рукавице на шакама убијених Шиптара пронађени су трагови који су указивали да су убијени користили ватрено оружје. То, међутим, није интересовало ни Вокера, ни НАТО, а судећи по пресудама у Хагу, ни дан данас не интересује Трибунал. Овај инцидент, упркос томе што су побијени били терористи, искоришћен је као повод за унапред испланирани рат против Југославије.
Велику улогу у разоткривању истине о „Маркалама“ у Рачку, одиграло је суђење Слободану Милошевићу. Бивши службеник Клинтонове администрације испричао је да је одлука о нападу на Југославију донета много пре масакра, да су инцидент намерно изазвали албански терористи обучени у цивиле (како би испровоцирали српску полицију) и да је њихова ликвидација искоришћена, потом, и као формални повод за бомбардовање. На истом суђењу су тезу да се ради о цивилима оповргнули патолог др Славиша Добричанин и истражни судија Даница Маринковић.
Пар месеци пред десетогодишњицу догађаја у Рачаку, патолог која је такође сведочила на овом суђењу, признала је да је под политичким притиском извела закључак да су убијени били цивили. После Ранте и НАТО је, у јануару ове године, индиректно повукао дугогодишње тврдње како је то био масакр.
Рамбује – ултиматум код Париза
Преговори у Рамбујеу о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца почели су 6. фебруара 1999. и трајали су све до 19. марта 1999. Апсурд читаве представе одигране у Француској био је у томе што Срби и Шиптари ни једном нису чак ни сели за преговарачки сто, већ су контактирали преко посредника.
Каубојски притисци на југословенску делегацију од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и британског шефа дипломатије Робина Кука, били су монструозни. Време је показало да су захтеви, пре свега Америке, били, у ствари – ултиматум, који је у основи имао два циља. Први је био да се Космет отцепи од Србије и да се створи независна држава Косово, а други - да се на територију Србије доведу окупационе снага НАТО и да се настави разбијање СРЈ.
У таквој ситуацији, дакле, постојала су само два решења. Да се ултиматум прихвати, што је значило одвајање Косова од Србије и окупацију СРЈ, или да се одбије ултиматум и прихвати наметнути рат. У Рамбујеу се, дакле, од Милошевића тражило прихватање НАТО-протектората над Југославијом, а многи светски политичари и аналитичари су још тада, као и данас, убеђени да је СРЈ имала само један излаз. Рат!
Злочиначки карактер НАТО-а
Никада у историји рата није успостављен тако неравноправан однос војних и свих других снага и моћи као што је то био случај у агресији НАТО. Злочиначки карактер тог напада види се већ у самој чињеници да Србија није била у стању да нанесе било какву озбиљну штету Алијанси.
Рат који је у име НАТО предводио Хавијер Солана, на челу са генералом Весли Кларком, насупрот СРЈ на челу са Слободаном Милошевићем и генералом Драгољубом Ојданићем, свео се на пуко кажњавање и убијање једног народа, не би ли се његово руководство принудило на капитулацију. НАТО пилоти се током бомбардовања нису либили да гађају путничке возове, пешаке на мостовима, цивиле на пијацама и болеснике у болницама...
Евидентно је и да су прекршени сви обичаји ратовања, јер је принцип употребе силе према легитимним војним циљевима онолики, колико је довољно да се тај циљ онемогући у свом деловању. У пракси, НАТО је на Србију испалио на десетине хиљада тона експлозивних направа и то са такве удаљености да им ВЈ уопште није могла ништа.
Хронологија напада
Хавијер Солана је 23. марта издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана премијер Југославије Момир Булатовић прогласио је непосредну опасност од ратног стања, а наредног дана отпочеле су припреме. Полетањем авиона из италијанског града Авијана, започели су ваздушни напади.
Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, у Београду и другим градовима у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „томахавк“.
Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117. Већ 27. марта, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А. Током априла, погођено је доста значајних цивилних циљева као што су сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву,...
Тада су почеле и „грешке“ у оквиру којих су страдали цивили. Један пилот је, наводно не видевши, гађајући железнички мост, погодио воз на линији Београд-Солун, оставивши велике жртве. НАТО је 14. априла и 14. маја, `грешком у процени` погодио колону албанских избеглица. Потом 23. априла, гађају зграду РТС-а у Београду, када гине 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић касније је осуђен, јер није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата, иако је, како пише у пресуди, знао да ће доћи до напада.
Један бомбардер је 30. априла са два пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио. НАТО је, гађајући центар Ниша, 6. маја касетним бомбама побио на пијаци већи број цивила. Потом је уследио дан „дипломатског кошмара“ када је 8. маја амерички авион погодио зграду кинеске амбасаде, убивши кинеске држављане. Кина је запретила ангажовањем на страни СРЈ, али компромисом после рата, САД су обештетиле породице погинулих и Кину као државу.
Кошмари су се низали све до 10. јуна, па и даље. У Србији се од 1999. број оболелих од рака подигао са 15 на 30 хиљада нових болесника. Сумња се да је узрок употреба муниције са осиромашеним уранијом од стране НАТО.
Кумановски споразум
Пошто је у то време бивши фински председник Марти Ахтисари ангажован као посредник, Русија је активирала и свог бившег премијера Виктора Черномидрина, а САД Строба Талбота. Тројка је лично у Београд однела Милошевићу нови предлог, компромис који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединице и цивилна администрација повуку са КиМ и уступе место Кфору (јединицама УН, под командом НАТО и УНМИК).
Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО, које су преговарале у Куманову, усвојили су предлог, после чега су операције прекинуте. Последњи гађани циљ на Косову била је касарна у Урошевцу, на коју је у среду 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила.
Кумановски споразум је у ствари војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага Кфора и влада Југославије и Србије. Стране овог Споразума потврђују документ који је Ахтисари поднео Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999, којим се одобрава размештање око 45.000 војника. Стране констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.
Споразум је у Скупштини усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове. Посланици Српске радикалне странке су гласали против. Владе СРЈ и РС у том тренутку су прихватиле да Кфор буде распоређен, по усвајању резолуције СБ УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру КиМ и да буду овлашћен да предузима све неопходне акције како би се успоставило и одржало безбедно окружење за све грађане Косова па и да на други начин обавља своју мисију.
