Насиље на београдским улицама је последње што треба и Српској и Србији

ТРЕБА СЕ НАДАТИ ДА ЋЕ СУКОБИ ОСТАТИ У ПОЛИТИЧКОМ И МЕДИЈСКОМ ПРОСТОРУ

Српска не разоружава своје грађане

* Република Српска срећом није „преписала“ неке мјере које је донијела Влада Србије. Податак да су у Кантону Сарајево грађани у посједу више оружја него сви у Српској - одвраћа власт од сличне намјере

* У Београду је за 19. мај најављен протестни митинг. Власт је свој најавила за седам дана касније. Колико је ризичан први, још више је рискантан други. Мирише на насиље

* Сцене насиља на београдским улицама негативно би утицале и на Републику Српску, њену безбједносну ситуацију и политичку позицију. То је посљедње што би нам требало

* Српска је успјела да преброди бројне безбједносне и политичке изазове. Национална политика се показала као спасоносна. За надати се да ће се овога пута Србија понијети за примјером Републике Српске

___________________________________________________________

          ПУЦЊИ које је у своје школске другове испалио Коста К. потакнули су многа безбједносна, али и политичка питања.

          Осјећај немоћи, бола и невјерице, испрва доминантан, замијениле су расправе у медијима и указивање на ријалити програме, промовисање насиља и разврата у њима, али и на таблоиде који откривају „нове вриједности“. Као врхунац неукуса и илустративан примјер за речено, наводио се интервју са серијским силоватељем, у дневном листу за који се, опет, истиче да је „провладин“, односно близак властима.

          И тако, као што то обично на Балкану бива, безбједносни проблем се премјестио у политички дискурс и ту ће, вјероватно остати.

          Услиједиле су протесте шетње, најављен је и контра-митинг, односно политичке алатке већ виђене у Републици Српској.

          Оно што није добро, јесте да се о главном актеру трагедије, масовном убици, говорило исувише, он је постао Џокер (јунак из истоименог филма), који има своје разлоге за злочин који је починио и јавност треба, изгледа, да се бави њим. Таблоиди и сајтови у Србији на дневном нивоу објављивали су појединости из његовог живота, постао је тамна звијезда друштвених мрежа, и медија уопште.

          Чак су се и детаљи из његовог боравка у прихијатријској болници објављивали, као на примјер интересовање код медицинског особља да ли сви причају о њему, и да ли је „цар на мрежама“. А мора се признати да је то постао. Услијед енормне „популарности“ у медијима постао је примјер другима.

          Већ након два дана, полиција Србије је имала 24 интервенције у случајевима који су на неки начин повезани за масакром у Основној школи „Владислав Рибникар“. Негдје су у школу донијели пластичне пиштоље и плашили друге, неки су на мрежама дали подршку и показали разумијевање за Косту К.

          Догодила се и „реприза“ злочина. У Младеновцу се догодило вишеструко убиство.

          Шта рећи?

          Према истраживању Мајкла Мура у култном филму „Луди за оружјем“, главни разлог што је у Сједињеним Државама број убијених из ватреног оружја на хиљаду становника и до десет пута већи него у европским земљама није у томе што се оружје може купити као код нас цигарете, јер се и у сусједној Канади оружје налази у „слободној продаји“, па број убијених њиме није ни близу америчких црних статистика.

          Основни разлог је у извјештавању медија који масовним убиствима дају значај по принципу „што више убијених, то више минута у ударним вијестима“. На тај начин се масовна убиства посредно подстичу, дешавају се као ехо претходног масакра.

          Да ли наши медији личе на америчке, или на канадске, у којима доминирају социјалне и породичне теме?

          Кости К. беспотребан значај дали су и они који то ни у ком случају нису смјели чинити.

          Начелник Управе београдске полиције на конференцији за медије показао је власторучно написан списак дјеце које је Коста К. планирао да убије. Није тешко замислити њихову фрустрацију и запрепашћеност родитеља који су то гледали и читали. Податке из полицијске истраге, односно детаље које је убица испричао криминалистичком инспектору, то да има сестру, „која је одличан ученик и није ни за шта крива“ - износили су највиши политички ауторитети Србије.

          Зашто? Чему?

          То ни тужилац не би смио, који се, узгред, нигдје није ни појавио.

          Влада Србије је на приједлог предсједника Републике усвојила низ мјера које би требало да допринесу да се нешто слично у Србији не понови. Школски полицајци, снижење минимума за кривичну одговорност са 14 на 12 година – мјере су које је јавност прихватила, али промптно најављено „разоружање Србије“ није.

Начелник Полицијске управе

Београда Веселин Милић

          Најављено је да ће се од грађана одуизимати не само нелегално оружје, већ и оружје за које грађани посједују дозволу.

          „Председница Владе Ана Брнабић изјавила је да ће актуелна власт разоружати Србију и да ће бити одузето 90 одсто дозвола за оружје, чиме ћемо се сви, како је оценила, осећати сигурније.“ (Политика, 18.05. 2023.)

          Да ли ћемо се заиста осјећати сигурније разоружани када се цијела Европа наоружава, укључујући и југ Србије са албанском већином?

          Сви власници оружја прошли су кроз ригорозне љекарске прегледе, били и код психолога и психијатра, полиција је имала дискреционо право да им дозволу изда или не изда.

          Број убијених из легалног оружја своди се на три процента, већи је број убијених из службеног наоружања, а највећи из нелегално набављеног оружја. То кажу статистике полиције.

          Убица ће наћи начина да набави оружје „на црно“ или ће користити хладно оруже.

          У Ници је терориста украденим камионом газио пјешаке на риви. Узгред, када крене у убилачки поход, осјећаће се сигурније при помисли да су мали изгледи да у разоружаној Србији налети на неког са оружјем.

          Зашто је онда власт одлучна у намјери да разоружа Србију?

          Многи ових дана подсјећају на Тимочку буну, која је била одговор на сличан потез краља Милана.

          Република Српска срећом није „преписала“ мјере које је донијела Влада Србије.

          Податак да су у Кантону Сарајево грађани у посједу више оружја него сви у Српској о- двраћа власт од сличне намјере. У Федерацији, иначе, грађани не плаћају порез на оружје, док је то у Српској је обавеза.

          Управо је висина пореза била разлог да се дио војних и полицијских пензионера опростио од ратних успомена и пиштоља које су добили као награду од претпостављених.

Предраг Ћеранић

          У Београду је за 19. мај најављен протестни митинг. Власт је свој најавила за седам дана касније. Колико је ризичан први, још више је рискантан други. Мирише на насиље.

          Неки се присјећају Мајдана, други Петог октобра, па и догађаја од деветог марта 1991. године.

          О коришћењу трагедије за политичке циљеве, за СРНУ је говорио предсједник Српске Додик и подсјетио да ни Српска тога није била поштеђена.

          Шпекулише се о броју људи изашлих на протесте. Процјене су дијаметрално супротне, али „слика говори више од хиљаду ријечи“.

          Кадрови снимљени дроном су импозантни.

          Сцене насиља на београдским улицама негативно би утицале и на Републику Српску, њену безбједносну ситуацију и политичку позицију. То је посљедње што би нам требало.

          Српска је успјела да преброди бројне безбједносне и политичке изазове. Национална политика се показала као спасоносна. За надати се да ће се овога пута Србија понијети за примјером Републике Српске.

          Да ће сукоби остати у политичком и медијском дискурсу, и да их неће бити на улицама.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/nasilje-na-beogradskim-ulicama-je-posl...