Србија и Срби поводом Косова и Метохије никада не могу водити политику неутралности

НИКО У НОРМАЛАН НЕ МОЖЕ ОСЕЋАТИ ИСТО ПРЕМА РУСИЈИ И ОНИМА КОЈИ НАС И ДАНАС „БОМБАРДУЈУ”

• Неки „неутралци” су поверовали да је Немачка подигла Србију на неки „чаробни брег”. А управо се показује да нема ни отварања поглавља (прво 35) док се Србија унапред не обавеже да ће признати независно албанско Косово – па са њима заједно у Европску унију…
• Шта је Србија у својој неутралности добила од Америке видело се по гласању о пријему Косова у Унеско. А још је Хрватска од САД добила и ракете домета чак триста километара и разна друга офанзивна средства, па се томе, као увек и свуда где се може, мора парирати…    

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         НИКО, у нормалним околностима, не може исто да мисли, осећа и  понаша се према онима који су му потпуно наклоњени и у свему му  помажу и оним другима који му подваљују, изразито навијају за његове противнике и њихове незаслужене интересе.

         Једино је нормално да различита понашања условљавају и одређују и различите оцене и однос према њима – свуда, у свакој ситуацији.

         Није, међутим, тако свуда и у свакој политици, чак ни у оној популарној - неутралној. Ту неутралности нема, не може да је буде - из поменутих, начелних, и још неких разлога…

         Могу ли, на пример, да буду неутрални - богати и моћни?

         А, они други - сиромашни и слаби?  

         Не могу. Јер, први могу све, не морају да се прилагођавају. Други морају „како газда каже”.

         Има и трећих, оних између – Србија је међу њима.

         Они могу да се прогласе неутралним, да се тако и понашају, начелно, али не увек у пракси и не према свима. Неопходни су изузеци, као и у сему,  доследно - у примени неутралности.  

         Србија је пред таквим изазовом. Јер, Србији не дају да буде неутрална!   

         Иако у свим њеним најважнијим и одговарајућим документима  пише да је неутрална и да води неутралну политику, у пракси  није тако. Ево, сажето, како и зашто:

         Прво су подстакли ратове између бивших република инарода у њима, разбили су угледну Југославију која је преточена у шест држава.

         Бомбардовали Србију, дотакли и Црну Гиру, отели српску покрајину Косово и Мерохију, претворили је у државу са шиптарским злочинцима на челу, протерали Србе и српску војску, а утерали своје војнике у базу Бондстил. Убили су прво бомбама више од две хиљаде српских грађана, још убијали и још више понижавали штитећи шиптрске злочинце да касапе Србе и продају им органе.

         Злочинце су поставили да воде државне послове, и оне који су знали, као Тачи и Харадинај, знали само да убијају…

         Уз ове, шкрто набројане војне злочиуне, укључујући нуклеарна  загађења и рушевине без поправке, уследило је вуишеструко политичко насље, срачунато на то да се потпуно легализује шиптарска држава на историјској српској територији.

         Одлучивање је пренето из Савета безбедности УН на ЕУ, смишљено да би се искористила приоритетна жеља Србије да постане чланица Европске зајднуце, чиме се стварају услови за уцене Срба да мало-помало приморају Београд да макар практично призна независност албанског Косова...

         У овом политичком насиљу Америке и Европске уније, с ојачалом Немачком на челу, најдиректније се и најшире виде природа, токови, илузије и домети српске политиче неутралности према Западу. А, упаво ових дана та политика доживљава и пробу и врхунац, не само у односима са Западом већ и  Истоком, регионом, у целини.

         Једноставно, може да се чита. И, одмах се намеће константа – да српска полтика неутралности није могла да се успешно примени у одупирању вишегодишњем војном насиљу већ и у садашњем политчком, то и у односу с велесилним и малим регионалним земљама, какве су Црна Гора и Македонија…  

         Удари су били жестоки – и речима, кад се рушило, и кад се градило.

         Пошто је опет одложено разматрање поглавља, лансаиран је нови услов, и то из Немачке, за коју су неки “неутралци” поверовали да је подигла Србију на неки “чаробни брег”. Нема ни отварања  поглавља, прво 35, док се Србија унапред не обавеже да ће признати независно албанско Косово – па заједно у Европску унију…

         Још се Србија повијала под ударом “моћног слова”, а дрмнула је лондонска рука, па америчка и друге – Косово је на дневном реду за пријем у УНЕСКО а то значи да ће Шиптари моћи а почупају наше култирне све друге српске корене, изникле из Богородице Љевишке, Грачанице, Пећке патријаршије, Високих Дечана и сега високог у српској културној баштини високих светскх вредности.

         Наравно, сви западњаци, са САД и свим квинташима на челу, гласали су да се осуше српски духовни корени на Космету, а да их ишчупају примитивно-незналачке шиптарске руке, извежбане у досадашњим рушењима највреднијих српских свеколиких фундамената и других основа.

         Помогле су им и црногорске, Милове, прљаве руке, које сада нису калкулисале, јер се очувала стара калкулација са признавањем независности шиптарске државе.

         С Милом су се, руку под руку, драли лидери македонске државе, такође извежбани и навикли на бестијално непризнавање имена њихове државе – па су навикли на неправду, али се не стиде због своје! Једино је, изгледа, несхватљиво не што су гласали црногорски и македонски владари у корист Шиптара, а против Србије, већ је несхватљиво што је српсака власт прећутала подвале јужних комшија – као да су се тајно договарали, а нису, већ се, можда, скривали од заједничке срамоте. Или се ни на њихове односе није могла и не може да се примени разуђена београдска политика неутралности!

         Има још један актуелан и изузетно важан пример који не може да се покрије српском неутралном политиком, особито кад се, а мора да се, упореди понашање једне са понашањем друге велесилске државе - према Србији.

         Погађате - суочавају се, не својом вољом, али неизбежно - САД и Русија.

         Шта неутрална Србија од Америке добија, видели смо на почетку овог текста, а од Русије - и то се зна.

         Углавном, као и увек, Србија је од Русије добила и купила оно што јој је  посебно потребно.

         Највише пажње у разговорима Вучића са Путином, трећег дана посете, изазвале су војне теме, можда и зато што је општа светска слика немирна. Од делова за самоходне хаубице, моћних топова, лиценци за ракете, куповине нових и ремонта „старих” хеликоптера, што ће подстаћи и развојне капацитете српских стручњака.

         Обосатрани интереси су, очигледно, поштовани и уважавани, посебно оне, увек важне, српске одбрамбене потребе, које су ових дана и појачане. Хрватска је, наиме, од САД добила и ракете домета чак триста километара и разна друга офанзивна средства, па се, као увек и свуда где се може, мора парирати…

         Неутралност ни овде није ни мера ни основа – само је, не подстакла, већ погодовала сударању интереса и српских неслога. Једни су, наиме, истицали опасност српског новог приближавања Русији, што је у супротности са обавезом да српска спољна политика мора да се усаглашава са политиком ЕУ, у коју Србија хоће, па хоће, да уђе, малтене по сваку цену.

         Други, приоритетно виде и упућују на јачање традиционалних и нових  односа са Русијом, што је српски и историјски и актуелни изазов.

         Уз опозиционе и владајуће разлике, присутне су, можда и доминирају и оне оцене које подразумевају да је Србија у таквој ситуацији да мора да делује и у околностима ових и других противуречности – не вербалних, већ практичних, животних. Са њима мора да се живи и траже стабилност и решења за нове и старе проблеме применом или негацијом политике неутралности.

         И највећи српски, наравно и шири проблем, косметски, мора да се и ограничава и постепено решава – помиривањем супротности. Изникле су и нове – чак драматичне – Приштина прети елиминацијом резултата бриселског  дијалога! Баш тако – јер шта би друго била одлука да уставни суд албанске државе Косово оцени важност споразума  о Заједници српских општина.

         Решење ће морати да се тражи, као и свуда, на супротстављеним  странама. Не може их решити било која – неутрална политика. Јер, према Космету Србија и Срби никад не могу бити неутрални – увек је
био и биће - српски.