Врхунац причине приче: Хаг подигао оптужницу против НАТО због Србије

ПЕТЕР ХАНДКЕ - Прича Драгољубa Милановићa – прича коју је велики писац морао да исприча (крај)

* У данима у којима сам се огледао у причању приче Драгољуба Милановића, могло се чути да се Вилијем „Бил“ Клинтон и Ентони „Тони“ Блер, у време НАТО-бомби председник САД-а, односно, британски премијер, носе мишљу не само да заједнички потпишу  петицију за ослобађање затвореника из Забеле... Да је мистер Блер чак изразио жељу да пређе у православље, да се поново крсти у манастиру Дечани, Косово, и себе изложи опасном чину да га целог целцатог загњуре у воду

*  А Драгољуб Милановић је и даље затвореник Забеле без изгледа да икада буде пуштен на слободу – он има једино слободу да, на пример, сигнира књиге за затворску библиотку. Додуше, кружи некаква петиција за његово ослобађање, али њу до сада није потписао „ниједан водећи западни интелектуалац“ – осим Харолда Пинтера (с оног света)

         ПРИПРЕМИО сам неколико питања на језику затвореника, у чему ми је помогао један пријатељ, па ми није било тешко да разумем одговоре.

         „Шта Вам највише недостаје?“ – „Пријатељи и породица.“ – „Чему се надате?“ –„Ничему.“ – „Зашто Вас је народ заборавио?“ – „Садашња власт ме је заборавила. Народ ме није заборавио.“ (Стражар, који је током разговора стајао на вратима ка ходнику, једва приметно клима главом.) – „Зна ли српски народ да сте Ви овде?“ – „Да.“ (Стражар се осмехује.) – „Зашто сте баш Ви мета освете?“ – „Телевизија је била симбол, снажнији симбол од Слободана Милошевића.“ – „Симбол чега?“ – „Да је могућ другачији свет.“ – „Какав другачији?“ – „Свој, ни западни, ни источни.“ – „Читате ли?“ – „Много. Платонову ДРЖАВУ. Штефана Цвајга. Андрићеву ТРАВНИЧКУ ХРОНИКУ, СЕОБЕ Милоша Црњанског. А ту и тамо понеки сајанс фикшн.” (Сада се осмехује затвореник.) –„Постоји ли у затвору капела?“ – „Не, али повремено долази поп.“ – „Знате ли да је светско првенство у фудбалу и да Србија данас игра против Немачке?“ – „Не.“ – „Слушате ли овде оне српске песме које је телевизија стално емитовала током бомбардовања?“ – „Не. Више уопште не слушам музику. Али, понекад представим себи да стојим тамо, напољу, где се Морава улива у Дунав. Али, понекад представим себи, да стојим тамо, напољу, где се Морава улива у Дунав.“ –„Заиста се ничему не надате?“ –„Не, ничему. Али имам ентузијазам за живот. Не надам се ничему. Али имам ентузијазам за живот.” – „Осећате ли гнев или мржњу према одговорнима за Ваше заточеништво, према онима овде и онима тамо?“ – „Не, ништа, само презир. ПРЕЗИР“. И код ове речи лице затвореника је постало још детињије и мирније, можда. Био је то презир који је раширио црте његовог лица, уместо да их искриви у гримасу. 

         А онда је стражар, који се кључевима више овлаш играо, повео Драгољуба Милановића назад у затворски део, међутим, сада, у сећању, ми се чини да се он враћа сам, да су тамо сва врата отворена, иако само за улазак.

         Напољу, на отвореном, на путељку који води до оближњег ушћа Мораве у Дунав, као и приликом прве посете, јак је ветар и, као и први пут, над равницом, скоро степом, између две реке, иако је летње време, лете јата гавранова и пролама се њихово продорно грактање. Високо изнад њих један кобац, нем, прави наизглед мирне спирале, тек једном испустивши звук налик дугом писку који је одтреперио преко Дунава, све до Баната и даље, ка Карпатима.

         Званична посета још није била почела – Драгољубу Милановићу и мени учинили су уступак – а на улици је већ чекало стотине посетилаца да их пусте унутра; видело се да су стигли издалека.

Драгољуб Милановић у Забели

         „Забела“ је назив предграђа Пожаревца у коме се налази затвор, и та Забела је појам у читавој Србији и има један посебан призвук као, негде другде и у неко друго време, можда Алкатраз или Синг-Синг. Чудноват је прелаз од круга затвора ка травњаку парка у коме се, налик дворцу, а и велик као дворац, налази ресторан, некада гостионица за пример у читавој Југославији, у међувремену скоро опустела; псеудодворска фонтана пресахла.

         У данима, током којих сам се овде окушавао у причању приче о Драгољубу Милановићу, једног јутра празној пужевој кућици, једне вечери шиваћој игли, па онда опет једног дана белом комадићу брезове коре – „Сви ћуте. Дивота!“ – догодило се штошта.

         На једној страни, Драгољуб Милановић је и даље затвореник Забеле без изгледа да икада буде пуштен на слободу – он има једино слободу да, на пример, сигнира књиге за затворску библиотку. Додуше, кружи некаква петиција за његово ослобађање, али њу до сада није потписао „ниједан водећи западни интелектуалац“ – осим Харолда Пинтера (с оног света). А, други процес против њега због прибављања имовинске користи групи радника телевизије (види „додела станова“, Члан бр.? висина казне?) већ три године тек што није покренут.

         Даље: у међувремену је један други српски суд повео поступак и против другог српског држављанина у сличном бомбашком случају: бивши градоначелник општине Варварин, Јужна Србија, мораће да одговара пред надлежним окружним судом зато што је свесно, на празник Вазнесења Господњег, када су две бомбе испаљене на омањи мост преко Мораве – она је доле на Југу тек речица – пропустио да забрани свако кретање преко моста; морао је да зна да су од марта до јуна 1999. сва, па чак и најбезначајнија јавна здања, могла да буду ратни циљ; чињеница да су на мосту у Варварину бомбе убиле ћерку градончелника, председника општине, не сме се узети као олакшавајућа околност на уштрб кажњивости. (То што на суд није изведен и машиновођа оног, нешто раније, негде другде у Србији бомбардованог путничког воза – број жртава двоцифрен – овај има да захвали једино околности што је бомба, заједно са другим путницима, разнела и њега самог. И он је морао да зна… и он је пропустио да учини… – све сами злочини који не застаревају.)

         На другој, страни, у данима у којима сам се огледао у причању приче Драгољуба Милановића, могло се чути да се Вилијем „Бил“ Клинтон и Ентони „Тони“ Блер, у време НАТО-бомби председник САД-а, односно, британски премијер, носе мишљу не само да заједнички потпишу  петицију за ослобађање затвореника из Забеле, већ и да обојица дају чак по један од својих бројних уговорених постпредседничких, односно, постпремијерских хонорара (у висини од сто хиљада долара, односно, осамдесет хиљада фунти стерлинга) као прилог за његову одбрану, па и да, ако већ дотле дође, крену заједно да демонстрирају испред српског затвора, под гаврањим и копчевим небесима, за пуштање на слободу Драгољуба Милановића чије име, исписано ћирилицом: Драгољуб Милановић, може да се нађе и на Homepage-у њихових сајтова. Да је мистер Блер чак изразио жељу да пређе у православље, да се поново крсти у манастиру Дечани, Косово, и себе изложи опасном чину да га целог целцатог загњуре у воду.

         И, шта је још могло да се чује као врхунац свега? Да је Европски суд у Хагу одлучио да се, у случају, или причи, или причам ти овде причину причу о случају Драгољуба Милановића, ипак покрене оптужница пред Главним судом против деветнаест (или већ колико) држава Северноатлантског Одбрамбеног Савеза због њиховог међународноправно противправног напада на Савезну Републику Југославију у периоду између Васкрса и празника Вазнесења Господњег. А, поврх свега, да је о Великој Госпојини, средином августа године Господње две хиљаде дванаесте коначно сазвана прва последња, дефинитивна и ултимативна, Светска мировна конференција, а где? – у дворцу-гостионици у Забели, Србија – избор места је симболично намирење дуга. (Иначе, недавно сам опет на кратко боравио у Забели: путељак који води од Пожаревца до ушћа Мораве, наравно свеже асфалтиран и четири пута шири него што је био, прекрштен је у PEACE HIGHWAY. Фонтана у парку поново живахно жубори, жубори? ма пршти до небеског свода, коров између камених плоча спржен, персонал, стотинак њих, чека светске моћнике, додуше још увек помало стврдлих лица условно отпуштених затвореника, али без бриге! сва ће се она дотичног дана, додиром чаробног штапића, опустити. А, гостионица? И она је добила ново име. Зове се ПРЕПОРОД, у преводу на немачки отприлике „Повратак у живот“ или „Ренесанса“.

         Неспорно је с једне стране да Српска Радио-Телевизија у међувремену важи за једну од најбољих на свету (тек што је награђена Плакетом „За демократију“ Европског парламента у Стразбуру или Бриселу. Са пуним правом и потпуно природно, на њој се, баш као и на телевизијама диљем Европе, врте рекламе за вина са Косова, данас албанске државе и српске покрајине која се још једва држи о концу!). И неспорно је с друге стране да Бели анђео, Бели анђел са средњовековне фреске у Милешеви, Југозападна Србија, Анђео Чувар земље, како га зову,  још увек упире руком некуда далеко изван слике у празан гроб Васкрслог, али у данима одкада сам се огледао у причању приче о Драгољубу Милановићу, и преко целе Србије ка Северу, све до ушћа Мораве у Дунав, у затвор, тамо у Забели, и у једног затвореника, унутра.

         Ма, шта ја то причам! Па, тај заточеник уопште не постоји. Драгољуб Милановић, или неко с тим именом – а у Србији живи или је живело не мало њих с тим именом – можда је некада давно егзистирао. Али, он више не егзистира. Шта му се десило: измишљен је. Стварно име шефа српске телевизије је Џејмс Даблју Фокс, или тако некако. Чиста измишљотина је продорно грактање гавранова и копчев писак изнад Поморавља. Измишљен је затвор за окореле злочинце у Забели код Пожаревца. Измишљене су даљински навођене бомбе и на даљину вођен постмодерни рат. Прохујала са вихором разнета тела, не само са моста у Варварину и из воза код Сурдулице. Све ово овде није ништа друго до музика за реку за оне вечнојучерње, југоносталгичаре, споредне фигуре. Егзистирају, итекако!, једино одувек богомдани победници, што ће рећи, добитници. „Егзистирати“, не значи ли то у преводу и „бити изван“ или, слободније преведено, „бити елегантно изузет“? The winner takes it all…

         Ову причу, биће да је тако, причам једино мртвим рибама у мртвом Дунаву, празним клиповима кукуруза на пустим пољима Војводине, сасушеном букету цвећа у зарђалој конзерви на гробљу у, рецимо, Породину, и на крају лобањи, или оном што је остало од ње, у гробу Иве Андрића.

         Зато ме чуј, изфронцлана пертло. Чуј ме, зарђала крцаљко. Чуј ме, крива шиваћа игло. Чуј, прашњава крпена животињо. Чуј, офуцани отирачу за ноге. Саслушај ме, ти, у огледалу.

(јануар/мај 2011)