Шпановић: Моје медаље - успех целе нације
МАМИНЕ МЕДАЉЕ СУ МЕ НАТЕРАЛЕ ДА И ЈА ПОЧНЕМ ДА СЕ БАВИМ АТЛЕТИКОМ, А ЊЕНИ ЛИЧНИ РЕКОРДИ СУ МИ БИЛИ ДУГО ПРАВИ ИЗАЗОВИ
Ивана Шпановић
ПОРУКА коју желим да пренесем кроз друштвене мреже јесте да шта год радите у животу морате да будете професионални и посвећени, али да исто тако не морате да жртвујете све остале сфере свог живота ради каријере. Овим речима Ивана Шпановић, српска рекордерка у скоку удаљ, за „Новости“, открива зашто је равнодушна када се за име европске вицешампионке у скоку удаљ и треће на свету везују појмови „Инстаграм“, сексепил, тетоважа...
Мала Ивка, која је са 18 година освојила титулу светског првака у јуниорској конкуренцији, мењала је боју косе, дужину ноктију, али ћуд никада. Као ни амбиције. Одувек је желела исто - да има више медаља него „лајкова“ на друштвеним мрежама.
- Волим да одржавам контакт са мојом публиком. Волим да поделим са њима и оне лепе и мање лепе тренутке, али не волим када новинари то искористе, па пренесу у неком другом значењу и праве фаму од сваке фотографије коју објавим. Ја сам на првом месту спортиста, али као и свака девојка волим да понекад из патика ускочим у штикле и тренерку заменим неком елегантном хаљином - почиње причу једна од најатрактивнијих спортисткиња на свету.
Шта је врцава тинејџерка из Зрењанина осећала када је чула химну Србије после злата на јуниорском СП 2008?
- Сигурна сам да није било срећније девојчице на свету у том тренутку. Када се попнем на било које место на подијуму, заборавим кроз какве сам муке прошла да бих дошла до медаље. Али, када се заори химна, тек онда постанем свесна да то није само мој успех него успех целе нације.
Како се скромни девојчурак изборио са славом?
- Светско јуниорско злато дало ми је потребан ветар у леђа за нове изазове, али и наметнуло велику обавезу и очекивања. Чак 18 година је Србија чекала јуниорског светског шампиона и драго ми је да је тај успех био препознат од стране јавности. Из Бидгошћа заиста носим лепе успомене, јер су, поред мене, медаље донели и Михаил Дудаш и Татјана Јелача. Био је то велики успех српске атлетике. Нису ми потребни други да ми кажу колико вредим, сваку медаљу славим два дана, а после тога већ сањам о новим подвизима.
Да ли неко у породици чува чланке из новина о бројним успесима?
- Сећам се првог интервјуа као јуче да је било, немам ја баш толико пуно година да бих то заборавила. Мама и тата су задужени за новинске исечке и радо их чувају, али ту нема оних у којима су написане лажи. Изнервирам се када прочитам неку вест о себи која нема везе са истином.
Какву улогу у вашем спортском развитку је имала мајка Весна, некадашња атлетичарка?
- Мајка, као и отац, увек су ме подржавали и веровали у мене. Мамине медаље су ме натерале да и ја почнем да се бавим атлетиком, а њени лични рекорди су ми били дуго прави изазови. Они су ме научили да никада не одустајем од својих циљева, и да, шта год се деси, наставим даље и мислим само позитивно.
Дежурни критичари су ућуткани на најбољи могући начин, хет-триком медаља са највећих такмичења?
- Никада нисам посумњала у сопствене вредности, колико могу и колико вредим. Знала сам да ће кад тад сав труд и рад морати да се исплате. Верујем тренеру и у оно што радимо као тим, обоје смо предани и посвећени својим циљевима. Не видим да било шта може да нас заустави на путу до трона осим повреде или здравствених проблема који увек вребају.
Шта странцима говорите о Србији, чиме их мамите да посете нашу земљу?
- Познато је да смо ми спортска нација и да су такмичења код нас посебна ствар, која мора да се доживи уколико сте адреналински зависник. „Егзит“ фестивал годинама привлачи туристе, знам да смо сјајни домаћини и да је провод сваке године све квалитетнији! Са друге стране, волим да путујем, мене доста привлачи источњачка култура и њихов стил живота, волим да путујем у Шангај. Али, привлаче ме и Њујорк, Мајами. Слободно време у иностранству бих увек тамо проводила.
Нови Сад, ипак, заузима посебно место у срцу?
- Идеалан је за моје потребе и стил живота. Волим га јер имам свој мир била код куће, код пријатеља у ресторану,шетајући пса у Дунавском парку... То сам волела и у родном Зрењанину, јер је мањи град, нема гужве, журбе и нервозе.Често од силних путовања, даноноћних летова, психофизичких припрема за такмичење не осетим умор све док се не вратим кући. Онда схватим да ми је такав мир недостајао да бих се опоравила и одморила за оно што ме даље чека.
Много је лакше са сопственом теретаном?
- Али доста времена проводиму Фитнес центру, тамо тренирам и дружим се са девојкама које долазе да вежбају. Често ме питају за савет и срећна сам само када могу да помогнем. Имамо стручне, а и згодне инструкторе тако да су Новосађанке сигурно одбрале најбоље место за тренинг. Пошто је у питању женска теретана, све даме су добродошле.
Колико је тешко одржати континуитет сјајних резултата?
- Дефинитивно је претходна година била најуспешнија у мојој каријери, не само због рекорда, већ и због чињенице да сам наставила континуитет освајања медаља на великим такмичењима. За сваког спортисту је врло тешко да настави континуитет успеха јер се сусреће не само са изазовом да мора бити најбољи на физичком нивоу, него и са додатним психичким притиском
Пример сте да жена може бити успешна у свом послу, али и да води рачуна о свом телу, да има времена за пријатеље, породицу и да буде у стабилној вези?
- Захвална сам на свему што сам наследила од родитеља, свему ономе чему су ме научили и на томе шта сам данас постала. Љубав у породици је одувек била безусловна па сам то пренела и на остале сфере живота. Кроз тренинг сам научила да је све ствар вежбе, прилагођавања, усвајања и давања да би нешто добио. Вереник Владимир и моји пријатељи су поред породице моја највећа подршка свих ових година.
