Зашто су фудбалу потребни људи као Бане?

ВОЛЕО БИХ ДА НАВИЈАЧИ ДАЈУ ОЦЕНУ О МЕНИ, ЈЕР НЕ ВОЛИМ ДА СЕ ХВАЛИМ И РАЗМЕЋЕМ

Бранислав Бане Ивановић

        Шта вам све смета у модерном фудбалу?

        Да ли је то мало већа камара новца која својим мирисом „распали“ чуло мириса, па макар она долазила из нефудбалских земаља где се најпопуларнији спорт игра на нижеразредном нивоу?

        Или је то оно када фудбалер потпише за нови клуб, па се направи потпуна халабука око тога, а онда се он захваљује новим навијачима и љуби грб јер је ето баш цео живот навијао за њих?

        Можда је то ипак оно када од фудбалера направе смајли, јер је маркетинг потенцијал?

        Опет, могло би се рећи и да су то селфији седам секунди по завршетку утакмице, па „седање“ на телефоне у свлачионици јер је прошло чак два сата од последњег проверавања?

        Непослушних је увек било, али сад оно са симулирањима до курсаџијских граница и групног „скакања“ на судију како би изборили искључење за противника?

        Чекај, или оно када се фудбалери љуте јер им клуб није честитао рођендан на Твитеру?

        Или нам све смета, али и даље гледамо јер исувише волимо ову игру...

        Један од последњих примера(ка) старе фудбалске школе, или што би неки рекли „старог кова“, напустио је Премијер лигу и упутио се ка Русији, тако за собом оставивши велику рупу на Острву величине Лондона, за коју многи нису свесни и да ће постојати, нити да ју је он попуњавао све ово време.

        Бранислав Ивановић (33) је после пуних девет година боравка у Челсију проценио да је време да спакује кофере. Без много буре и помпе, отишао је у дану када су „плавци“ играли на „Енфилду“, многи кажу утакмицу за шампионску титулу - без његове помоћи, одиграли су 1:1, и одржали се на безбедној удаљености од екипа које их прате.

        На „Бриџ“ је стигао у јануару 2008. године, а на питање да говори о својим квалитетима рекао је...

        „Волео бих да навијачи дају оцену о мени, јер не волим да се хвалим и размећем. Више ценим дела од речи“.

        Девет година касније - и даље је исти, пристојан и скроман момак из комшилука.

        За разлику од њега, наши млади фудбалери, и не само наши, по потпису за велики клуб одмах мисле да су постали „звезде“, а са таквим ставом долазе и на окупљања репрезентација. Бане је био тај који није мислио да је постао суперважан потписом за клуб, радио је и радио како би себи обезбедио место првотимца, али никада се код њега није видело да мисли да је важнији од осталих репрезентативаца, јер, Боже мој, игра за Челси, четвороструког првака Премијер лиге, освајача Лиге шампиона, Лиге Европе и ко зна колико купова.

        Потпис у јануару, деби крајем септембра.

        Колико младих фудбалера би издржало притисак да не игра ниједан такмичарски меч читавих девет месеци? Ниједном се није побунио, знао је да је дошао у осетљивом тренутку када су довођени и смењивани менаџери, а да је он, по сопственом признању, дошао у врло лошој форми због тога што се првенство у Русији раније завршило.

        Није имао баш ни помоћ сопственог менаџера који је, супротно њему, хвалио га на сва уста (а који то менаџер не ради?) док је Бане смиривао ситуацију и покушавао да дође до праве форме.

        Постојала је прича да се толико мучио на тренинзима да га је тадашњи велики проспект Челсија Френк Нобл, и то са само 16 година, „уништавао“. И то је издржао, а ви покушајте да се сетите да ли сте чули за тог фудбалера и да ли знате где сада игра.

        Бане је дошао у непознату земљу, није знао језик, а мучиле су га и повреде.

        Није крио да је био фрустриран због тога, али је истина да су га најтежи дани у каријери, код тренера Аврама Гранта, научили како да контролише емоције и буде бољи фудбалер. У томе му је помогао и Андреј Шевченко, једини још из Челсијевог тима „источног темперамента“.

        Мало по мало, постао је првотимац. Само захваљујући раду и константном напретку!

        Полако је добијао предност у односу на Паула Фереиру, Жулијано Белети никада није био озбиљна претња по место стартера, али као да није био довољно „кул“ име. Сваки пут када би навијачи правили оне формације са 11 најбољих свог тима, вероватно би помислили, па потребно нам је појачање на позицији десног бека. Овај човек једноставно нема звучно име...

        Стигао је скупоцени Жозе Босингва, али је и њега Бане „преселио“ на клупу.

        Стигао је и Цезар Аспиликуета, али и поред тога што се ради о феноменалном фудбалеру - и он је морао да чека своју шансу, па се пребацио на леви бок. Нешто што никад није играо. Овако би место десног бека могао да добије само ако је Бане повређен или игра штопера.

        Потом је стигло и још скупоценији Хуан Квадрадо, веровали су у Челсију да им је потребан продорнији фудбалер од Бранислава, дриблер, бржи човек, али сви знате како се то завршило.

        Није био ни близу онога што Премијер лига тражи, па чак ни на позицији крилног фудбалера.

        Да ли Бранислав Ивановић има својих мана? Апсолутно.

        Не ради се о најбољем десном беку свих времена, не ради се о најбољем дефанзивцу на Острву у последњој деценији, али се ради о човеку који је увек прво гледао тим, а тек онда себе. Да није, „запалио би“ после првих шест месеци у Енглеској и преселио се у Јувентус, Рому, Интер - дугачак је ред био за његов потпис, баш из разлога што тренери највише воле фудбалере који ћуте и раде, извршавају оне задатке који се од њих траже.

        С обзиром на то да је стигао из Москве, да је Србин, не би било изненађење да је у очима навијача попут оних руских телохранитеља у филмовима Гаја Ричија. Снажан, неуништив момак, који без говора извршава задатке свог шефа, а не проговара ни реч.

        Онда је баш изненађење што је он био Мурињов пик 2007. године, али је добио отказ, па се Аврам Грант добрих шест месеци питао ко је овај момак и зашто смо га довели...

        Да ли су његови најважнији потези у Челсију то што је постигао гол у финалу Лиге Европе? Или оно кад је погодио против Ситија? Два гола на истом мечу против Ливерпула? Или оно кад је постигао одлучујући гол против Наполија у Лиги шампиона за пролаз даље?

        НЕ!

        Његови најважнији потези у Челсију и не постоје на ЈуТјубу.

        Ко би желео да гледа невероватне скокове после корнера након којих Челси отклања опасност и бежи у контру, или уклизавања код аут-линије којима се зауставља противничко крило? Или савршено ремпловање против нападача који гледа како да му протури лопту кроз ноге?

        Једноставно у његовој игри није било зрно атрактивности, али то је бољка „двојки“.

        Без обзира на све оно што је пружио Челсију - навијачи са „Бриџа“ га никада нису довољно ценили. Није се уклапао у „кул“ и скупоцена појачања на које их је Роман Абрамович навикао.

        Недовољно су га ценили и новинари британских медијских кућа.

        Када год би Челси заређао три-четири лоша резултата, „оштра пера“ енглеских медија би, ваљда потцењујући просечног фудбалског навијача, сву пажњу усмерили пажњу на тог човека који је за свих девет година у Лондону морао да се носи са том причом да је вечито „најслабија карика“ тог тима, ма колико то не било тачно.

        Али, најлакше је ударити на онога ко се неће свађати и кога није брига шта пишете…

        Толико пута му је постављено питање да ли више воли да игра централног бека или десног бека, и увек се суздржавао да каже оно што стварно мисли - и то само да би заштитио своје тренере, како се поново не би покренула прича о томе да игра ван позиције, да је незадовољан својом улогом у тиму. Колико ли је тешко увек бити концентрисан и опрезан у изјавама, не би ли таблоиди извукли нешто што могу да ставе у наслов.

        Обично је задовољан, срећан и спреман да да максимум. Потпуно незанимљиво!

        Знате шта је рекао када су га питали да ли мисли да је потцењен? Ово…

        „Можда је то тако, али ми то стварно не смета. Уопште не размишљам о томе. За мене је највећа награда у фудбалу када освојим трофеј. Индивидуална признања, без икакве лажне скромности, су за мене лепа ствар, али ми то стварно није приоритет у животу“.

        Слушајући интервјуе Банета Ивановића за времена у Челсију - све време је деловао као човек који се тамо не уклапа, али се уклопио и дао битан допринос у бројним титулама.

        Тако је деловао и фудбалски, користећи само једну ногу, грабећи снажно по десној страни попут немачких бекова из седамдесетих, не марећи за лепоту, ослањајући се искључиво на сопствене физичке атрибуте, и сналажљивост центарфора коме упути лопту.

        Попут фудбалера који је стигао у двехиљадите (двехиљадедесете?) из прошлости.

        Он је можда последњи фудбалер који подсећа на осамдесете и деведесете године на Острву. Да се којим случајем родио раније и дрес Челсија носио у бурно време константне клацкалице из прве у другу лигу, а можда и онда када су Италијани почели да „владају“ овим клубом, данас би се испред „Бриџа“ налазила његова статуа јер би тадашњи навијачи знали да препознају шта одликује једну легенду.

        На крају, када смо све ово рекли о Банету, можда је истина да смо погрешили наслов.

        Правилније би било: „Зашто су СВЕТУ потребни људи као Бане?“.

        Милутин Вујичић

        Мондо
 
Категорије: 

Слични садржаји

Коментари