Уплашени оркестар антируске хистерије
Ко све, и зашто, оспорава руског амбасадора Конузина и Москви подмеће чак и ликвидацију Ђинђића?
- Чедомир Јовановић је признао: "Данас живимо у Србији која је неспособна да се модернизује, готово смо уништили сами себе»
- А рачун за то се последњих дана покушава испоставити Русији и српском патриотизму
- Антируска хистерија је заправо – антисрпска хистерија
ДОМАЋИ атлантисти – еврофанатици и НАТО-лобисти који од своје работе, од које Србија нема ништа, живе боље него што би живели од најсофистицираније производње или најуноснијег шверца – последњих дана схватају да почињу да се варе у сопственом сосу. Па су нешто нервозни и почињу стару, злу и кобајаги лукаву игру: држите лопова...
Србија има разлога да трља очи читајући да је Чедомир Јовановић «више забринут због лоше ситуације у земљи него 5. октобра 2000. када је поражена политика Слободана Милошевића».
(Говори лидер ЛДП као да сам није био власт после 5. октобра и као да курсу који је земљу до тога довео није повремено давао разне политичке кредите и обезбеђивао скупштинску подршку!)
Па и да се пита: ко је овде луд? Јер, Јовановић грми:"Данас живимо у Србији која је неспособна да се модернизује, готово смо уништили сами себе».
(Како `неспособна` после целе деценије ЕУ-модернизовања?! Како `уништили` кад смо толико по вољи Брисела да нас само неодржана геј парада може удаљити од рајске птице «кандидатуре»?!)
Дакле: сам признаје да су постпетооктобарски атлантисти готово уништили Србију, а онда чини све да кривицу учини колективном („готово смо уништили сами себе»). А и да је, у доброј мери, свали на Русе (у ауторском тексту у дневном листу «Данас», објављеном под насловом «Хоћемо чисте рачуне са Москвом»).
Омиљеној «олимпијској дисциплини» српских атлантиста – пребацивању одговорности на друге, нарочито на Русе – није одолео ни покретообновљаш Вук Драшковић. Јер, он је прво – као антиМојсије који Србима објављује да не заслужују ни ово необећане земљице што им је још преостало – подвикнуо сународницима да је време «да се навикнемо на чињеницу да смо поражени, односно да је потрошен и последњи цент победе Краљевине».
(Као да ни у чему није сам и са странком учествовао! Као да ништа – а поготово курс - није подржавао! Као да - и министарски и са странком - од 2008. не подупире и Владу и скупштинску владајућу коалицију!)
Па, већ следећим потезом, критиковао министра унутрашњих послова Ивицу Дачића због његових последњих `косовских изјава`. Највише, што се усудио, наводно изазвавши скандал, да затражи међународну конференцију о подели Косова. И на крају га још, у уверењу да тиме удара последњи ексер у неки Дачићев политички ковчег, назвао га «замеником руског амбасадор Конузина».
Е, сад: ако је Дачић Конузинов заменик, онда председник владе Србије није Мирко Цветковић већ – Александар Васиљевич Конузин. Онда је Цветковић фатаморгана! Онда Божа Ђелић не зна за кога ради, онда ни западни амбасадори у Београду не знају кога подржавају!
Било би можда и смешно да није подмукло и опасно: да није саставни део – чак и ако то и није била Драшковићева намера - атлантистичке русофобске хистерије која се отворено разбуктава од краја минуле недеље. Са амбицијом да се Русима и патриотској Србији припише и прикрпи све – од атентата на Зорана Ђинђића до садашњег стања земље и нације.
Међутим, ђаво је однео шалу. Зато су ФАКТИ – у најбољем уверењу да је функција медија да пале светло над оним што се догађа – сабрали на једно место три текста: из листа Данас од 1. октобра (аутор Снежана Чонградин), ауторски текст Јове Бакића у Политици од 4. октобра и већ помињани ауторски текст Чедомира Јовановића од истог датума. И, поводом понечега у њима, поставио нека неизбежна питања.
Серијал: Ако је Србија, како кажу, пуна западних шпијуна - ко "ради за Русе"?
«Након последњег дипломатског скандала који је изазвао руски амбасадор Александар Конузин критикујући представнике српске политичке и експертске елите да довољно не бране интересе Београда у вези с Косовом, као и медијски наглашаваних посета високих делегација СНС и ДСС конгресу владајуће Јединствене Русије, уз помињање милијарди евра инвестиција у случају формирања „национално одговорне владе”, актуелизована су питања о мешању Русије у унутрашње прилике у Србији и незадовољства Москве, како кажу, прозападном политиком овдашњих власти.
Међутим, руска „разочараност” Србијом, па чак и „подземни” покушаји промене владајућих структура, уочљиви су одмах након демократских промена октобра 2000, а интензивирали су се после испоручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, 2001. године.
Политички функционери који у Народној скупштини, влади, различитим државним органима и пословном сектору заступају интересе Москве, ма какви они били, заправо су јако добро плаћени за такав посао, а имају и значајан капитал и обављају мултимилионске послове у Русији, наводе саговорници Данаса из садашњих и бивших власти у Београду.
(Зашто би „заступање интереса Москве“ било где, поготово у Србији, било мање легитимно од заступања интереса Брисела, Берлина, Лондона или Вашингтона? Ако су „људи Москве“, како се тврди, „јако добро плаћени“ – како ли су тек плаћани они који су Србију изатлантизовали дотле да је, по Јовановићевом признању, „неспособна да се модернизује», да смо «готово уништили сами себе»?)
Како тврде наши саговорници из владе Зорана Ђинђића, Руси су, после 5. октобра 2000, имали јак интерес да сачувају своје дотадашње политичке и војне сараднике, а агресивнији ангажман, преко странке Војислава Коштунице и војске, преузели су након Милошевићевог изручења Хагу.
Појачане руске активности уочене су током 2001, а посебно 2002, када су оперативци Ресора државне безбедности (садашња БИА) приметили „изузетно динамичну активност” у згради Руског дома, у улици Народног фронта у Београду. Том приликом, радници РДБ су ту зграду „озвучили” и постала је предмет сталне опсервације. Током 18 месеци надгледања и „слушања“, утврђено је да је део руске обавештајне службе у згради Руског дома оформио штаб за координацију с „патриотским“ политичарима из ДОС и људима из војне обавештајне службе СРЈ. Групу политичара чинили су челници тада најјаче опозиционе странке на републичком нивоу и њихови финансијери, јавности познати као особе с крупним енергетским пословима, који се протежу и у Русији.
(Ко је, када и због чега наредио таква «слушања» и зашто су потрајала баш 18 месеци? Да ли се у постпетооктобарској Србији прате и прислушкују само Руси?)
Војску је у то време водила група генерала, познатих по имену „црвени оркестар“, због своје идеолошке тврдокорности. Међу главнима су били бивши начелник Генералштаба Бранко Крга и шеф обавештајне службе Ацо Томић. Аранжер, како га називају Данасови саговорнци, и особа са контакт са члановима поменуте политичке странке био је потпуковник Драгољуб Живковић, који је касније, у акцији Сабља ухапшен, али је током суђења ослобођен оптужби за шпијунажу Душана Михајловића, тадашњег министра унутрашњих послова.
(Како се зове амерички `оркестар` у Србији? Како се зову бритнаски, немачки и хрватски и ко их све чини?)
Како тврде безбедносни извори Данаса, иза вишемесечних опсервација групе у Руском дому остало је неколико хиљада страница службених белешки, десетине кутија трака снимљених разговора, стотине килограма транскрипата.
Према сведочењу Владимира Бебе Поповића, бившег шефа Бироа за комуникације Владе Србије, постоји „катастрофална улога Русије у постављању и смењивању власти у Београду”.
(Ако је руска улога „катастрофална“, који епитет - с обзиром на то да је Србија за само десет година вестернизације постала „неспособна да се модернизује» и да смо «готово уништили сами себе» - заслужује улога оних који су из Будимпеште дириговали смењивањем и постављањем власти у Београду, који до данас диригују процесима у Србији много пресудније од владе Србије и Бориса Тадића?)
„У припремама за атентат на Зорана Ђинђића постојали су страни моћни центри који су за такву ствар давали подршку. Ту недвосмислено мислим на Русију. Кад кажем на Русију, наравно да не мислим на званичну државу и на њихову званичну службу безбедности, КГБ. Мислим на оне центре моћи те државе који постоје и функционишу у оквиру самог апарата. Не заборавите да је војска (СРЈ), њен врх, у време 5. октобра била комплетно под контролом Русије.
(Ако је заиста тако, како је био могућ бритнаско-амерички 5. октобар поред «руске војске»?)
Осим (генерала Небојше) Павковића, који је ту дошао јер је политички био најприхватљивији Мири Марковић и Слободану Милошевићу, сви ови остали који су управљали војском, од Крге па надаље, школовани су у Русији и на дошколовање су ишли у руску војску. Цео тај врх, који се у жаргону у војсци пежоративно називао „црвени оркестар“, чинили су колеге, запослени и потчињени великој и моћној руској армији и руској апаратури. Пети октобар почиње с њима на челу.
(Значи ли ово да је руски «црвени оркестар» довео на власт људе који годинама нису дозвољавали, рецимо, руским банкама да у Србији купе чак ни неку провинцијалну банку?)
То није само на основу спекулација или тога да ја то мислим или не мислим, ту се десило и неколико конкретних ствари. За мене је свакако најзначајнија та да ме је шест месеци пре Зорановог убиства на ручак позвао амбасадор велике европске државе, обавештајац.
(Дакле, велике европске земље имају амбасадоре-обавештајце и то је сасвим у реду! Ама, откуд то Беба на ручку баш са амбасадором обавештајцем? Откуд се и откад знају?)
Били смо на ручку, изашли из ресторана и он ме је на улици где пролазе аутобуси питао да ли знам нешто о томе да војска заједно с Русима, користећи ово Хаг- анти-Хаг, припрема Зораново убиство. Рекао сам да не знам, као што стварно ништа нисам ни знао и на томе се завршило. Пренео сам то и Зорану и надлежнима који су се тада тиме бавили“, рекао је Поповић за документарац Пешчаника о убиству премијера Ђинђића.
(Зар је пола године уочи атентата било мало да се појача Ђинђићево обезбеђење? Где је то фамозно „војска заједно с Русима» било у време Сабље, па кад су писане оптужница и пресуда за атентат?)
Узак круг шпијуна ФСБ (наследница совјетске КГБ), према речима наших извора из тадашњих безбедносних кругова, и без званичне дозволе Москве, дошао је у Београд како би припремали политичку подршку за дискредитацију, а потом и ликвидацију Ђинђића.
(Дакле, «узак круг шпијуна ФСБ», а Србија све досад наивно веровала да Беба и његов круг све `подршке` и `позадине` везују искључиво за Коштуницу! Али, откад то десантирани `шпијуни` припремају политичке и остале позадине у земљи коју не познају?)
Контраобавештајна служба (КОС) је, тврде они, била њихова експозитура, па су заједно тражили мотив и начин да спроведу намере у дело. Као мотив дефинисали су “криминалне активности” премијера Србије и зато су наставили свим средствима, па и преко више медија, да о њему стварају слику особе уплетене у организовани криминал, попут шверца цигарета. Као најбоље решење за извршиоце злочина показали су се такозвани родољуби, а заправо људи који су учествовали у ратним операцијама деведесетих и вође криминалних група. Тако су Земунски клан и ЈСО изабрани као најбоље решење, а српски и руски “црвени” кругови су надзирали операцију и давали логистичку подршку. Ипак, тврде наши извори, подршка никада није била експлицитна, по систему “убијте га и наградићемо вас”.
(Ух, а неки наивно веровали да су земунски и остали српски кланови били «на даљинском» западних специјалних служби и да су их оне укључиле у понешто што је довело до 5. октобра...)
Подсетимо и на догађај, дан након што је Косово прогласило независност, када су спаљене амбасаде у Београду, фебруара 2008. године. На руској државној телевизији, новинар Константин Сјемин упућује увреде и оправдава убиство премијера Ђинђића. „Србија је данас схватила... да је ошамућена од либералних обећања и надметања у сузама за Зораном Ђинђићем, марионетом Запада, човеком који је упропастио легендарну српску војску и специјалне службе, који је продао српски отпор и српске хероје послао у Хаг за апстрактну економску помоћ, и који је, на крају, добио заслужени метак за то“.
(Ко оно беше рекао да су Тадић и Шутановац војску свели на мало боље наоружано `ловачко друштво`?)
На захтев шефа дипломатије Вука Јеремића, амбасада Србије у Москви упутила је протесно писмо уреднику руске државне телевизије, са захтевом да се државна ТВ Русија јавно огради од Сјеминовог коментара, као и да руску јавност упозна са садржајем српског протеста. Међутим, Сјемин је, како нам је рекао Генадиј Сисојев, коментатор московског Комерсанта, наставио у следеће две године да води Трећи дневник на ТВ Русији, и тек 2010. “престао је да се као новинар појављује у јавности”.
Данасови извори из безбедносних кругова током владе Зорана Ђинђића и акције Сабља наводе да је постављање функционера ДСС Радомира Наумова на место председника УО Електропривреде Србије, а потом, 2004. године, и на место министра енергетике, било “инспирисано” интересним везама с Русијом. На овој функцији, он је, тврде наши извори, потписао десетине уговора с руским фирмама.
Енергетику је у владама Војислава Коштунице наставио да води кадар ДСС, после Наумова то је био Александар Поповић, и то у време када је почела најкрупнија приватизација у демократској Србији - НИС. Наумов је, међутим, тврде наши саговорници, наставио да буде активан институционално, али с места министра вера. Он ће бити присутан у разним комисијама за приватизације.
(Ко су западни Наумови у српској приватизацији и транзицији није ли Р. Наумов за њих дете у пеленама?)
Аутор: Снежана Чонградин
4. октобар 2011.
Симптоми банана државе у дипломатији
Аутор: Јово Бакић
На разорни сервис Меркелове Путин је рекетом марке Конузин одговорио прејаким и непрецизним бекхендом
«Недавно је амбасадор велике и Србији, по општем мишљењу, пријатељске земље Русије очитао лекцију Србима на јавном међународном скупу о безбедности у Београду. Наиме, из његовог излагања могло се сазнати да тамо окупљени Срби (узгред, аутор овог чланка није присуствовао скупу) нису добри Срби. Заиста, питао их је: „Има ли овде Срба?!” По мишљењу амбасадора Конузина, добар Србин је Вук Јеремић који уз Русију брани интересе Србије.
Приметно је да је амбасадор Русије дозволио себи да мери и пореди родољубље међу његовим домаћинима. Себи је доделио улогу судије: он поуздано зна какав треба да буде српски родољуб.
(Биће да човек није могао да поверује да би усред Београда о Јарињу могла да ћути цела сала ако у њој има бар један Србин од заклетве, па одлучио да упита и провери!)
Утолико, може домаћину делити пацке за недостатак родољубља. Подела на „патриоте” и „издајнике” обележила је многе периоде у историји Србије, била је у пуном јеку током деведесетих у самој Србији, и редовно је доносила негативне исходе. Она је етички недозвољива, јер се људи без доказа етикетирају као издајници како би им се отежало политичко такмичење. Но, ствар стоји још горе када такву врсту етикетирања примењује представник друге земље, који би требало да на најбољи начин представља интересе његове отаџбине. Уместо да код домаћина развија поверење, ако не и љубав, према земљи из које долази, он у ствари побуђује подозрење и страх.
(Изгледа да бар половина Срба, из страха, Конузина сматра за већег Србина него макар половину своје владе, а сигурно за већег од свих српских учесника оног безбедносног форума! Чудан смо народ: волимо оне који нас плаше! Као Американце!)
Тако су аутора овог чланка, убеђеног противника учлањења Србије у НАТО, неки колебљиви пријатељи већ почели да убеђују како чланство у НАТО није тако лоша идеја, јер амбасадор Русије неприкривено испољава тежњу да мери патриотизам грађана Србије, а одатле до уређивања односа у самој Србији није далек пут.
(Ово само српски интелектуалци могу: и антинатовци правац у НАТО зато што је неко тобоже одлучио да `измери` српски патриотизам, јер тај неко тиме демонстрира да би његова земља хтела да уређује односе у Србији, а све је у најбољем реду што Брисел и Вашингтон већ годинама сурово уређују буквално све односе у Србији, сводећи је на протекторат!)
Зашто би, одиста, представник било које стране земље био заинтересован за јавно процењивање домаћиновог родољубља? Потребно је поставити питање: шта је превасходни задатак амбасадора неке земље? Наравно, унапређење интереса сопствене државе у некој другој држави. Да ли је, ако је то већ тако, у интересу неког амбасадора да побуђује подозрење, па и страх домаћина према земљи коју представља? Ако се има на уму да је интерес Русије да што мање источноевропских држава буде у НАТО, онда испада, иронично али истинито, да је амбасадор Конузин нехотице радио у корист НАТО-а, а не Русије.
Џозеф Бајден
(Да, да, Конузиново мерење српског родољубља толико је Срба окренуло ка НАТО да добро обавештени тврде да је Бајден владајућој гарнитури у Београду саветовао да се одлука о чланству у том пакту никако не износи на референдум, већ да се после наредних избора некако `провуче` кроз Народну скупштину Србије!)
Наравно, амбасадор Русије није једини који се понаша на неприхватљив начин у дипломатској заједници. Пре њега тако су се понашали неки ранији амбасадори САД, нпр. Мајкл Полт, који је јавности Србије приказивао каубојске манире, као и бивши амбасадор Цобел, којега је Немачка пре предвиђеног времена вратила кући због тога што је помињао Војводину и Санџак у контексту решавања питања Косова. Треба поменути и да се сада већ покојни амбасадор Цобел претходно јавно извинио.
(Каква идила! Једини проблем који је Србија имала са Полтом и Цобелом био је што се и они нису баш увек дипломатски понашали! Какво подметање Конузину и Русији! Ваљда би и он код Бакића имао Цобелов третман да је `помињао Војводину и Санџак у контексту решавања питања Косова`!)
Чини се, међутим, да амбасадору Русије не пада на памет извињење, а влади Русије ни на крај памети изгледа није његово повлачење у родину.
(Нешто Бакић није на овакав начин тражио да се Цобел извини!)
Ако је тако, онда то сведочи да влада Русије подржава својег амбасадора у процењивању патриотизма грађана Србије. Русија тако изражава нервозу поводом помирљивијег става Србије према косовском проблему, јер њој, по свој прилици, у овом тренутку одговара заоштравање ситуације, трајно замрзнути сукоб на Косову, и Србија која се удаљава не само од НАТО-а, већ и од ЕУ.
Андреас Цобел
(А многи, укључујући Драшковића, таман помислили да бар неки у Влади Србије имају макар мело непомирљивији `став према косовском проблему`!)
Ако се има у виду да Русија, како се могло прочитати, политички подржава и преко сопствених богаташа финансира обједињавање крајње десних странака у Европи, онда се лакше може схватити да њој не иде у прилог федерализација и следствено јачање ЕУ. У том контексту и делање амбасадора Конузина, које је на први поглед деловало као груба дипломатска грешка на ивици скандала, те изостанак било каквог извињења или његовог повлачења, постаје разумљиво као смишљена, иако не и довољно промишљена, порука Русије Србији и ЕУ.
(А Владимир Путин таман изложио интегративни пројекат за који тврди да треба да буде део Велике Европе! Али, какав руски премијер! Бакићи све знају боље!)
Русија се тобоже бори за одавно изгубљено српско Косово, и тера Србију да се и она што огорченије бори за њега, јер то је начин да се покаже Европској унији како Русија има тему посредством које може да утиче на дешавања не само у дворишту ЕУ већ и у њој самој. Такође, шаље се порука да Русија може да одговори на потезе САД и НАТО-а у Румунији. У тој работи Русија рачуна на оне који се у Србији сматрају ексклузивним патриотама и који су још пре неколико година писали по зидовима београдских зграда: „Путин вас посматра”. Наравно, поставља се питање: како они који се надају да ће страни политичар наређивати домаћима могу бити патриоте?
(А шта су они у врху Србије који годинама ништа друго и не раде осим што слушају наређења из Вашингтона и Брисела? Или су, можда, наређења из Вашингтона и Брисела сама срж српског патриотизма?)
За грађане Србије, међутим, читава ова прича има само једно значење: њихова домовина је банана држава која служи као лоптица у тениском мечу великих сила. На разорни сервис Меркелове Путин је рекетом марке Конузин одговорио прејаким и непрецизним бекхендом. Србија је у ауту.
(Неће ли пре бити да је Србија била већ у ауту и пре нео што је Конузин у њу и крочио?)
(Јово Бакић је доцент на Филозофском факултету БУ)
4. октобар 2011.
Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије, пише за Данас
Хоћемо чисте рачуне с Москвом
Србија је статиста и губитник у односима с Русијом због заблуде да смо животно важни Москви.
(А у односима са ЕУ и САД, наравно, није статиста! Чак се много боље котира од Црне Горе и Тачијевог Косова!)
Уз то, наше елите се и према Русији понашају незрело, као и према свим прокламованим партнерима. Србија пре подне покушава да превари Брисел, а по подне Москву. За то увек платимо висок рачун. Некад на њему пише Косово, други пут је фактура поклањање НИС и ропски положај у Јужном току.
За Русију смо неразвијена, дезоријентисана и запаљива европска периферија. Балкан.
(Како Руси не умеју: за њих смо Балкан, а за ЕУ и САД – Западни Балкан! Благо нама!)
У томе је она увек била рационална и хладна исто колико и Запад, и ту, као и у свему што раде велике земље, нема пречице, емотивног геста и одлуке коју би донела на своју штету.
Србија је и ту у тешкој заблуди. Ми сањамо Русију које нема, интензивније од неких носталгичних Руса.
(Неће ли бити да и Тадићева коалиција и ЛДП сањају ЕУ и Запад којих, на жалост, нема?! Да у Бриселу има више нормалних еуроскептика него у официјелном Београду?!)
Последњи смо признали распад СССР и тако рекли не Москви. У Београду се веровало да ће се ригидни систем вратити на тенковима пучем из августа 1991. То смо заборавили. Русија није.
Не постоји никаква органска или натприродна нераскидива веза Србије и Русије. Напротив, таква илузију стварају неспособни и анахрони политичари и елите у Србији. Русији је то смешно и неозбиљно, али и корисно.
(А са ЕУ и САД таква веза, дакако, постоји! А Брисел и Вашингтон у Београду уопште немају смешне и неозбиљне, али корисне пудлице!)
Снове о братској љубави, острву у Европи, политичком копирању руске традиције и садашњости, никад није наметало друштво. Напротив, владајуће политичко мишљење је најчешће фалсификовало историјске или практичне чињенице. Сасвим је свеједно да ли под фирмом православног братства, словенске солидарности или централизованог стаљинистичког модела.
Путин је само овде идеал борца против новог светског поретка. У Русији и на Западу одавно није.
Тамо је партнер, лидер који са Шредером улази у дугорочне гасне пројекте, подржава Берлусконија, позива Американце да гласају за његовог пријатеља Буша. За разлику од Србије, Путин није веровао да ће Гадафи победити и никад није пријатеље тражио у егзотичним диктаторима, а моделе у социјалним експериментима Латинске Америке.
(Заиста није! Оно онда су оба Буша, Клинтон и Блер сложно устали против западног ракетног крсташког похода на Либију!)
Коначно, Русија је велика земља која ће губитке због споре модернизације надокнадити природним, политичким и енергетским ресурсима. Србија је, међутим, без модернизације и европеизације, заробљена у сталним конфликтима, осуђена на судбину мале земље. Поседа на којем, речима Латинке Перовић, не може ни да се живи, ни да се умре.
(Са постпетооктобарском модернизацијом и европеизацијом у Србији заиста «не може ни да се живи», али се све лакше и у све већем броју умире.)
Наш циљ мора да буде да са Русијом имамо блиске везе, али чисте рачуне.
(А зар би било мање добро да са ЕУ и САД имамо чисте чисте политичке рачуне – са НАТО и мање блиске везе - поготово поводом граница и суверенитета Србије?!)
Да анализирамо зашто Русија другим земљама дозвољава оно што Србији брани. Да видимо зашто руски амбасадор у Подгорици не прети Црној Гори због тога што улази у НАТО, а Србији београдски амбасадор прети бојевим главама чак и ако помислимо на то.
(Било би добро да САД и НАТО прете Србији исто колико Русија и њен амбасадор у Београду! А да бар осталим српским политичарима не треба објашњавати да Србија и Црна Гора у геополитичком «боксу» нису баш иста категорија.)
Русија неће угрозити ниједан свој стратешки интерес, па ни сарадњу с Европом и САД, због српских невоља.
(Ех, Чедо, Чедо! Па, Америка и ЕУ неће да због «српских невоља» шртвују ни један Тачијев тактички интерес!)
То не значи да неће прихватити прилику коју јој Србија пружи да преко наших леђа медијски затегне своје релације са Западом и повремено подвикне, а онда се врати реализацији енергетских пројеката с Европом или својих најкрупнијих веза са Вашингтоном.
(Ех, Чедо, Чедо! Дакле: ништа што Вашингтон веће годинама преко српских леђа и државе намирује своје рачунице са исламом и држи ЕУ додатно у стртешкој покорности?!)
Русија ће, наравно, прихватити и искористити одлуке Србије да се поиграва улогом troublemaker-а. Често уз обострано одобравање. Не Русије и Србије, него Запада и Русије.
(Ех, Чедо, Чедо, па како они који Србију, још против воље већине, воде у НАТО могу са Москвом имати «обострано одобравање»?!)
