Трифковић: Ако жели да опстане - Србија мора остати ван домашаја и Европске уније и NATO

„ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА СЕ БОЈИ NATO СА КОЈИМ СВЕ ШИРЕ САРАЂУЈЕ“ - ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКЕ“ И ПОРТАЛА „ФАКТИ“ (3)

• Америчка стратегија за Балкан има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи његовом пресецању од Запада ка Истоку. А континенталистичка, стратегија, она немачка која је са америчком још увек усклађена - види своје упориште у Хрватима
• За глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу“, ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен
• Има ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?
• Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка

        ПРВО и основно је да се осврнемо на генезу NATO.

        Формално је настао као одговор на претњу коју је представљао Совјетски Савез позних четрдесетих година. Конкретно: као инструментализација и институционализација Труманове доктрине из 1947. године и одговор на блокаду Берлина 1948-ме.

        Међутим, у дубљем смислу, NATO представља континуитет геостратешке логике једне таласократске силе која тежи опкољавању „срца копна“. Ту није ништа ново под „капом небеском“.

        Оно што су артикулисали адмирал Мехен и сер Халфорд Мекиндер пре 120 година, има своју логику независно од идеолошког предзнака тог „срца копна“ и независно од политике коју водећа сила „срца копна“ води.

        Дакле, геополитички условљена русофобија је a priori условљена и са њом треба рачунати. Јер, само се потврдила тиме што је NATO опстао и после распада Совјетског Савеза, када је нестао сензибилни разлог за његово постојање.

        У ширем смислу, та русофобија има две компоненте: геополитичку и културолошку.

        Геополитичка је јасна и има континуитет од Швеђана које је поразио Александар Невски 1240. и Тевтонских витезова, две године касније, па онда Пољака који су у „смутним временима“ чак освојили Кремљ, па Наполеонове Гранд Арме 1812. године, па Кримски рат када су се удружили Британци и Французи са Османлијама и тако даље. Да не говоримо о кајзеру који је испровоцирао рат 1914. године, првенствено да би се спречила консолидација и модернизација Русије. И, онда наравно - Барбароса.

        Та логика је заснована на априорној русофобији као својој алфи и омеги.

        Ми не можемо да се умилимо NATO, јер ћемо вазда бити перципирани као мали Руси.

        Америчка таласократска стратегија на овим просторима има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи пресецању Балкана од Запада ка Истоку. А континенталистичка, која је још увек са њом усклађена - она немачка - види своје упориште у Хрватима.

        Као што знамо, неоосманска Турска види муслимане - све и свуда - као своје главно упориште, а пре свега муслимане у БиХ и тзв. Санџаку, односно Рашкој области (такозване Бошњаке). Они сада интензивно праве од бугарских муслимана Помака нову етничку групу, улажући у њихове џамије и културне центре у Родопима. Тиме се јасно тежи - свесно или несвесно - „зеленој трансверзали“.

        Где је ту евроазијски вектор?

        Мени је жао што сад морам да укажем: да ствари стоје много лошије данас - у много чему - него што су стајале пре неколико година.

        Нико није поменуо Украјину. Оно што се десило у Украјини, на Мајдану и потом, за Србију представља тежак ударац. И за Русију, наравно, јер је она тиме изгубила стратешку дубину, изложила своје рањиво југозападно крило - од Ростова на Дону до Волгограда. Правцем источна Украјина-западни Казахстан свега је неких 650 километара.

        Тиме што је практично, у географском и геостратешком смислу, удаљен западни руб руског утицаја са реке Буг на Доњецк и Луганск, Србија је дошла у много тежи геополитички положај.

        У ширем смислу, за глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу“, ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен.

        У својој новој књизи „Континуитет Хладног рата“ покушавам да детаљно следим фазе Трамповог припитомљавања од стране естаблишмента, што је доживело свој врхунац са новом стратешком доктрином, у којој се изричито наводе Русија и Кина као амерички супарници који теже да спроведу мере које су супротстављене америчким интересима и америчким вредностима.

        Само четири дана касније је уследила одлука да почне продаја америчког оружја Украјини.

        На ширем глобалном плану, више се не помиње Азија-Пацифик него Индо-Пацифик и немојмо да затварамо очи пред чињеницом да Индија има све ближу сарадњу са САД, иако још купује руско наоружање и ту нема говора о некој формалној алијанси. Али, Трампова визија, која у ствари није његова, већ стратега континуитета америчког хегемонизма, види спутавање Кине кроз два стожера: јапански на северо-истоку и индијски на југо-западу, уз ослонац на Сингапур, Аустралију и Нови Зеланд и наравно свесрдну америчку подршку са друге стране Пацифика.  

        Дакле, спољнополитички и геостратешки вектори уопште нису тако повољни као што би могло да нам изгледа кроз тезу о мултиполаризацији света.

        Она се догађа. Догађа се првенствено јер Кина граби напред. Учешће Русије у глобалној економији, од распада Совјетког Савеза до данас је порасло са 1,6 на 1,8 одсто. То је мизерно. Учешће Кине у глобалној економији скочило је са 6 одсто на 21 одсто. То је импресивно.

        Дакле, у оваквој ситуацији, наравно да се не плашимо NATO. Ми се не плашимо никога. Али, треба да га трезвено узимамо као претњу.

        Видимо да се та претња реализује кроз чињеницу да они у БиХ свесрдно роваре и раде на томе да од Републике Српске остане само празна љуштура, а издајничко понашање Срба у заједничким институцијама у Сарајеву (а користим овај термин врло пажљиво и врло свестан његове тежине) - имам у виду издајничко понашање неких елемената СДС и других представника у заједничким институцијама у Сарајеву - само указује до које су мере они спремни и да одреше кесу да би те своје циљеве постигли.

        Завршио бих кратким цитатом књиге која је данас објављена:

        „Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је, како се чини, недовољна спремност носилаца власти у Србији да те две чињенице трезвено спознају и сходно њима прилагоде своју велику стратегију у складу са државним и националним интересима».

        Дакле, све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом.

        Да ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?

        Само још две завршне реченице.

        Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак не само ван NATO савеза, већ и ван ЕУ, представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка.

         (излагање др Срђе Трифковића)