Вулин: Питање КиМ не може да се реши без решавања националног питања Срба

МИНИСТАР ОДБРАНЕ: ПРОЦЕС ЗАУСТАВЉАЊА "ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ МОРА ДА ЗАПОЧНЕ УПРАВО НА ПРОСТОРУ КиМ.

• Европске интеграције не могу бити повод или разлог да одустанемо од решавања националног питања Срба
• Морамо прихватити чињеницу да након два века упорне, истрајне, тврдоглаве, жилаве борбе, некада више некада мање успешне, српски народ није решио своје национално питање. Грађански рат који је разбио СФРЈ оставио је српски народ подељен, разбијен, оставио га је у државама које није бирао, у државама које га често сматрају реметилачким фактором због чињенице његовог постојања
• Све државе на Балкану у којима је албанска нација била доминантна, било у политичком смислу, имају потпуно исти политички однос и политички став када су у питању Срби и Србија. Нема и неће бити суштинске разлике између политике Албаније, Македоније, Црне Горе и територије коју зовемо Косово и Метохија када су у питању Србија и однос према Србима и српским интересима. То морамо прихватити као чињеницу. Управо због тога, процес стварања „Велике Албаније” мора бити заустављен. Суштинско питање на које ми овде покушавамо да нађемо одговор је како зауставити „Велику Албанију”
• Србија не може себи да дозволи уступање простора, ни политичког ни економског, не може себи да дозволи да се „Велика Албанија” ствара на њеним границама, а да њене границе одређују други. Зато морамо признати да ми не преговарамо и не разговарамо и не тражимо решење са Приштином. Ми решење тражимо, бар сада, са Тираном.

Пише: Александар ВУЛИН, ауторски текст  министра одбране за „Печат”

          НЕМА неутемељеније критике од тврдње да је укључивање Војске Србије и других безбедносних структура ове земље у дијалог о КиМ погрешно и да указује на милитаризацију друштва.

          Војска Србије је један од најпоштованијих делова наше заједнице и друштва и управо зато не само да има право већ има и обавезу да каже шта мисли. Сигурно више него некакве владине и невладине организације које сматрају да је њихово постојање довољно да могу да говоре и мисле о чему год хоће, а најистакнутије институције овог народа, које вековима трају, немају право да мисле.

          Наравно да ће Војска Србије испунити сваки задатак, свако наређење које добије од свог врховног команданта, и за то предвиђених органа државе Србије на основу Устава и закона, али људи који су свој живот провели и посветили безбедности ове земље имају право и обавезу да политичарима ове земље, онима који одлучују, кажу у ком правцу одређене одлуке могу да воде, како ће се спроводити, колико ће у безбедносном или економском смислу бити вредне, односно колико ће коштати.

          Иницијатива председника Србије Александра Вучића да разговарамо и размишљамо о КиМ је акт изузетне политичке и личне храбрости.

          Могу слободно да кажем да у протекла два века нико није имао храбрости да тако дубоко уђе у суштину косметског проблема. На томе треба да му будемо захвални, и за прилику коју смо добили, не да се о нама одлучује већ да одлучујемо. Ту храброст треба подржати и својим примером стати уз њу.

          Теза да је замрзнути конфликт на Косову и Метохији погрешан и неодржив за нас је - апсолутно тачна. Она је одговорна и према нама и према будућности наше деце. Али, управо зато морамо поћи и корак даље и рећи да косметски замрзнути конфликт није једини замрзнути конфликт који српски народ има, и да сукоб са албанском нацијом, који видимо на простору КиМ, није једини сукоб и није то једина нација са којом бисмо имали шта да разговарамо о положају нашег народа и о будућности.

          Уколико косовски конфликт није добар ни за будућност Срба ни Албанаца, онда ни замрзнути конфликти на другим просторима нашег етничког простора нису ни најмање добри ни за нас, ни за будућност наше деце, ни за будућност свих осталих наших суседа на Балкану.

          Косово и Метохија јесу, и врло често изгледају као једино битно питање у нашем националном смислу, али то једноставно није тако.

          Решавање питања КиМ не може да се реши без решавања националног питања Срба на Балкану.

          Морамо прихватити чињеницу да након два века упорне, истрајне, тврдоглаве, жилаве борбе, некада више некада мање успешне, српски народ није решио своје национално питање. Грађански рат који је разбио СФРЈ оставио је српски народ подељен, разбијен, оставио га је у државама које није бирао, у државама које га често сматрају реметилачким фактором због чињенице његовог постојања. Тако произлази закључак да је грађански рат на простору бивше СФРЈ, ма колико различит био у својој суштини, имао једну заједничку црту – био је то сукоб и обрачун са Србима.

          Чак и тамо где организованих Срба није било или тамо где се није могло ни замислити да је сукоб са Србима могућ.

          Зато сада, када сагледавамо стање свог народа, када сагледавамо где све живи и како живи, морамо поћи од тога да решавање само једног дела српског националног питања неће ослободити нашу децу терета њеног решавања, баш као што се однос са Албанцима неће решити само на простору КиМ.

          Такође, морамо прихватити и нову реалност, а то је да ће, након што Македонија, као што се очекује, убрзано уђе у састав НАТО-а, сви Албанци са изузетком две општине на простору јужне Србије живети у једном безбедносно и суштински политичком простору. И морамо прихватити реалност да ће све државе на Балкану у којима је албанска нација била доминантна, било у политичком смислу, имати потпуно исти политички однос и политички став када су у питању Срби и Србија.

          Нема и неће бити суштинске разлике између политике Албаније, Македоније, Црне Горе и територије коју зовемо Косово и Метохија када су у питању Србија и однос према Србима и српским интересима. То морамо прихватити као чињеницу. Управо због тога, процес стварања „Велике Албаније” мора бити заустављен. Суштинско питање на које ми овде покушавамо да нађемо одговор је како зауставити „Велику Албанију”.

          Зато, када чујемо изјаве о доласку у Ниш, то нису изјаве политичких авантуриста, ни случајни емотивни изливи беса због формирања Специјалног суда. То је порука јасне политике која никада није наишла на осуду ни једног јединог политичког представника албанског народа у свим државама о којима сам говорио. То су поруке које морамо озбиљно схватити, и зато процес заустављања „Велике Албаније” мора да започне управо на простору КиМ.

          Трајно и сигурно разграничење између Срба и Албанаца мора да се успостави на простору Косова и Метохије, али процес разграничења и процес политичког завршетка не може да се оконча а да све није испуњено, договорено и завршено. Подразумева се да Бриселски споразум, са свим његовим резултатима, мора бити најпре до краја спроведен, и формирање Заједнице српских општина и све остало.

          Србија не може себи да дозволи уступање простора, ни политичког ни економског, не може себи да дозволи да се „Велика Албанија” ствара на њеним границама, а да њене границе одређују други. Зато морамо признати да ми не преговарамо и не разговарамо и не тражимо решење са Приштином. Ми решење тражимо, бар сада, са Тираном.

          Албански фактор на Балкану није насумичан, није расцепкан, не живи у више држава. Он је јединствен, одређен, са врло јасним идејама и правцима. Не може се замислити различито политичко деловање представника албанске заједнице, без обзира где они живе на простору Балкана.

          Наш однос према региону, према суседима, мора бити еквивалентан њиховом односу према представницима српске заједнице који живе у њиховим државама.
 

          Није могуће затирати право на постојање српском народу, ограничавати употребу његовог језика, писма, забрањивати његову историју, представљати га реметилачким фактором, фактором који је вечита опасност за постојање сваке од тих држава и говорити да су односи са Србијом добри, да су у узлазној линији или да ће бити још бољи. Није могуће.

          Какав однос имате према Србима са којима живите, такав однос имате и са државом крај које живите. Никако другачије.

          Држава Србија има легитимно, па и уставно право да штити своје држављане и сународнике, без обзира где они живели. Управо због тога и све остале земље које имају привилегију да на њиховом простору живи већи или мањи број Срба, према њима морају да се понашају са поштовањем каквим би требало да се понашају и према држави Србији. Зато наша политика мора да буде баш таква.

          Када су у питању наши регионални односи, наше прво питање је, или би требало да буде, како се понашате према Србима са којима живите. Како њих поштујете, тако поштујете и државу Србију.

          Овде се не ради о територијалном питању. Када говорим о решавању српског националног питања, ја говорим о нашој бризи о Србима где год они живе и њиховом положају. Нажалост, често чујемо у редовима нашег народа, да је сваки покушај решавања овог питања заправо позив на рат, сукобе, али ретко чујемо да је такозвана Природна Албанија, што је само један еуфемизам за „Велику Албанију”, суштински извор нестабилности на Балкану и опасност за све који на њему живе.

          Немојмо заборавити, Срби нису показали тенденцију насељавања на било чијем другом простору, осим на простору где и сада живе. Неки други народи то јесу радили.

          Чињеница је да на сва ова питања морамо пронаћи одговор и да политика коју предлажем захтева широку подршку и размишљање читавог народа.

          Чињеница је и да ће се управо они који су сматрали да је процес промена граница на Балкану врло могућ, када је у питању српски етнички простор, са великом жестином обрушити на сваког ко помене да су промене граница на Балкану могуће и након 1999. године.

          Наш однос зато мора бити на првом месту прагматичан, логичан, али исто тако јасно одређен да и Балкану и остатку света можемо да поручимо да ће стабилност Балкана зависити од тога колико су балкански народи сигурни и задовољни и својим националним питањима.

          Такође, европске интеграције не могу бити повод или разлог да одустанемо од решавања националног питања Срба.

          Два века покушавамо да решимо своје национално питање, два века покушавамо да будемо свој на своме, да сами одлучујемо о себи како ћемо расти и напредовати, где ћемо живети. Не можемо после два века пренети ту одлуку у руке бриселске или било које друге бирократије. О томе могу да одлуче само Срби и нико други.

          Зато европске интеграције не смеју да буду повезане са нашом жељом да се одредимо према себи и да коначно након два века успеха и неуспеха, борбе, некад лутања, некад јасног правца, нађемо коначно начин да одредимо себе према свету и према себи самима.