Српске државне овнове Запад нема намеру да само стриже

ИЗ ИНТЕРВЈУА НЕДЕЉНИКУ „ПЕЧАТ“

РУСКОГ ДОКТОРА ИСТОРИЈСКИХ НАУКА ДМИТРИЈА СЕДОВА

• Током последњих хиљаду година, извори ратова у Европи увек су били или налети муслиманских хорди, или римокатолички експанзионизам, или међусобни сукоби међу отпалима од православља - римокатолицима и протестантима
• Све чињенице указују на то да је ступање Србије у ЕУ само маневар у вишепотезној комбинацији на уништењу духовног непријатеља Запада - српског православног света
• Период „преговора“ биће одуговлачен све док сепаратистичко расположење на југу Србије - у Бујановцу, Медвеђи и Прешеву, не буде доведено до тачке кључања, а потом ће се пренети на Рашку област и Војводину. Западна агентура већ данас на томе активно ради
• Потом ће уследити „привремени отказ“ Београду, јер у ЕУ не примају „државе са унутрашњом нестабилношћу“, и тиме ће почети завршни акт српске драме
• Србима је преко потребно прикупљање снага око националне идеје са њеним православним језгром. То је главни предуслов за независну будућност Срба. Уколико се српски народ буде удаљавао од православља и губио своју хомогеност под утицајем западних агентура, обмануће га и пустити растуреног низ матицу историје

        Зашто српски политичари који под притиском НАТО-а улазе у преговоре са Приштином личе на овнове који чекају пред вратима кланице?

       ... Мислим да би међу многим аспектима пре свега требало у први план истаћи моменат духовности. Православне државе никада нису водиле освајачке ратове, јер су такви ратови у супротности са њиховим погледом на свет. У последњих хиљаду година, извори ратова у Европи увек су били или налети муслиманских хорди, или римокатолички експанзионизам, или међусобни сукоби међу отпалим од православља - римокатолицима и протестантима.

       Србија је о томе (и о другим стварима) упозната не само из прича. Србија је морала да преживи и турско ропство и варварски геноцид усташа римокатолика и „Римокатоличку Пасху“ 1999. године.

       Чини се да Запад веома пажљиво игнорише питање о томе каква врста духовности лежи у изворима међународне агресије...

       Армија најамничких политиколога труди се да формира јавно мњење у којем се о овој теми уопште не говори. На пример, прилично невољно се спомиње савез нациста са Ватиканом. Мало ко зна да је „Света столица“ сматрала Хитлера за „очишћујућу силу у Европи“, као и да је римски папа благословио Немачку за освајање туђих територија. Уосталом, на каишевима војника Вермахта који су газили по туђим територијама писало је „с нама је Бог“. Између осталих, папа је дао благослов и за Курску битку, но, то им није помогло. Сличне историјске околности се не смеју заборављати.

       Данас на Западу не можете наћи информацију о рушењу православних храмова и о геноциду над православним свештенством на Космету. Косовско питање је смишљено претворено у питање „независности народа“ иако се његова реална суштина огледа у свесном и разрађеном претварању косовског криминалног олоша у немилосрдног Франкенштајна, ради рушења српског православног света.

       Ипак српски политичари су са Франкенштајном сели за преговарачки сто. Каква су ваша предвиђања, шта ти преговори могу донети Србији?

       Српски политичари који под притиском НАТО-а иду на преговоре са тим Франкенштајном, подсећају на овце које воде на кланицу. Посебно су смешни њихови аргументи о томе да је „политика уметност могућег“. Као, требало би да се потрудимо да нас у кланици не закољу, него само пострижу. Овнови верују да их искрено желе у редовима ЕУ, али само „пажљиво пострижене“. А у стварности, све чињенице указују на то да је ступање у ЕУ само маневар у вишепотезној комбинацији на уништењу духовног непријатеља Запада - српског православног света. По мени, период „преговора“ ће се одуговлачити све док сепаратистичко расположење на југу Србије - у Бујановцу, Медвеђи и Прешеву, не буде доведено до тачке кључања, а потом ће се пренети на Рашку област и Војводину. Западна агентура већ данас на томе активно ради. После ће уследити „привремени отказ“ Београду, јер у ЕУ не примају „државе са унутрашњом нестабилношћу“, и тиме ће почети завршни акт српске драме.

       Са моје тачке гледишта, српски политичари који желе да се искрено боре за интересе свог народа, а не некаквих конкретних групација, не би требало да се заваравају: њима је неопходна храброст и издржљивост за неизбежни сукоб са Силама зла. Те силе се пројављују у складу са одавно познатом формулом:

       - уски групни интерес, скривен од света;

       - коришћење обмана и насиља у циљу достизања личних циљева;

       - лаж и демагогија за објашњење сопствене политике;
       - увлачење наивних у своју мрежу масовне обраде свести.

       Пробајте доказати да САД и ЕУ не потпадају под те карактеристике. Уколико политичар није у стању да разликује сличне особености „партнера“ и верује у њихове „добре намере“, онда ће он, свесно или несвесно, радити у корист тих сила, а на штету свог народа.

       Због тога, питање духовног јединства, прикупљања сила око националне идеје са њеним православним језгром, јесте главни предуслов за независну будућност Срба. Уколико се српски народ буде удаљавао од православља и губио своју хомогеност под утицајем западних агентура, обмануће га и пустити растуреног низ матицу историје.

       Колико за руске геополитичке, економске и војностратешке интересе има значај размештање америчких база на Балкану, посебно на Космету - као кључној тачки која повезује Европу са Азијом?

       Требало би признати да су руске геополитичке позиције у последња два столећа суштински ослабљене и да долази време када се то одражава на нашу политику. „Бондстил“ на Косову пројектује војну силу на ширим суседним регионима и руској војсци ће бити сложеније да означи своје присуство у кризним регионима света у будућности, у случају такве неопходности.

       Истовремено, требало би знати да је бојева способност НАТО-а у потпуности заснована на технолошкој супериорности и иза себе нема озбиљне идејне мотивације. То су показали многи војни конфликти последњих деценија. А најозбиљнији војностратешки ресурс јесте духовни ресурс - спремност народа да заштити своје интересе. Југославија је очигледан пример са својим герилским покретом за време Другог светског рата.

       Надам се да ће управо тај ресурс лежати у темељу нашег повратка на раније светске позиције, а да ће војнотехнички аспект као саставни део тог процеса временом расти. Данас руска влада на томе активно ради