Српска и Србија ће помоћи снимање Зафрановићевог и Диклићевог филма „Дјеца Козаре“
СНИМАЊЕ ТРЕБА ДА ПОЧНЕ У ПРОЛЕЋЕ 2022. – УГЛАВНОМ НЕ ТЕРИТОРИЈИ СРПСКЕ
* Милорад ДОДИК: За Републику Српску је од великог значаја да учествује у реализацији филмских остварења чија је тематика страдање српског народа за време НДХ, посебно недужне деце. То је један од њених националних интереса
* Лордан ЗАФРАНОВИЋ: Тај филм је за мене светиња – нешто што морам да направим. Ишао сам у Јасеновац крајем седамдесетих година - можда прекасно, можда у право време. То што сам тамо доживио било је једноставно толико шокантно да сам одлучио да све своје искуство и таленат усмерим према анализи тог зла, јер ми једноставно није било јасно да су то зло радили људи из моје околине“
* Централна нит филма је судбина троје деце - сестре Раде и њене браће. Мићка и маленог Гојка, који су љета 1942. године са мајком Смиљаном бјежали од фашиста дубичком цестом. Мајка и њена деца су заједно са стотинама изгнаника завршили у сабирном центру број 3, у логору Стара Градишка
__________________________________________________
МИЛОРАД Додик разговарао је данас у Бањалуци са филмским редитељем Лорданом Зафрановићем о будућем филмском пројекту "Дјеца Козаре", који ће бити рађен према сценарију Арсена Диклића.
На састанку је исказана спремност институција Републике Српске да учествују у реализација пројеката заснованих на чињеницама о дешавањима у НДХ, јер са собом носе снажну поруку не само данашњим генерацијама, већ и свим будућим, саопштено је из кабинета српског члана и председавајућег Председништва БиХ. Редитељ је рекао да је тај филм за њега светиња и нужност коју мора да направи.
Додик је указао на значај снимања филмова чија је тематика страдање српског народа за време НДХ, посебно недужне деце, истичући да је уверен да сваки такав филм представља још једно од емотивних суочавања са прошлошћу и трагичним судбинама невиних људи.
Он је нагласио да је Републици Српској од великог значаја да учествује у реализацији таквих филмских остварења, јер је то један од њених националних интереса.
Састанку су присуствовали и Његово преосвештенство епископ пакрачко-славонски Јован, министар просвете и културе Републике Српске Наталија Тривић и амбасадор БиХ у Хрватској Александар Врањеш.
Зафрановић је навео да је то прича о девочици која пролази пакао, те да ће све идеологије које се појављују на овим просторима у вези са овом тематиком бити минорне у односу на снагу филма.
Најављено је да ће филм бити копродукција Србије, Републике Српске, Хрватске и Чешке, а да снимање може почет на пролеће 2022. године.
Филм треба да буде готов 2023-ће.
Сценарио је написан по истинитој причи о судбини десетина хиљада деце с подручја Козаре која су током Другог светског рата одведена у логоре смрти - једине дечје логоре у Европи, смештене у фашистичкој Независној Држави Хрватској.
Централна нит филма је судбина троје деце - сестре Раде и њене браће. Мићка и маленог Гојка, који су љета 1942. године са мајком Смиљаном бежали од фашиста дубичком цестом.
Мајка и њена деца, гладни и жедни, бежећи заједно са стотинама изгнаника завршили су у сабирном центру број 3, у логору Стара Градишка.
Радња филма се протеже све до 1945. године,.
Диклић је сценарио пре три и по деценије уступио Зафрановићу. А он је сада открио:
„ Арсен Диклић и ја смо на овоме радили још осамдесетих година. Међутим, дошло је до рата и све се распало. Ја сам емигрирао у Париз, па онда у Беч, иза Беча у Праг, гдје сам студирао. Тамо сам завршио свој филм 'Тестамент' о усташама и онда сам добио играни филм и остао сам у Чешкој. Кад се све демократизирало, почео сам да живим на релацији Загреб-Праг. Више у Прагу, мање у Загребу“.
У наставку је нагласио: „Ја сам ишао у Јасеновац, у спомен-подручје, крајем седамдесетих година - можда прекасно, можда у право вријеме. То што сам тамо доживио било је једноставно толико шокантно да сам одлучио да све своје искуство и таленат усмјерим према анализи тог зла, јер ми једноставно није било јасно да су то зло радили људи из моје околине. Та количина зла и начин на који је то изведено, појединачно и масовно, једноставно није могло остати, бар кад сам ја у питању, без екранизације".
Зафрановић је признао да његов документарац „Крв и пепео Јасеновца“ није наишао на разумевање ни једне ни друге стране:
„Мислим на Хрватску и Србију. Срби нису били задовољни јер су тражили да ставим милион жртава на крају филма, међутим ја до тог броја нисам дошао. Тај број, по мом мишљењу, никада није био битан. С друге стране, то је за Хрватску табу тема и Хрвати га никада нису хтјели. Међутим, филм је један чудесни организам. Он нађе свој пут и дошао је неким чудним путем на фестивал у Београд, тамо је добио Гран при и био је кандидат за 'Оскара' у категорији документарних филмова дужем од 30 минута. Ипак, тадашњи министар вањских послова из Хрватске Јосип Врховец је наредио да се филм врати и он је скинут с номинације за Оскара“.
Филм ће се углавном снимати у Републици Српској.
