Срби за разбијање „геноцида у Сребреници“ треба да иницирају нешто попут Раселовог суда

ЗА ЗАПАД ЈЕ СРЕБРЕНИЧКИ „ГЕНОЦИД“ АЛИБИ ЗА СВО НАСИЉЕ КОЈЕ СУ ПОЧИНИЛИ НАД СРБИМА

  • Зашто су игнорисана писана свједочанства локалних команданата Мехољића, Мустафића, Орића о „договреном геноциду“? Зашто је занемарено свједочење да је реис Церић сугерисао Алији Изетбеговићу да аранжира спектакуларна масовна страдања која имају већи медијски ефекат него мноштво мањих? Зашто у Хаг није позван Клинтон, који је тражио 5.000 муслиманских жртава одједном како би добио подршку америчке јавности за оружану интервенцију?
  • За Бошњаке је Сребреница тако постала оно што Хрвати хоће да направе од Крижног пута, а чега Срби имају на претек - од Косовског боја, повлачења преко Албаније, Великог и Другог свјетског рата па до одбране од агресије NATO-а. Зато Бошњаке и њихове покровитеље не интересује ништа друго осим „геноцида у Сребреници“
  • А зашто је геноцид потребан Западу? Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, за обилажење УН, изолацију Србије, смену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима
  • Драконским казнама Караџићу и Младићу, Хашки суд ће завршити посао и, како је објављено, Сарајеву уступити део архиве. Други део у коме стоје сакривене истине о Сребреници сместиће у трезоре палате на Ист риверу са ембаргом на 50 година. Укратко, близу су циљу да зачепе уста, завежу очи, заглуше уши и затарабе мозак свима који би да још нешто кажу о Сребреници. Мора да их тајне страшно оптужују кад их толико крију
Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе
 

        ТАМАН помислимо да је „случај Сребреница“ послије више од 20 година и под притиском све нових драматичних догађаја у свијету и код нас, скрајнут на маргину истраживања, а појави се нека нова актуелизација ове теме.

        Најновији покушаји да се у Српској и Србији законом забрани преиспитивање геноцида у Сребреници, учинили су да зборник радова, управо под насловом „Преиспитивање Сребренице“, постане актуелнији данас него прошле и претпрошле године када су сабрани текстови премијерно изложени на два тематска скупа у Медиа центру у Београду.

        А и без тога, остало је толико питања без одговора.

        Зашто се у Дејтону ћутало о геноциду иако се знало за масовни злочин у Сребреници?

        Зашто је обавјештајни досије Сребреница, смјештен у УН, није био доступан Хашком трибуналу?

        Зашто се у Хагу није судило извршиоцима масовног злочина него официрима и политичарима који нису знали, а требало је да знају шта се збива на терену?

        Зашто су игнорисана писана свједочанства локалних команданата Мехољића, Мустафића, Орића о „договреном геноциду“?

        Зашто је занемарено свједочење да је реис Церић сугерисао Аији Изетбеговићу да аранжира спектакуларна масовна страдања која имају већи медијски ефекат него мноштво мањих?

        Зашто у Хаг није позван Клинтон, који је тражио 5.000 муслиманских жртава одједном како би добио подршку америчке јавности за оружану интервенцију?

        Ова и многа друга питања инспирисала су двадесетак стручњака међу којима су Радован Радиновић, Џонотан Руперт, Ања Филимонова, Стефан Каргановић, Вељко Ђурић Мишина, Александар Павић, Немања Девић и Ратко Шкрбић.

        Високи западни обавјештајни официри на важним пунктовима - Џон Шиндлер и Карлос Мартинс Бранко - тврде да је је у Сребреници побијено 2.000 Бошњака и исти број Срба у селима око Сребренице. Та црна симетрија жртава у готово у исто вријеме и у истом атару, могла је да постане идеално мјесто заједничког суочавања са прошлошћу, катарзе и међусобног помирења. Нажалост, Сребеница је из године у годину само повод нових раздора.

        Са Бошњацима изгледа није могућ рационалан дијалог о Сребреници - о објективним околностима, броју жртава, форензичким налазима, политичком контексту, а прије свега о правној квалификацији овог масовног злочина. Њима је потребно да то буде баш геноцид.

        Прво, зато што при релативно једнаком броју жртава у односу на број сународника, геноцид треба да покаже да је њихова жртва ипак била већа и тежа, да су други били гори од њих и да су их зато поразили у грађанском рату. И друго, можда и важније, за Бошњаке је Сребреница постала оснивачка жртва положена у темеље нације.

        Док су остали народи не само на овом простора постајали нације вјековном борбом за ослобођење, муслимани су од вјерске скупине то званично постали политичком одлуком комунистичке власти. Њихово преувеличано и криво квалификовано страдање у Сребеници треба то симболички да надомјести.

        За Бошњаке је Сребреница тако постала оно што Хрвати хоће да напараве од Крижног пута, а чега Срби имају на претек - од Косовског боја, повлачења преко Албаније, Великог и Другог свјетског рата па до одбране од агресије NATO-а.

        Стари Изетбеговић у својим Сјећањима и пише да је то жртва коју сви народи морају да плате па иста судбина није могла да мимоиђе ни Бошњаке. Отуда парадокс да, иако је 90 одсто Бошњака страдало на другим локалитетима, преживјели и потомци данас једино говоре о Сребреници и своје покојне преукопавају у национално светилиште у Поточарима.

        Сарајевски недјељници Дани и Слободна Босна одавно су објавили контраверзне податке о тзв. договореном геноциду и опозиција их користила у политичким обрачунима са СДА, али у колективној свијести је остало недодирљиво: геноцид са преко 8.000 жртава.

        Број жртава, у крајњој линији, и није пресудан, а све је у ствари почело од небулозне хашке редефиниције геноцида, по којој не мора да постоји план за уништење једне расне, вјерске или националне групе на контролисаној територији, па је ето могуће да се починитељ геноцида побрину за жене, дјецу и старце и превезу их до најближе безбједне територије изван ратних дејстава.

        Индикативно је да су у Сарајеву већ у првим мјесецима рата, када је још важила класична дефиниција геноцида, упоредо са пропагандом о 300.000 муслиманских жртава, формирана чак два центра за истраживање геноцида над Муслиманима. Изгледа да је сцена за геноцид била постављена прије него што је рат и почео.

        Када је послије рата установљено да је број жртава неупоредиво мањи и реципрочан, Хаг је нашао рјешење у промијени дефиниције геноцида и додао категорију „удружени злочиначки подухват“ која је ранија коришћена једино у суђењу мафији.

        На основу погрешних премиса било је могуће извести конклузију да је сваки Србин геноцидан. Било је довољно и да се само у једом случају пресуди геноцид, па да исту квалификацију преузме и Међународни суд правде и да за геноцид буде оптужена држава Србија.

        Захваљујући Западу, Сребреница је постала и међународно светилиште, на годишњице редовно долазе евро-амерички лидери да се поклоне жртвама геноцида, а за помен истом броју српских жртава у оближњим селима неће да знају.

        Зашто је геноцид њима потребан?

        Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, за обилажење УН, изолацију Србије, смјену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима. Геноцид над Бошњацима требало је да буде алиби за сво насиље над Србима.

        За Запад међутим није проблем што ће бити ухваћени у лажи. Није ни први ни једини пут.

        Али, монтери геноцида у Сребреници свјесни су да њихову конструкцију више неће моћи да заштити недодирљива моћ једине глобалне суперсиле, да је та моћ у опадању, да се рађа мултиполарни свијет са више суверених великих играча који сарађују у војном, економском и политичком отпору њеном монополу.

        Британско-америчка резолуција у Савјету безбејдности којом би УН потврдиле лаж о српској геноцидности био је тај мастер-потез који би све одједном и дефинитивно ријешио, а није прошла само захваљујући руском вету.

        А онда су дошли на морбидну идеју: ако већ нису успјели да свјетска организација потврди геноцид у Сребреници, да натјерају Србе да то учине сами. Ако неком странцу и падне на ум да то оспори, моћи ће да га залијепе да су Срби сами признали да су геноцидни. У ту сврху послужила су сва она силна извињења из Београда и Бањалуке и поклоњења жртвама геноцида у Поточарима - пургаторијум кроз који је морала да прође свака нова гарнитура српских власти.

        Ни то им није било доста, јер су ван контроле остали научници, новинари, писци, наспрам мањине унајмљених за буђење националног стида због геноцида који се није догодио. Зато нам се сада намеће допуна кривичног закона чланом против оспоравања геноцида. То је у Србији већ условно учињено, а замало и у Српској уз помоћ двојице Срба у Савјету министара БиХ.

        Драконским казнама Караџићу и Младићу, Хашки суд ће завршити посао и, како је објављено, Сарајеву уступити дио архиве. Онај други дио у коме стоје сакривене истине о Сребреници смјестиће у трезоре палате на Ист риверу са ембаргом на 50 година.

        Укратко, на овај или онај начин, близу су циљу да зачепе уста, завежу очи, заглуше уши и затарабе мозак свима који би да још нешто кажу о Сребреници. Мора да их тајне страшно оптужују кад их толико крију.

        Тешко је пробити међународне институционалне блокаде које долазе из највиших англо-америчких центара глобалне моћи, али зашто уз подршку Русије да не иницирамо нешто попут Раселовог суда за америчке злочине у Вијетнаму, у коме је својевремно учествовао и наш историчар Владимир Дедијер?

        Мислим на један неформалан међународни суд састављен од правника, политичара, дипломата, научника, књижевника, новинара - независних интелектуалаца од професионалног и моралног угледа, који су већ јавно изразили сумњу у мит о Сребреници. Таквих је данас мање него у оно вријеме. Али, међу њима видим књижевника Хандкеа, новинара Чивикова, судију Антонетија, редитеље Кустурицу и Михалкова, писце-свједоке Џона Шиндлера и Карлоса Бранка и друге.

        Стручну подршку могао би да им пружи Историјски пројекат Сребреница Стефана Каргановича, са пионирским заслугама у овој области. А обавезна литература био би им зборник „Преиспитивање Сребренице“ који су ове године заједнички објавили Музеј холокауста, Фонд стратешке културе и Представништво РС у Београду, уз ризик затвора до пет година.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Иван's picture
Иван 20:30 13.07.2017.

  • +16
Voting is closed.

Када Грађански рат у БиХ 1992-1995. постане историјски догађај а не политички памфлет за поткусуривање и "лажна Сребреница" ће изгубити на значају, па ће једном неко морати да проговори о стварним догађајима из јула 1995. - о правом броју убијених и разлозима за то!
Свако иницирање некаквог "праведног и објективног" суда је чиста глупост, такви судови не постоје!!!

Gospodar Zarin's picture
Gospodar Zarin 22:53 13.07.2017.

  • +50
Voting is closed.

Ajde mars u picku materinu - i ostani tamo!

miky456's picture
miky456 00:22 14.07.2017.

  • +10
Voting is closed.

EE Zarine Zarine

Иван's picture
Иван 01:10 14.07.2017.

  • +12
Voting is closed.

Видите, овако се почиње, како бедник започне своју мисију, псује матер непознатима, онда псује и познатима, онда дигне руку на њих, па задави дете, и искасапи жену!
Полажем цвеће на те твоје крстиће несрећниче, не позивам те да престанеш са псовкама и увредама, позивам те да не завршиш као онај психопата од пре неколико дана!

Zare2's picture
Zare2 01:23 14.07.2017.

  • +35
Voting is closed.

Slika zene sa brojem 3 267 sve govori..a zlocinac Oric nekaznjen..

Igor Grozni's picture
Igor Grozni 08:06 14.07.2017.

  • +31
Voting is closed.

Samo napred rode moj,puno je lazi oko tebe.
Ko god tvrdi da je bio genocid u Srebrenici treba ga isterati iz Srbije
i adekvatno kazniti.
balije u SREBRENICI GENOCIDA NIJE BILO,tamo se desila osveta
sto ste vi junaci poubijali Serbski narod u 100 sela oko Srebrenice.
Niko ni reci za takva zverska ubistva.Uvek ste bili junaci nad nediznim i nemocnim postenim ljudima.
Cista je laz,da vas je zakopano u Srebrenici toliko koliko ste naveli ima tu u kovcezima raznoraznih tezina od mrtvih pasa
do kamenja.Pokupili ste sve svoje mrtve po Bosni i tu ih sahranili.Posto ste imali na vasoj strani citav svet lazova i ubica uspeli ste da okaljate Serbsku cast i vojnicko ponasanje.
Ali ne brinite,preko glave je svakom postenom coveku toliko lazi.U vasegt Alaha i Muhameda se kunete a olsos ste bez presedana.Dakle ,kakva vam je vera(satanisticka) takvi ste i vi balije neljudi i olosi.
Zverinjak postaje sve veci nad Srbijom.....rece moja draga sestra Srbkinja u emisiji "sNAGA nARODA".

Preporucujem Srbinu da pogleda ovo:
https://www.YouTube.com/watch?v=ADw09Lt6qu8

Neka je slava Gospodu Isusu Hristu i Serbskom rodu,gde god on bio.

Zare2's picture
Zare2 08:54 14.07.2017.

  • +30
Voting is closed.

Igore,oni misle da ce neprestanim ponavljanjem lazi,ubiti istinu,a istina se ne moze ubiti,jer ce kad tad sve izaci na videlo..

Slobodanka's picture
Slobodanka 14:02 15.07.2017.

  • +4
Voting is closed.

"...Ako imamo tako mnogo primera institucionalizovane i legalizovane nepravde, postavlja se pitanje o mogućnostima preokreta u korist istinske pravde i jednakosti. Upravo onog dana kada su konačno odbačene jugoslovenske optužbe protiv NATO u Haškom tribunalu, u Minhenu je organizovan sudski proces na kome je šesnaest međunarodnih organizacija i grupa pravnika osudila NATO za agresiju nad Jugoslavijom, i to ne sa idejom pomoći Srbiji već sa idejom sprečavanja urušavanja međunarodnog prava i zaštite čovečanstva od samovolje moći.

- Prvi takav sud bio je Raselov sud. Žan Pol Sartr i Bertrand Rasel osnovali su Međunarodni sud za ratne zločine povodom rata koji su SAD vodile sa Vijetnamom. Predsednik suda bio je Žan Pol Sartr a jedan od sudija Vladimir Dedijer. U to vreme razgovarao sam sa U Tantom, generalnim sekretarom UN i postavio mu pitanje: Kako je moguće da ovaj rat nije nikada spomenut u Ujedinjenim nacijama, da ne govorimo o problematizaciji sa aspekta ratnih zločina, o čemu se u ono vreme nigde nije na taj način govorilo. On mi je dao veoma jednostavan, jasan i precizan odgovor: “Ako bismo pokušali da otvorimo raspravu o zločinima SAD – UN bi bile uništene.”

Vidite, kada je tužba Jugoslavije protiv SAD stigla u Hag, jedan američki kongresmen je izjavio da ako se ikada bude sudilo SAD na međunarodnom sudu, mi ćemo jednostavno razbiti zgradu UN u Njujorku: ciglu po ciglu ćemo vaditi i baciti u reku Hadson. Drugim rečima: mi smo slobodni i vi nas ne možete izvesti pred sud. Niko ne može..."
Iz teksta:
Žrtve imperijalnog mentaliteta Zapada - Noam Čomski - 18. april 2009.
http://www.nspm.rs/prenosimo/zrtve-imperijalnog-mentaliteta-zapada.html?...

Додај коментар