РАДОВАН: Сведок је, у интересу тужилаштва, признавао и оно што није урадио!

ОМИЉЕНИ „ТРИБУНАЛАЦ“ - МОМИР НИКОЛИЋ - ПРИЗНАО ДА ЋЕ ТРАЖИТИ ПРЕВРЕМЕНО ОСЛОБАЂАЊЕ И ДА ЋЕ СВЕДОЧИТИ И ПРОТИВ МЛАДИЋА

Др Радован Караџић

• КАРАЏИЋ: Шта вас је навело да током преговарања са тужилаштвом, на своја плећа преузмете одговорност, па чак и да признате ствари које очигледно нисте урадили?! У једном тренутку сте били спремни да признате и убиства у стоваришту задруге у Кравици, чак сте и рекли да сте ви издали наредбу за извршење...
• НИКОЛИЋ: Немам посебно објашњење зашто сам то рекао. Наравно да нисам требао, нити сам смео да то кажем, јер нисам био тамо нити сам то урадио
• КАРАЏИЋ: Да ли бисте се данас супротставили свим наређењима које сте извршили током 1995. године?
• НИКОЛИЋ: Старији сам и искуснији за 11 година. Када бих имао шансу, нико ме не би преварио, нити наговорио. Побегао бих главом без обзира. Извршавао сам наређења и тиме направио грешку
• КАРАЏИЋ: Онда ми само реците још - да ли имате нека очекивања од тужилаштва поводом предстојећег рока за превремено пуштање на слободу, након две трећине одлежане казне? И да ли тужилаштво има нека очекивања од вас у процесу Младићу?
• НИКОЛИЋ: Не знам намере тужилаштва, али ћу сигурно, као и сви осуђеници да искористим своје право да поднесем захтев за превремено пуштање. А какву ће одлуку да донесу суд и тужилаштво - не знам. Са друге стране, сваки пут када се од мене буде тражило од стране већа, тужилаштва или одбране, да дођем и сведочим, то ћу учинити у оквиру својих могућности. Па и у процесу против генерала Младића 

Извештава: Марија М. Зарић

        ХАШКО тужилаштво може оптуженима који признају своју кривицу за ратне злочине пред Међународним трибуналом за бившу Југославију да опрости њен део, предложи и блажу казну од запрећене, али о њеној висини - одлучује само суд. Учестале нагодбе окривљених са тужилаштвом овакве врсте, нагло су пресечене крајем 2003. године, јер су неки оптужени, уместо обећаних, добили далеко строже казне, па су остали закључили да им се погађања са тадашњом екипом Карле дел Понте и не исплате много.

        Класичан пример промашене нагодбе је бивши начелник за обавештајне послове и безбедност Братуначке бригаде Републике Српске, Момир Николић, који је глатко испричао све што зна и у чему је учествовао у догађајима око Сребренице, у јулу 1995. и договорио се са тужиоцем Питером Меклоским да овај предложи казну између 15 и 20 година затвора. Његов бранилац Веселин Лондровић предлагао је највише 10, али му је кривично веће Трибунала, под председништвом кинеског судије Лиу Даћуна, 2. децембра 2003., изрекло драконску казну од 27 година затвора, касније преиначену на 20.

        Овај значајан сведок и у процесу против председника Републике Српске Радована Караџића, захваљујући свом признању одговорности за прогоне муслимана, квалификоване као злочин против човечности (тужилаштво му је опростило оптужбе за геноцид и кршење закона и обичаја ратовања), у договору са тужилаштвом, 7. маја 2003., потписао је споразум којим „чињенично признаје кривицу”. Е, те чињенице које је Николић тада потписао, касније су, где год се потврдио као сведок оптужбе, биле сигуран темељ осуђујућих пресуда.

        У тексту споразума, оптужени се додатно обавезао и да се, колико год често то буде потребно, састаје са члановима тужилаштва и доставља им „целовите и потпуне информације и њему познату доказну грађу” око Сребренице. Николић је пристао и да буде „искрен и отворен” и сагласио се да „без задршке” одговори на сва питања тужилаштва „искрено сведочи“ на суђењима својим саоптуженима, али и у свим другим предметима. Оптужени је пристао и да жалбу на пресуду о казни уложи само ако буде виша од предложене, а обећао је и да неће захтевати повлачење признања, нити се жалити на осуду о кривици.

        И поред свега, чиме се, народски речено заврнуо, далеко већи значај од самог акта о признању кривице, имале су његове „чињенице” и оно на чему се темеље. Срочене у 15 тачака и крцате описима злочина према заробљеним муслиманима и именима њихових наредбодаваца и извршилаца, овакво покајање скупо је коштало све наредне оптужене и репутацију Републике Српске.

        Са овако, ближе појашњеним разлозима за сведоково понашање и на Караџићевом суђењу (16.фебруар, 2012.), постају јаснији његови улизички покушаји да убеди веће у постојање злочина за које се каје. Ипак је остала прилична енигма - због чега је прихватао и одговорност за злочине за које је и сам знао да их никада није починио. Пошто је психолог, Караџић, наравно, није одолео да удари управо у ову слабу тачку у сведоковом „кајању“, вероватно се надајући да ће тиме показати Већу сву превртљивост тужилаштва, и слаб карактер Николића.

        Шта вас је навело да током преговарања са тужилаштвом, на своја плећа преузмете одговорност, па чак и да признате ствари које очигледно нисте урадили?! У једном тренутку сте били спремни да признате и убиства у стоваришту задруге у Кравици, чак сте и рекли да сте ви издали наредбу за извршење, а касније се то исправило...

        - Немам посебно објашњење зашто сам то рекао. Наравно да нисам требао, нити сам смео да то кажем, јер нисам био тамо нити сам то урадио. Био је крај преговора, и све што сам имао да кажем, већ сам рекао. Искрено речено, био сам у таквој ситуацији. Схватио сам да сам погрешио, нисам рекао истину, извинио сам се и наставили смо даље да радимо - прилично неповезано, видно узбуђен, скоро да је муцао сведок.  

        А да ли је тачно да сте прихватили да лажно идентификујете себе на фотографији, уместо човека који личи на вас? Већ сте негде рекли да сте били прилично очајни да вам не пропадне споразум, и да сте били спремни да се жртвујете за нешто што нисте урадили. Да ли сте још нешто претерали на своју штету?

        - Што се тиче фотографије и снимка, показали су ми човека за којег су рекли да сам ја. У старту сам искрено веровао да јесам, али када су ми рекли да је у питању локацији Сандића, имао сам дилему. Знао сам да никада нисам тамо био изван возила. То сам и рекао адвокатима а они су након истраге установили да је у питању извесни Савић, звани Цуко, од кога су узели изјаву. У разговору са тужилаштвом нисам желео да будем искључив и кажем да то нисам ја, јер сам можда заборавио, а  нисам имао никакву намеру да себи због тога отежам ситуацију.

        Упитан - да ли је било још таквих случајева - сведок је узвикнуо „да!“, али уз објашњење да се ради о терминолошким несугласицама којима у почетку није придавао значај, док те формулације није указале на његову наводну одговорност у злочину.

        - У нечему у чему нисам учествовао, направио сам формулацију шта би било примерено у командовању, покушавши Већу да дам јаснију слику. Када су узете чињеничне основе, разговор са тужилаштвом и дата изјава, био сам уверен да је резултат у највећој мери био одраз мог учешћа, одговорности и кривице у тој операцији.

        Чекајте, тужилаштво није тражило то од вас, него сте ви имали утисак да они траже да им доставите информације како бисте себи обезбедили споразум! О томе сте говорили у предмету Благојевић...

        - Ни једно ни друго! Са тужилаштвом сам безброј пута разговарао и начињали смо разне теме о свему што се догодило пре, за време и после Сребренице. Они су вршили истрагу на начин на који се то ради и њихови поступци су били у највећој мери коректи у тој потрази за истином. Ја само имам примедбу на рад мојих адвоката зато што нису у договору са тужилаштвом уобличили и дефинисали све како ваља - дао се у хвалоспев тужилаштву, сведок  који је, после рата, упркос свом данашњем кајању прихватио унапређење из капетана у мајора.

        Да видимо ми тај споразум... - прекинуо га је Караџић, на шта је сведок прецизирао да се радио о „изјавама о чињеницама о прихватању одговорности“ у којима је предложио одређене исправке, након несугласица са адвокатима, које не жели да коментарише, истичући основну примедбу да је требало јасније дефинисати његову и улогу других у тој операцији.   

        Током овог судећег дана, иначе, чинило се и да Трибунал појачава притисак на Караџића. Услед изненадне измене и скраћеног времена, са девет на осам сати, за унакрсно испитивање веома крутог сведока, Караџић се врло тешко снашао у елиминацији вишка питања, и још теже него обично долазио до суштине онога што га занима. Веће је стога, по ко зна који пут током процеса, скренуло пажњу оптуженом да можда ипак није способан да се сам брани.

        Занимљиво је и да Караџић током исптивања Николића суштински заправо није негирао његово сведочење. Тако да је  остала прилично недоречена сведокова потурена сугестија да му је масовно убиство у Сребреници унапред наговестио генерал Ратко Младић гестом руке у лева на десно, као одговор на Николићево питање шта ће бити са муслиманским живљем. О самој војној операцији, размењено је свега неколико реченица, из којих су се само наслућивала опречни ставови оптуженог и сведока трибунала, о томе да ли је међу Србима и муслиманима владала патолошка мржња и међусобна жеља за осветом.

        Караџића је, заправо, интересовао разлог зашто је дошло до убијања. Његова теза је била да за то нису била потребне ничије команде, већ да су се инциденти догађали по „исторјиском аутоматизму“, док је сведок, са друге стране, упркос признања историјског контекста, остао упоран да злочин не може да се правда никаквим разлозима. 

        Пошто је потврдио да је као врховни командант 9. јула 1995. дао сагласност да ВРС уђе у Сребреницу, Караџић је указао да до 11. јула, није било много жртава. Не прецизирајући број, сведок је само узвратио да је под артиљеријском ватром Братуначке бригаде ВРС било жртава, у граду и у колони која је ишла ка Поточарима. Ипак, признао је да, у данима после пада Сребренице, није видео ни једно убиство.

        О убијању „свих муслиманских заробљеника“, наводно се први пут отворено разговарало, како тврди Николић, на састанку официра за безбедност Главног штаба ВРС Љубише Беаре и цивилног повереника за Сребреницу Мирослава Дероњића, увече 13. јула, у Братунцу. Тада је Дероњић наводно рекао да неће да дозволи да „они буду убијени у Братунцу“, позивајући се на Караџића, упркос жељи пуковника Беара, који се „позивао“ на Младића.

        - Било је јасно да ће заробљеници бити убијени, само је било питање где - тврдио је сведок.

        А да ли је Дероњић могао да злоупотреби моје име - упитао је оптужени, пропустивши да укаже да је један сведок у овом процесу већ потврдио да му Дероњић, упркос навици да се често „хвали“ како је причао са Караџићем, никада ништа слично није рекао.

        У самој завршници испитивања Караџића је интересовало да ли би се Николић данас супротставио свим наређењима које је испунио током 1995. године?

        - Старији сам и искуснији за 11 година. Када бих имао шансу, нико ме не би преварио, нити наговорио. Побегао бих главом без обзира. Извршавао сам наређења и тиме направио грешку. Мислим да свако треба да призна грешку и сноси санкције. Кајем се и лакше ми је што сам прихватио одговорност.

        Онда ми само реците још - да ли имате нека очекивања од тужилаштва поводом предстојећег рока за превремено пуштање на слободу, након две трећине одлежане казне? И да ли тужилаштво има нека очекивања од вас у процесу Младићу? - коначно је Караџић извукао кеца из рукава и открио потенцијално скривени мотив „покајничког“ сведочења Николића.

        - Не знам намере тужилаштва, али ћу сигурно, као и сви осуђеници да искористим своје право да поднесем захтев за превремено пуштање. А какву ће одлуку да донесу суд и тужилаштво - не знам. Са друге стране, сваки пут када се од мене буде тражило од стране већа, тужилаштва или одбране, да дођем и сведочим, то ћу учинити у оквиру својих могућности. Па и у процесу против генерала Младића - понудио се сведок, пре него што су га вратили у шведски затвор, где издржава казну.