ПОПОВИЋ: Нека влада за мала предузећа узме мустру од Аустрије, Чешке или Данске

ТРЕНУТНО У СРБИЈИ ПОСЛУЈЕ ПРЕКО 300.000 МАЛИХ ПРЕДУЗЕЋА,

АЛИ ДАЈУ ТЕК 30 ОДСТО БДП

Пише: Ненад ПОПОВИЋ

• Средином 2015. имамо само десетак одсто више малих фирми него 2002. Али у њима је мање запослених него пре 13 година
• Србија има системски проблем, јер се последњих година на шест нових угаси десет постојећих малих и средњих предузећа. А биће много отпорнија на кризу када достигне привредну структуру Аустрије, у којој 99 одсто свих фирми чине мала и средња предузећа
• Држава може помоћи стварањем гарантног фонда, који би банкама гарантовао враћање кредита које узимају мали предузетници. Без тога ће се Србија тешко померити са 105. места на ранг листи 144 земље по доступности кредита
• Време је и да се запитамо: хоћемо ли и даље и докле извозити смрзнуте малине, свеже трешње, кукуруз и балване? Или је боље створити услове да се предузетницима обезбеде кредити на 10 до 15 година, уз камату од два-три одсто, и период мировања обавеза од једне до пет година, те да они тај новац усмере у мале фабрике које ће извозити сокове од малина, слатко од трешања, корнфлекс и намештај од пуног дрвета?

        АКО су у јуну 2002. лидери ЕУ усвојили Европску повељу за мала предузећа, којом се позивају Европска комисија и земље чланице да пруже подршку и помогну малим предузећима у кључним областима, попут образовања и обуке предузетника, али и стварањем ефикаснијег законодавства, прописа, пореског и финансијског система, чини се да би после пуних 13 година нешто слично могла да уради и Влада Србије.

        Уместо што стране инвеститоре, често моћне мултинационалне компаније, из полупразног буџета части субвенцијама и од 10.000 евра за свако ново радно место, Влада Србије би практично могла да реши горући проблем растуће незапослености са много мањим новчаним подстицајима, а можда и без њих.

        Тренутно у Србији послује најмање 300.000 малих и средњих предузећа и предузетника. Они, по неким проценама, стварају тек 30 одсто бруто домаћег производа, упола мање него у земљама ЕУ.

        Све наше владе заклињу се у мала предузећа и предузетнике, обећавају подршку и усвајају стратегије, од којих су већ три само мртво слово на папиру. У оној из 2003. дефинисана су два амбициозна циља, да се број малих и средњих предузећа и предузетника до 2008. повећа на 400.000 и да се у њима отвори више од милион нових радних места!

        А где смо сада?

        Средином 2015. имамо само десетак одсто више малих фирми него 2002. Али, у њима је мање запослених него пре 13 година!

        И, да се разумемо, није се то десило зато што наши људи немају предузетнички дух и што скрштених руку чекају помоћ државе, како то тврде поједини политичари. Предузетницима у Србији недостаје само добар систем, са нормалним условима пословања, какви постоје у већини развијених земаља. А, колико су они жилави најбоље илуструје податак да су током веома тешке, рецесионе 2014. године сопствени бизнис покренула 29.102 предузетника и то је први пут у последњих пет година да је више радњи отворено него затворено!

        Да су то људи који чекају помоћ државе, не би ни кретали у сопствени бизнис.

        Али, Србија дефинитивно има системски проблем, јер се последњих година на шест нових угаси десет постојећих малих и средњих предузећа.

        Ако се већ толико инсистира на европским интеграцијама, зашто се не потрудимо да изградимо сличну привредну структуру као у већини европских држава? А у ЕУ функционише 23 милиона малих и средњих предузећа.

        Иако их има 99 пута више од великих компанија, Европска комисија је усвојила стратегију за њихов развој у наредном периоду (Хоризонт 2020) и формирала 78 милијарди евра вредан фонд за истраживање и иновације, са циљем да се повећа конкурентност малих и средњих предузећа ЕУ, која запошљавају две трећине, а у неким секторима и четири петине радника.

        Србија ће бити много отпорнија на кризу када достигне привредну структуру Аустрије, у којој 99 одсто свих фирми чине мала и средња предузећа. Достизању тог идеала могли би помоћи и рецепти, које су примениле неке државе, које су у међувремену постале чланице ЕУ, а пре две и по деценије су економски лошије стајале од Србије.

        Чешка је, на пример, 1992. одлучила да подржи мала и средња предузећа. И док је Србија само мењала стратегије, Чешка је олакшала оснивање малих фирми и формирала фондове, који су се финансирали из буџета, и тако помогла малим фирмама да економски ојачају.

        Пољска је пак 1995. усвојила националну стратегију и сада има два милиона таквих фирми, које запошљавају око 60 одсто радне снаге и стварају половину БДП-а.

        Словенија је, с друге стране, усвојила Закон за промовисање малог бизниса и формирала фонд за развој малих предузећа, који се финансирао из буџета и других извора, а резултат је да се у тој земљи мала предузећа најбрже развијају.

        Сам податак да тек свако 25. мало предузеће из Србије нешто извози у исто време забрињава, али указује и на правце могућег деловања.

        Она у укупном извозу учествују са 8,8 одсто, што значи да страним купцима испоруче робе за непуну милијарду евра. Када би се број извозника међу њима повећао на европски просек (11,9 одсто), српски извоз би аутоматски скочио за 20 одсто.

        Шта тек рећи за Данску, која има 4,5 пута више извозно оријентисаних малих предузећа од Србије. Она у извозу Данске учествују са чак 37,2 одсто, а да Србија има тако јак сектор малих предузећа, њихов извоз не би био непуну милијарду, већ 4,1 милијарду евра!

        У том случају, наравно, Србија не би била међу шест најсиромашнијих земаља Европе.

        Ни фискална консолидација, на којој Влада инсистира са жељом да се смањи минус у државној каси и високи јавни дуг, није непремостива препрека за већу подршку малом бизнису. За то би биле довољне само „мрвице“ од 700-800 милиона евра, колико се сваке године издваја из буџета за субвенције разним губиташима. На страну то што је држава за протекле четири године усмерила чак 392 милијарде динара разних подстицаја за регионални развој, а зна ли ико ефекте тих подстицаја?

        Време је и да се запитамо: хоћемо ли и даље и докле извозити смрзнуте малине, свеже трешње, кукуруз и балване? Или је боље створити услове да се предузетницима обезбеде кредити на 10 до 15 година, уз камату од два-три одсто, и период мировања обавеза од једне до пет година, те да они тај новац усмере у мале фабрике које ће извозити сокове од малина, слатко од трешања, корнфлекс и намештај од пуног дрвета?

        Држава може помоћи стварањем гарантног фонда, који би банкама гарантовао враћање кредита, јер сада предузетници немају довољно квалитетно средство обезбеђења за враћање зајмова. Зато им банке и не дају кредите, или им позајмљују новац по високим каматним стопама, које их на крају отерају у банкрот. И проблеми са финансирањем су већи што је предузеће мање. Уосталом и у земљама ЕУ, Мађарској и Малти, трећину малих предузећа банке не желе да кредитирају.

        Ако неко и сумња у значај гаранција, нека прочита недавну изјаву Јоханеса Бусеа, представника EBRD-а: „Гаранције су добро средство да се помогне банкама да прошире своје пословне односе на нека микро предузећа.“

                Без једне такве „шеме“, Србија ће се тешко померити са 105. места на ранг листи 144 земље по доступности кредита. Коначно, ако су такве институције биле потребне Аустрији (АWС) и Мађарској (Гаранцијски фонд за пољопривредно предузетништво), тешко да Србија може без њих да покрене ствари са мртве тачке.

        Неким предузетницима, који већ имају добар производ, недостаје само новац за његову промоцију, што би им омогућило значајно повећање производње и отварање нових радних места. Зар су сви у некада успешним фирмама, које чекају стечај, а некада су сарађивале са великим мултинационалним компанијама, заборавили да раде? Зар у њима нема стручњака који би уз малу финансијску ињекцију могли да покрену сопствени бизнис?

        Добрим системом подстицаја могли би да се активирају многи потенцијали, који сада стоје неискоришћени. А држави би се, кроз порезе и доприносе, сваки уложени динар вишеструко вратио. А уз пажљив одабир пројеката вратио би јој се и сваки динар подстицаја. Какви су тек потенцијали Србије у туризму, сектору информационих технологија…

        И, не треба сметнути са ума да би са новим моделом подстицаја можда неки млади стручњаци решили да остану у Србији и овде покрену бизнис, уместо што одлазе у иностранство зато што овде никада нису добили праву шансу.

         (ауторски текст председника Српске народне партије за недељник Време)