ПОПОВИЋ: Нека Басара покуша да са својом лопатом и мешалицом насрне на Нетањахуа
НОВИ ОДОГВОР ПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ КОЛУМНИСТИ ЛИСТА „ДАНАС“
Светислав Басара
- Имам предлог за писца и демократу Басару. Израелски премијер Нетанјаху је неколико дана после мене изјавио да је Израел мала земља и да нема географску ни демографску дубину да апсорбује, односно прими мигранте. Зато је Нетанјаху најавио да ће Израел моментално започети да гради ограду на источној граници између Ејлата на Црвеном мору и Тимне, која ће на крају доспети све до севера, на Голанску висију. Ето, дакле, изазова Басари да покаже своју храброст и угради премијера Израела поред мене
- Узидани Јеврејин и Србин, у новом поретку Светислава Басаре, изазивају асоцијације којих не желимо да се сетимо. Али, ако оголимо ствари до краја, долазимо до суштине идеја за које се залаже Светислав Басара… Сличне громаде слободе и демократије у Србији имају, заправо, кључну особеност паланачког духа: они би се радо уградили и у Нетанјахуа, и у Меркелову, и у Камерона, и у Земана, а нарочито у њихове фондове
- Басарина „теорија природног закона“ коју он примењује искључиво у српском народу, делећи га по „географском пореклу“, довела је до његових аутошовинистичких открића, попут оних о „прекодринским ђувегијама“ и „патриотама увезеним с оне стране Дрине“
- Пристојан човек веома тешко може да полемише са неким ко овако важну тему за безбедност Србије, као што је тема нарастајуће мигрантске кризе, спушта на ниво језика неуобичајеног за идеологе грађанске Србије: „сељачки филозоф и политичар“, „велепаламудни утук“, „сељачка филозофија“, „сват“, „нарицање и кукумавчење“, „кеса за просеравање“, „народњачка високопаламудија“, „Орбан и Поповић разговарају гузицама“…
ПРОЛАЗЕ дани, а мени све више недостаје кисеоника, од како живим омалтерисан у зиду Светислава Басаре.
Најпре ме колумниста грађанског Данаса узидао, а када је још поставио и арматуру, свој хумани чин оправдава, уместо грађевинским, генетским пореклом. Наиме, за једног од идеолога сељачке филозофије, како ме описује покондирени и другосрбијанским указом именовани Београђанин са Теразија Басара, нема ни места ни права у политичкој дебати. Морам, дакле, да ћутим, уместо да „паламудим“.
Друга опција је да скончам у зиду! Рекао бих да пристојан човек веома тешко може да полемише са неким ко овако важну тему за безбедност Србије, као што је тема нарастајуће мигрантске кризе, спушта на ниво језика неуобичајеног за идеологе грађанске Србије: „сељачки филозоф и политичар“, „велепаламудни утук“, „сељачка филозофија“, „сват“, „нарицање и кукумавчење“, „кеса за просеравање“, „народњачка високопаламудија“, „Орбан и Поповић разговарају гузицама“…
Нарочито је тешко успоставити дијалог достојан поштованих читалаца Данаса, када сам у старту у подређеном положају: наиме, своју мигрантску политику о изградњи зида на граници са Македонијом излажем демократском суду јавности, док Басара на мене насрће лопатом и мешалицом. Истина је да сам застрашен тим јуришем и претњама, јер није пријатно да устанем као Ненад Поповић, а скончам као цигла, у расистичком поретку књижевника Басаре, маскираном глобалистичким и модернистичким идејама њега и његових истомишљеника.
Да имам трунке те сељачке политичке филозофије у себи, лако бих се уклопио у Басарин код, те бих јавност подсетио на његова интелектуална и људска лутања кроз српски лавиринт. Од обожаваоца Добрице Ћосића и Коштунице до аутошовинисте и србомрсца.
Комплекс конвертита га прати као судбина: овај дринац-прекодринац годинама се као форензичар бави „истрагом посрбица“, претражујући, по његовом поимању, прекобројна српска крвна зрнца по земљи Србији… Басарина „теорија природног закона“ коју он примењује искључиво у српском народу, делећи га по „географском пореклу“, довела је до његових аутошовинистичких открића, попут оних о „прекодринским ђувегијама“, „патриотама увезеним с оне стране Дрине“ и „њиховој наглашеној бризи за судбину српских територија“ која резултује „политичком психопатологијом“ у којој он, Басара, „препознаје клице фашизма“.
Ненад Поповић
Као последица ове унутрашње контрареволуције, Басара је од часног момка из Бајине Баште који се, на Фами о бициклистима, попео на сам врх српске књижевности, постао тек један од многобројних „wannabe“ Београђана српске јавне сцене, који се стиде свог порекла, а у његовом случају, и прекодринских корена.
Права штета и за српску литературу и за њега самог, јер је негде на том путу изгубио идеале, ваљда омамљен београдским смогом.
Ту долазим до бити, до суштине ове полемике. У сваком демократском и нормалном друштву, позив на узидавање неистомишљеника, представља озбиљну претњу и говор мржње. Неко би то могао да протумачи и као претњу убиством. Осим ако Басара не мисли да ме узида, а онда ми да цевчицу, да удишем свеж ваздух.
Питам се како је могуће да нико од надлежних државних органа и представника цивилног друштва не реагује на предузимачке идеје колумнисте Данаса о мом скончавању. Басарин позив на узидавање није шала, упркос његовом покушају да то тако представи, већ озбиљна порука свакоме у нашем друштву ко се усуди да мисли другачије од оних који су сами себе прогласили за лучоноше демократских и моралних вредности у Србији.
Зато не могу да поштујем Басару. Ако је толико храбар, зашто не предложи да се, заједно са мном, узидају и Ангела Меркел, Дејвид Камерон, Виктор Орбан или Бенјамин Нетанјаху.
Имам предлог за писца и демократу Басару. Израелски премијер Нетанјаху је неколико дана после мене изјавио да је Израел мала земља и да нема географску ни демографску дубину да апсорбује, односно прими мигранте. - Зато морамо контролисати наше границе да спречимо инфилтраторе, мигранте или генераторе терора - изјавио је израелски премијер на седници владе.
Зато је Нетанјаху најавио да ће Израел моментално започети да гради ограду на источној граници између Ејлата на Црвеном мору и Тимне, која ће на крају доспети све до севера, на Голанску висију. - Ми ћемо опасати Израел безбедносном баријером - изричит је премијер Израела.
Ето, дакле, изазова Басари да покаже своју храброст и угради премијера Израела поред мене. Узидани Јеврејин и Србин, у новом поретку Светислава Басаре, изазивају асоцијације којих не желимо да се сетимо. Али, ако оголимо ствари до краја, долазимо до суштине идеја за које се залаже Светислав Басара.
Нетанјаху је био далеко оштрији у својој мигрантској политици од мене, али оно што је заједничко, јесте то да смо обојица свесни опасности по националну безбедност својих земаља. И то смо предочили својим грађанима, јавно, без „паламуђења“, како би то мудријашки рекао Басара. Дакле, ако поседује зрнце доследности, Басара би морао да узида и Нетанјахуа.
Волео бих да видим реакцију амбасадора Израела, после такве визионарске идеје колумнисте Данаса за обрачунавање са својим неистомишљеницима. Али, наравно да се то неће догодити.
Зато се поносим што делим исте политичке идеје као израелски премијер или лидери ЕУ. Ми смо свесни да ће ускоро милиони, а по тврдњама појединих европских званичника, десетина милиона миграната нагрнути на границе Европе. Ипак, страхујем да не скончамо у зиду Светислава Басаре. Заправо, за ове друге не бринем. Сличне громаде слободе и демократије у Србији имају, заправо, кључну особеност паланачког духа: они би се радо уградили и у Нетанјахуа, и у Меркелову, и у Камерона, и у Земана, а нарочито у њихове фондове.
Тако се односе према јачима. У Србији би своје неистомишљенике омалтерисали. Зато сав дрхтим, без икакве реакције државних органа, јавности и цивилног друштва, док ишчекујем да наиђе Басара наоружан лопатом.
