Због чега у Србији нема бунта, ни најмањег и најмирнијег?

ГРЦИ И СЛОВЕНЦИ ОРГАНИЗУЈУ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ И НЕКАКВЕ „УСТАНКЕ“,

А СРБИ БЕЗ ОТПОРА ПРИСТАЈУ ДА ЖИВЕ СВЕ ГОРЕ И ДА ИХ ОБМАЊУЈУ

        ГРЦИ се буне „к’о Грк у апсу“ - откако је економска криза актуелизовала оно и код нас познато „пропали к“о Грчка“.

       Словенци, који имају много више разлога да ћуте и буду покорни својој власти него Срби, већ су организовали свој први и други „словеначки устанак“.

       А Срби - мук, тишина. Као имају „амерички стандард“ и шведске социјалне привилегије и сигурност.

       Зашто су Срби оволико покорни и послушни?

       Постајемо ли народ који диже руке и од себе и од своје судбине и будућности?

       Због чега Срби без отпора пристају да живе све горе и да их политичари и странке за које гласају обмањују од избора до избора?

       Зашто нема никога ко би организовао и предводио незадовољне?

       Зашто нема ни покушаја самоорганизовања?

       Да ли само зато што многи од своје политичке партије очекују да буде добра вила или „златна рибица“?

Душан МОЈИЋ, социолог, професор на Филозофском факултету у Београду Још се наде полажу у политичку елиту, отуд раст Вучићеве популарности

• Млади и образовани су очекивали више од ових 12 година после 5.октобра. Веровали су да ће ствари ићи много брже и у добром правцу. Сада су просто уморни. Имали су нереална очекивања и сад су уроњени у своју туробну свакодневицу и не виде могућност да колективном акцијом допринесу колективном бољитку

       ИМАМО истраживања која показују да су млади прилично аполитични, несклони организованим иступима и организовању протеста. Несклони су и синдикатима као цивилизацијском виду борбе за права.

       А зашто су важни баш млади? Зато што су они били потенцијални добитници трансформације и сада су незадовољни дужином тог посттрансформацијског лутања.

       Млади и образовани су очекивали више од ових 12 година после 5.октобра. Веровали су да ће ствари ићи много брже и у добром правцу. Сада су просто уморни.

       Имали су нереална очекивања и сада су уроњени у своју туробну свакодневицу и не виде могућност да колективном акцијом допринесу колективном бољитку.

       И даље се полаже нада у политичку елиту и пасивно се чека да неко други уради нешто - и отуда и раст популарности Александра Вучића. Уосталом, многи верују да има толико корупције да нам овако лоше иде због ње.

Срећко МИХАИЛОВИЋ, социолог Треба нам влада боља од нас!

       ПРВО, мало сумњам у сврсисходност бављења овом темом на начин на који ви то хоћете, иако је за сваку похвалу што покушавате да то урадите. Јер, цела појава је исувише сложена и она је питање свих питања за сваку цивилизацију. 

       Зашто се народ не буни - то није узроковано једним фактором, иако је позната ствар да без неке минималне организације нема ништа од било којег отпора или бунта. Али, уз лидерство постоје и други чиниоци и фактори.

       Факти: Једном приликом сте рекли да нам треба Влада која је боља од нас. Да ли народ има власт по својој мери па се зато не буни или је питање - да ли је овај народ уопште способан да изрази бунт?

       Тачно је да нам треба Влада боља од нас. Ово друго је као чепркање по површини...

Бора КУЗМАНОВИЋ, социјални психолог, професор на Факултету политичких наука у Београду Колективног бунта неће бити бар још пола године

• Ово је и време ишчекивања да ли ће ова власт успети нешто да уради и мислим да бар још пола године сигурно неће бити јавног колективног бунта. Не видим снагу која би објединила незадовољство, а то незадовољство - кад изађе на улицу - треба артикулисати и усмерити према некоме

       НИЈЕ спорно да има много незадовољних - у различитом степену и око различитих ствари, а највише због животног стандарда, цена и свакодневних проблема и заиста јесте питање - због чега се то незадовољство не изрази и колективно?

       Зашто многи не изражавају увек јавно своје незадовољство већ негде у приватним круговима гунђају?

       Мислим да нема субјекта (неке организације) која поставља себи задатак да артикулише незадовољства и омогући да се јавно искажу. То је трајан проблем.

       Проблем је и то што су избори били не тако давно и сада је неодрђено време у коме се многи не сналазе или размишљају шта је чији задатак. Они који су до јуче били опозиција сада су у власти и неће себи дати задатак да организују грађане - јер су ти грађани незадоивољни и новим стварима, као што су поскупљења. Они који су некада били власт нису се довољно дистанцирали од тог времена и није сасвим јасно да ли је данашње незадовољство последица ранијег периода, па се утолико не осећју позваним и ризично је да подјарују народ. Утолико пре што је некад најјача странка у власти, ДС, заокупљена сама собом, па не стиже чак ни у скупштинским телима да јасно искаже незадовољство.

       НВО се баве неким питањима која се најчешће не тичу свакодневног живота грађана - то су питања интегрисања у Европу, равноправности, хомосексуалаца...

       Шта треба да се деси да би народ изашао на улицу? Прво, тешко је замислити околности у којима би незадовољство само спонтано избило. То није реално. Реално би било да незадовољство искажу синдикати. Али, и они су се негде погубили. Био сам један од оних који су стварали синдикат Независност, али не видим да излалзе са конкретним програмом. Да ли је то страх или не могу да се снађу, замор, незаинтересованост...Или можда још размишљају да праве неки споразум са влашћу.

       Ово је и време ишчекивања да ли ће ова власт успети нешто да уради и мислим да бар још пола године сигурно неће бити јавног колективног бунта. Не видим снагу која би објединила незадовољство, а то незадовољство - кад изађе на улицу - треба артикулисати и усмерити према некоме.

Милош КНЕЖЕВИЋ, главни уредник часописа „Национални интерес“ Народ ћути и зато што зебе да ће бити још горе

• Бунта нема и зато што су бирачи енергетски ослабљени и испражњени вишеструком кризом која их је после тридесетак година из достојног статуса грађанина срозала на положај поданичких индивидуа у инертној маси. Зато код нас нема ни аутономних акција ни синдикаланог организовања

       ПРВО, гласачи су веома свесни да још увек нису бирачи, исувише су тога искусили да би били наивни и знају да кад гласају више не могу да утичу на оне које су изгласали, јер од тог часа више не одлучују они него они које су „заокружили“.

       Они се не буне јер очекивања нису везивали за поуздане политичке фигуре или заувек дате партијске програме - које често нису ни знали, већ су гласали и из нерационалних, чак и врло емотивних разлога. Нпр. због имиџа лидера, понашања у прошлости, спремности за коалицију са овим или оним... Посебни подстрек су били ставови о Косову, Европи и корупцији и пошто откривање корупције стишава бес озлојеђених грађана, ублажава се посрнуће у погледу косовске политике и бесперспективног односа Србије према бриселским органима ЕУ.

       Део гласача, онај који је бирао ослоњен на здрав разум, слути крајње консеквенце апмуптације и окупације Косова; религијски недогледног дугог рока „уласка у Европу“ и  структурне коруптивности транзиционмог политичког поретка, зна колико је сужен маневарски простор њихових „изабраника“, а и који су домети  клијентског режима. Део који је веровао обећањима о меду и млеку, бирачи који су гајили извесне наде, видно је разочаран, а трећи део који је гласао по инерцији и из апатије, није разочаран, пошто је добио оно што је очекивао. Питање је, међутим зашто су такви уопште ишли на изборе!

       Други разлог што нема бунта је што су бирачи све три категорије енергетски ослабљени и испражњени вишеструком кризом која их је после тридесетак година из достојног статуса грађанина срозала на положај поданичких индивидуа у инертној маси. Зато код нас нема ни аутономних акција ни синдикаланог организовања.

       Треће, владавина странака (партократија) смањила је укупну количну моћи којом располаже растрзана српска политика. Пошто је најважнија ствар на свету узети власт и поделити плен - странке све више личе једна на другу, а гласачи нису у прилици да утичу на странке и лидере за које су гласали, јер су системски искључени из било каквих коректура политике која одступа од изборне понуде.

       Дакле, из свега претходног произлази да политичари, за сада, могу да раде шта хоће јер нису обавезани истинским изборима него пуком изгласавању. Провере њихове постизборне делатности нема на страни гласача, мада се повремено дешавају кадровски и фракционашки успони и падови унутра самих партијских тела.

       Најзад, грађани ћуте јер се плаше убрзаног погоршања. Пошто у српској политици нема програма и планова, свашта може да се деси и свашта се и догађа, па у таквој атмосфери појединци у наелектрисаној маси осећају све већу зебњу од убразног погоршања, али нису кадри да те осећаје повежу и доведу до нивоа колективне свести која би резултирала улажењем у политику и корекцијама одступања партијских деловања од историјских и животних потреба.

Драган ПОПАДИЋ, социолог, професор Филозофског факултета у Београду  Није главно питање зашто народ ћути

• Кад бисмо сад имали позив на протесте, па онда лош одзив, могли бисмо да дискутујемо зашто је мало људи - али нема ни позива. Не постоје иницијатори, па самим тим не постоје ни протести. И главно је питање: зашто нема иницијатора, а не зашто народ ћути

       РАНИЈЕ се очекивало да ће степен тежине ситуације бити у директној вези са изражавањем колективног незадовољства. Међутим, показало се да није увек тако, већ да постоји релативна депривација - да предиктор изражавања колективног незадовољства није сама тежина ситуације већ низ других фактора.

       То су, пре свега: ко се види као кривац за ситуацију (јер, протестима можете да утичете на власт, али не и на климу или међународну заједницу), опажање колико протест уопште може да утиче на оног који је одговоран (да ли вам изгледа да је власт спремна да реагује, ако јесте - онда се протести јављају из дана у дан) и колико се сматра да је ситуација праведна или неправедна, очекивана, неизбежна... Тек на основу та три критеријума - ако видимо да је нешто неправедно, да се може изменити, да знамо ко је крив и да се на њега може утицати - улазимо у протесте.  

       Ако ову теорију применимо на нашу ситуацију, видимо да људи многе тешкоће засад не тумаче као да је за њих крива актуелна власт. По мени је то уверење погрешно - али очигледно је да људи верују да је за то крива ЕУ, однос снага у свету исл, а да власт чини најбоље што може. Док се власт гледа таквим очима, грађани неће протестовати. То је оно што је битно за присутну апатичност.

       Даље, раније је опозиција била гласна и доследна у томе кога ће прогласити за кривца, па су људи излазили на митинге, а садашњи председник државе штрајковао глађу и жеђу. Дакле: потребно је да постоји неки носилац који ће да каже - „они су криви и ми можемо ако изађемо на улице и будемо доследни да нешто променимо“.

       Засад нема такве поруке, јер се опозиција и синдикати не баве тиме - да ли што им је много компликовано, или су заузети унутрашњим проблемима или је по среди нешто друго.

       И кад је протест изгледао спонтан, он није био такав. Протести и побуне би морале да, ако не до краја, онда бар иницијално да буду покренуте од некога - синдиката, партија итд.

       Кад бисмо сад имали позив, па онда лош одзив, могли бисмо да дискутујемо зашто је мало људи - али нема ни тога. Не постоје иницијатори, па самим тим не постоје ни протести. И главно је питање: зашто нема иницијатора, а не зашто народ ћути.

       Диана Милошевић