Увек када купите страни производ, знајте да сте корак ближе отпуштању са посла на којем радите

ЗАШТО СЕ МИНИСТРИ И ПОЛИТИЧАРИ НЕ БИ ВОЗИЛИ „ФИЈАТИМА”, А ОПШТИНЕ ИМАЛЕ „ФАПОВЕ”?

• Зашто српска грађевинска предузећа не добију послове изградње путева и мостова? Зашто, кад их ионако раде, али као слабо плаћени подизвођачи?
• Директор једне државне фирме је тендерској комисији која је одлучивала о некој великој набавци рекао: „Знате ви да намештате тендере, наместите нешто и за државу а не само за себе”

         Пише: Борислав БОРОВИЋ, Форум независних економиста

         УВЕК када купите неку робу произведену у иностранству, знајте да сте корак  ближи отказу на послу који радите. Наравно, ако имате посао. И то без обзира да ли сте запослени у компанији која се бави енергетиком а купујете сок или виршле који нису произведени у Србији.

         Кампање „купујмо домаће” су опробани рецепти којима се мобилише домаћа јавност и подстиче национални понос и патриотизам и она не бира друштво или државу у којој се, бар спорадично, сличне кампање нису појављивале. И то почев од најразвијенијих држава попут САД или Италије или земаља у транзицији као што је Србија до сиромашних држава „трећег света.

         Тежиште ових кампања је увек на економској заштити домаће производње и редовно у периодима економских криза када се морао наћи „кривац” за поремећаје у економији и привреди те земље. И
нарочито, код осетнијег пада стандарда људи који који живе и раде у тој земљи, јер они и јесу права мета тих кампања.

         Таквих покушаја нису биле изузете ни САД, колевка либералне трговине у времену инвазије јефтине кинеске робе на америчко тржиште... или Италија, код доношења локалних закона који су „кебаб ресторане” требало да изместе на периферије градова Италије а предност у центрима би се давала ресторанима са италијанском националном кухињом.

         Још увек се сећамо кампање Министарства трговине Србије и званичне кампање „Купујмо домаће” од пре десетак година. Са становишта озбиљне економске политике једне земље, овакве једнократне, ad hoc кампање су по правилу популистичке а у суштини су погрешне и крајње, а у Србији и многим земљама, потписницима међународних трговинских споразума, су и законски недозвољене.

         Дало би се онда закључити да економски патриотизам овог типа није користан и да из нас треба да говори само “потрошач” а да задовољење личних тренутних потреба појединца мора бити једини критеријум при избору роба које купујемо или услуга које
користимо.

         Сложио бих се да живим у САД или Немачкој, али делимично. А никако, ако живим у Србији и ако стандард моје породице, условно речено, зависи од снаге српске привреде. А ово претходно,  ми је дословно рекао мој пријатељ, државни чиновник из Немачке, само што је уместо Србије поменуо Немачку.

         Тада ми је поменуо и то да би скандал без преседана био када би и нижи чиновници у немачкој администрацији возили службене аутомобиле који нису немачке производње. Мада би вероватно Тојота или неки други произвођач сигурно победили бар на неком од тендера који би расписала нека општина у овој земљи.

         О скандалу на  вишем нивоу власти не треба трошити речи. Слично је и у другим развијеним земљама. Али, није случај у земљама слабе и неразвијене економије. Парадокс? Не. А кампање типа „купујмо домаће” су заправо одраз системске слабости вођења економије једне државе које овим једнократним кампањама покушавају да надоместе те слабости. Па и у поменутим случајевима САД или Италије... до тренутка исправке система, па и протекционизма који употребе када уоче поремећај.

         Џаба је било Кини да се буни против очигледног протекционизма САД око цена ауто гума из Кине. Или протекционизма ЕУ у случају панела за соларну енергију, такође из Кине.

         Да ли би било природно и нормално да Фијат буде службени аутомобил администрације у Србији? Или ФАП-ов камион да буде доминантан у комуналним  државним предузећима... Или да српска грађевинска предузећа добију послове изградње путева и мостова? Ионако их раде, али као слабо плаћени подизвођачи.

         Србија није ни САД ни ЕУ да једноставним царинским протекционизмом „реши ствар”. Али мора пронаћи пут кроз
лавиринт међународних обавеза које мора поштовати и закона које мора кориговати а који неће бити у колизији са тим обавезама.

         Јесте тешко, не и немогуће. Неке обавезе је могуће кориговати уз сагласност међународне заједнице са којом су споразуми потписани, попут одредаба ССП нпр. А некад се може заштитити домаћи произвођач и применом постојећих закона.

         Што рече директор једне државне фирме тендерској комисији која је одлучивала о некој великој набавци: „Знате ви да намештате тендере, наместите нешто и за државу а не само за себе”.

         А док држава не пронађе механизме „самоодбране” домаће економије у утакмици која је најмање тржишна у последње време, треба упозорити и домаће потрошаче: „Увек када купите неку робу произведену у иностранству, знајте да сте корак ближи отказу на послу који радите. Наравно, ако имате посао. И то без обзира да ли сте запослени у компанији која се бави енергетиком а купујете сок или виршле који нису произведени у Србији.”