У Србији, као у Илиноису, избори оживе сва гробља
Ђурђевдански избори у огледалу француског бестселера Тридесет и шест начина да се украду избори (1)
* У америчкој држави Илиноис, где су крађе помоћу `мртвих душа` биле учестале, постоји једна изрека која би била лепо применљива и на нашу отаџбину Србију: "у дану гласања чикашка гробља се испразне". Ми бисмо у том правцу могли да кажемо следеће: "У дану гласања из свих гробаља у паганској Србији становници изађу у шетњу до изборног места"
* Посебан тип крађе се дешава методом "усмеравања избора", или тзв. "exit pol" методом. Ову методу америчка администрација често дискретно сугерише у "младим демократијама" које су под њеном контролом, иако је она у Европи строго забрањена
* Овај метод у Србији често суптилно спроводи институција "Цесид", обично давањем неком кандидату "шансе" пре времена, тј. превременим изласком у јавност са одређеним надуваним резултатом који није коначан, али који се наводи и понавља, јер он психолошки утиче на неодлучне
* Краде се и преко организације гласања на самом бирачком месту. Први, генерални, најједноставнији тип ове крађе састоји се у додавању листића у гласачку кутију у корист неке листе или неког кандидата. Најједноставнији начин извођења операције је да један од поткупљених контролора искористи краткотрајно одсуство супарничких контролора и убацује додатне листиће у гласачку кутију
* Још један метод преваре састоји се у следећем: по затварању бирачких места КОНТРОЛОР ПРЕВАРАНТ (КП) преузима на себе да броји у записнику, а затим дискретно додаје потписе који недостају
* Уколико се знају изборни апстиненти, КП може једноставно да потпише унапред уместо њих, будући да се записници никада не проверавају пре самог гласања
Пише: проф. др Мила Алечковић Николић
НИЈЕДНА демократија није имуна на крађе гласова у политичким изборима, као што ни у једној демократији сви људи нису демократе.
Када се у Француској пре пар година појавила "бест-селер" књига групе аутора, састављена из разних чланака и искустава Тридесет и шест начина да се украду избори (алегорија на тридесет шест древних кинеских стратегија психолошког ратовања) , публика није могла да верује да је ова књига "аутохтона" и да је, наравно, писана на основу самог европског (и светског) политичког (лоповског) искуства.
Група аутора дотакла је финансирање политичких партија или невладиних организација из иностранства (посебно изражено у последње две деценије у Србији на примеру "Отпора" и "Шороша" које један од аутора, Бернард Овен наводи). Реч је, такође, и о самој психолошкој манипулацији бирача и јавног мњења током кампање (манипулација типа нелојалности, лажи или илегалног деловања као у афери "Watergate" 1974. године), или кршење закона од стране националних електронских медија која свим кандидатима опозиције не дају једнако време представљања у кампањи.
Али, акценат је пре свега стављен на технике крађе после кампање, односно током и после избора. Будући да је књига о изборним крађама распродата, одмах је повучена са интернета, у покушају да се њени трагови "затру", што управо довољно говори о њеној животности или истинитости.
Садржај ове књиге обелоданио је учестале крађе различитих избора у самој Европи, у свих пет равни избора (општински, градски, републички, председнички и европски избори). Тиме је, захваљујући самим храбрим Европљанима, посматрачима и сведоцима, заувек срушен мит о тзв. "безгрешној Европи и демократском свету".
Потврдило се оно о чему ја стално пишем (Ко то прича о Европи ?), да Европа није стање, него вечно поприште велике борбе.
У даљем тексту, сажећу само део ове искрене и информативне књиге, али и друге текстове на које наилазимо о овој теми.
Поред класичног начина "куповања" гласова, односно куповања људи (при чему одређени бирачи на овакво куповање свесно пристају, или куповања "противничке стране" као праксе која је до краја 19. века била готово правило у Великој Британији, а од тада се само "спорадично" дешава и негативно је кодификована у енглеском изборном закону из 1983. године; сам чин тајног гласања, уместо јавног гласања на столу, у Енглеској је уведен 1872. године), постоје и праве техничке преваре бирача, које у Европи, или у другим деловима света (према ауторима ове студије, посебно на Тајвану) трају до данас.
Ни у овим техникама преваре није искључена "куповина људи", нити њен психолошки део, али се у таквом случају не купује само опредељење људи, него пре свега техничка манипулација коју они треба да одраде. Наравно, техника и психологија су у сваком чину крађе уско повезане, а разлика је само у степену. Ипак, треба разликовати тзв. "изборне неправилности", односно случајне или намерне грешке, од праве, добро организоване крађе гласова.
Ако направим сажимање свег материјала који о крађи избора у Европи и свету до данас постоји, могла бих да изнесем следеће логичко сажимање свих ових врста крађа.
СЕДАМ КАТЕГОРИЈАЛНИХ ТИПОВА КРАЂЕ ГЛАСОВА, ВАН ИЛИ НА БИРАЧКОМ МЕСТУ
Седам категоријалних типова крађе гласова ван или на бирачком месту, били би:
Први тип крађе су отимања бирачких гласова преко тзв. "фантомских гласача" који не постоје. Ови "бирачи" или станују у неком здању под грађевинским радовима, односно на неком градилишту, или на неком месту одакле су станари евакуисани и где нико не борави. Њих, у сваком случају, нема. Други облик ове крађе јесте крађа преко тзв. мртвих гласача (ово је најчешћи облик крађе у политичкој злоупотреби Србије). Највећи проблем овде јесу, у ствари, тзв. изборне листе. У америчкој држави Илиноис, где су овакве крађе биле учестале, постоји једна изрека која би била лепо применљива и на отаџбину Србију: "у дану гласања чикашка гробља се изпразне". Ми бисмо у том правцу могли да кажемо следеће: "У дану гласања из свих гробаља у паганској Србији становници изађу у шетњу до изборног места".
Такође, 1997. године у париским предграђима појавили су се многи "фиктивни гласачи", за које се, додуше, не зна да ли су били мртви или живи.
Други тип крађе, сличан првом, дешава се преко непријављених бирача, најчешће подстанара који живе код старијих особа, или представљају лица са лажним пријавама боравка (ово је посебно чест облик крађе у неким европским земљама са бројном и недовољно евидентираном емиграцијом).
Трећи тип чине крађе преко тзв. измештених бирача "промењених адреса".
Четврти тип чине крађе које се реализују приликом гласања на даљину, односно поштом (као, рецимо крађа на општинским изборима у Бирмингену 2005. године) или крађа која се догађа у гласању путем прокурације, тј. "овлашћења". На пример, 2005. општинар Блекбурна у Енглеској осуђен је на три године и седам месеци затвора због крађе гласова (поштанских гласова) 233 особе. Такође, општински избори у Бирмингаму 4. маја 2006. године водили су пресуди о поновном пребројавању изборних гласова.
Пети тип чине крађе које се дешавају у "покрету" гласачких кутија, односно врећа из којих папирићи испадају, на било којој релацији и удаљености, али, у нашем случају, најчешће од земаља где живи српско расејање, по лошим друмовима из времена Краљевића Марка, све до доласка у Србију.
Шести тип чине крађе које се дешавају методом "усмеравања избора", или тзв. "exit pol" методом. Ову методу америчка администрација често дискретно сугерише у "младим демократијама" које су под њеном контролом, иако је она у Европи строго забрањена. Први пут је у Француској покушао да је примени бивши председник Саркози, уз благослов својих америчких подржаваоца.
Овај метод у Србији често суптилно спроводи институција "Цесид", обично давањем неком кандидату "шансе" пре времена, тј. превременим изласком у јавност са одређеним надуваним резултатом који није коначан, али који се наводи и понавља, јер он психолошки утиче на неодлучне. Треба знати да у демократијама оваквог типа, о изборима, на крају, често одлуче управо неодлучни. У исту категорију крађе спадају и све "честитке победнику" које се изговарају, или "процуре" пре затварања бирачких места.
И, најзад, седми тип су крађе које се тичу организације гласања на самом бирачком месту.
КАКО СЕ ОДБРАНИТИ
Позабавићу се сада опширније тачком број 7.
Метод обележавања прста како би се спречило поновно гласање од стране гласача, који се посебно користи у афричким земљама и на Балкану (као гласач и у Француској потврђујем да се тамо овај метод не користи) далеко је од довољног.
Основни принцип крађе из категорије број седам био би следећи:
а) први, генерални, најједноставнији тип ове крађе састоји се у додавању листића у гласачку кутију у корист неке листе или неког кандидата.
Најједноставнији начин извођења дате операције јесте следећи:
а) један од поткупљених контролора користи краткотрајно одсуство супарничких контролора и убацује додатне листиће у гласачку кутију.
б) Гласач који је саучесник контролора преваранта (у даљем тексту КП) убацује у кутију истовремено два или више листића уместо једног.
в) При отварању кутије по завршетку гласања контролори стављају на гомиле стотине листића. Будући да је свако сконцентрисан на свој део посла, нико се не обазире на то шта се дешава поред њега. У том тренутку један од контролора превараната (КП), под изреком да на столу нема довољно места, узима групу листића да би их ставио мало даље, али не удаљујући се много, како не би изазвао сумњу. Када се увери да га нико не гледа, он дискретно убацује листиће који су унапред били спремљени.
Регуларизација: прва последица пуњења кутија додатним листићима јесте непоклапање са записницима. Зато је први задатак контролора преваранта (КП) тај да усклади број гласачких листића са бројем потписа.
У првом кругу он може лажно да потпише само оне особе за које извесно зна да су одсутне у оба круга. На руку му иде изборни закон који бирачу дозвољава да се потпише само иницијалима.
У другом кругу, КП може да потпише у име било ког, познатог или непознатог бирача који је гласао у првом кругу, али у другом није изашао на изборе. Довољно је да направи имитацију његовог рукописа. Ово се обично ради пред затварање бирачких места, у тренутку неке мало веће гужве, или у тренутку "пуш-паузе", оброка, тоалет паузе и сл. Апстиненти се најбоље виде пред сам крај гласања и тада КП потписује у њихово име.
Али, у другом кругу , уколико се познају апстиненти, КП може једноставно да потпише унапред уместо њих, будући да се ови записници никада не проверавају пре самог гласања. Да би се у оваквом случају сачувао склад између листића и записника, када се појављује гласач, КП одмах проверава да ли се тај бирач појавио у првом кругу. Ако није, он му подмеће да потпише на оно место где је требало потписати за први круг. Ово је лако, јер, на жалост, ниједан бирач не проверава где тачно потписује.
Још један метод преваре састоји се у следећем: по затварању бирачких места КП преузима на себе да броји у записнику, а затим дискретно додаје потписе који недостају. Истовремено, контролори пребројавају листиће и на крају питају да ли се број поклапа са бројем потписа. КП одговара "да", а то даље обично више нико не проверава. Уколико КП није завршио са додавањем лажних потписа, он на питање о поклапању одговара негативно и тиме наводи чланове комисије да поново броје, чиме добија више времена да дода лажне потписе који му недостају.
