Шта са „босанским“ улази у Србију и коју цену ће српски језик и култура платити?

И ДАЉЕ НИ У СРБИЈИ НИКО НЕ БРАНИ СТАТУС И ПОЗИЦИЈЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ

       ЗУКОРЛИЋЕВЦИ имају Исламску заједницу у Србији. Ових дана су добили и „босански језик“ у  Србији - у Рашкој области.

       Упркос томе што и српски и светски лингвисти предобро знају: да никакав „босански језик“ не постоји. А знају то и они у Дачићевој влади и министарствима који макар нешто знају. И, ником ништа!

       Због чега и даље нико не брани статус и позиције српског језика, чак ни у самој Србији?

       Због чега режим тријумвирата Николић-Дачић-Вучић и у језичкој и културној политици наставља дело и линију Бориса Тадића?

       Кад је већ одлучила да позиције српског пусти низ воду, због власту Београду није инсистирала бар на „бошњачком“ уместо „босанског“ којим торпедује и Републику Српску?

       Шта улази са „босанским“ у Рашку област и Србију и коју цену ће српски језик и култура због тога плаћати?

Милош КОВАЧЕВИЋ, редовни професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу ЕУ СТАНДАРД: Мањински језици нису они који су подударни са службеним језиком

• Босански, хрватски и црногорски су језици само по имену. То су политички језици! Они немају основа да буду мањински, док бугарски, русински и мађарски имају. Настава на босанском језику је работа у корист српске штете и може довести до стварања онолико језика колико неком падне на памет: шумадијски, војвођански, бачки, сремски...

       НЕ МОГУ да схватим језичку политику Владе Србије, ни прошле ни ове, кад је реч о мањинским језицима који се зову босански, хрватски, црногорски...

       Стразбуршка повеља из 1992, која одређује статус мањинских језика, каже да се мањинским језицима не могу сматрати језици који су подударни са званичним службеним језиком. А босански, хрватски и црногорски су језици само по имену. То су политички језици! Они немају основа да буду мањински, док бугарски, русински и мађарски имају.

       Зато је ово једна врста пристајања на политичку игру која је против српских националних интереса - и језичких и филолошких.

       Уопште није јасно како се Србија као потписник Повеље ње не држи. Очигледно је да је понекад битније да се подилази политичким противницима него да се ради у националном интересу.

       Настава на босанском језику је работа у корист српске штете и може довести до стварања онолико језика колико неком падне на памет: и шумадијски и војвођански, бачки, сремски...

       Како из овога изаћи? Прво: да ли Србија води рачуна о томе шта је српски језик? Ако већ поштује све европске законе мора поштовати и закон о мањинским језицима из 1992, а не да што тамо не важи - овде важи.

       Жели ли Србија да сама прави колатералну штету на својој територији?

Мило ЛОМПАР, професор Филолошког факултета у Београду То је продужетак и појачање политике да Европа нема алтернативу

• Као што је претходни председник поспешио увођење црногорског језика у Мали Иђош, тако се садашња власт труди да се уведе и институционализује босански језик у Рашку област. У исто то време елементарно право српског народа у Црној Гори да свој језик зове српским и да га користи - није ни на каквој дневној или дугорочној агенди српских власти

       ПРВО: нема лингвистичког оправдања.

       Друго: реч је о политичкој инструментализацији српског језика.

       Треће: то је продужетак и појачање политике да Европа нема алтернативу, да је она подигнута на следећи степен.

       Четврто: у области културне политике је то увек праћено наглашеном асиметријом што значи да се наша власт нимало не интересује за језичка права Срба ван Србије, исто као што неоправдано остварује непостојећа права других народа у Србији.

       Примера ради: власт не показује напор да се обезбеди употреба ћирилице у Вуковару, иако је реч о европском стандарду који се односи на тамошњу српску мањину, иако у самој Србији постоји институт хрватког језика и постоји званична употреба тог језика.

       Као што је претходни председник поспешио увођење црногорског језика у Мали Иђош, тако се садашња власт труди да се уведе и институционализује босански језик у Рашку област.

       У исто то време елементарно право српског народа у Црној Гори да свој језик зове српским и да га користи - није ни на каквој дневној или дугорочној агенди српских власти. То је та асиметрија. Дакле, 30 одсто Срба у Црној Гори не може да у настојањима српске власти има она права која већ има несравњиво мањи проценат Бошњака у Рашкој области и Хрвата у Војводини.

       Та асиметрија је централни политички смисао увођења босанског језика, који је унеколико модификована верзија онога што је био тзв. хрватски стандард некадашњег заједничког српско-хрватског.

       То је показатељ да се колонијално-окупациона ситуација у којој се налази Србија, активношћу њених власти шири на поља културне и језичке политике.

Драгослав МИХАИЛОВИЋ, књижевник, академик САНУ Сви људи у Рашкој области говоре српским

• Ово је опасно, јер води даљем разграђивању државе Србије и наше културе

       АКО хоћемо да се вучемо за бркове и уши - онда постоји тај језик. А ако не - сви људи у Рашкој говоре српским, а ако хоћемо да терамо инат, онда може да се измисли неки нов језик.

       У Старој Србији се не говори ијекавицом, а камоли неким другим језиком.

       Ово је опасно, јер води даљем разграђивању државе Србије и наше културе.

       Не знам шта ће од тога испасти, јер тих људи који се у Србији представљају као Босанци или Бошњаци нема више од 150.000.

Иван КЛАЈН, академик САНУ, редовни професор Филолошког факултета у Београду Ни ми, ни Хрвати не можемо да се сложимо са термином „босански“

• То је уствари ијекавски српски, какав се говори и у западним српским крајевима, с тим да има повећан број турцизама и арабизама. Међусобно разумевање је потпуно и сви светски слависти се слажу да то нису посебни језици

       ОВО је политички мотивисана одлука коју не могу да коментаришем, али могу да кажем да је став наших лингвиста и Одбора за стандардизацију српског језика одувек био да је БиХ држава са три нације, свим трима нацијама треба дозволити да један језик само у трима варијантама назову сопственим именом - Срби ће говорити српски, Хрвати ће свој језик назвати хрватски, а некадашњи муслимани, данас Бошњаци, зваће га бошњачки. Али, ни ми, ни Хрвати у Хрватској не можемо да се сложимо са термином босански, јер би то звучало као да је то државни језик који се намеће и другим двема нацијама.

       Према томе, назив би требало да буде бошњачки, а ако би ме неко питао какву корист ти ђаци у Новом Пазару имају од наставе бошњачког, рекао бих: баш никакву. То је само симболика, једна манифестација, а не стварно учење.

       Факти: Дакле, то није други језик него српски?

       Да, нараво! То је уствари ијекавски српски, какав се говори и у западним српским крајевима, с тим да има повећан број турцизама и арабизама. Међусобно разумевање је потпуно и сви светски слависти се слажу да то нису посебни језици.

Срето ТАНАСИЋ, лингвиста, србиста, директор Института за српски језик САНУ Нема лингвистичких оправдања да бошњачки добије статус посебног језика

• Увођење „босанског језика“ отвара и питање положаја српског језика, који је службени језик у Републици Србији. Ако бисмо прихватили да је то посебан језик, сутра ко хоће да ради у Србији морао би да докаже познавање српског стандардног језика, да га полаже

       НЕМА некаквог посебног оправдања за увођење босанског језика. Поготово нема оправдања радити овако преко колена.

       Његово увођење отвара и питање положаја српског језика, који је службени језик у Републици Србији. Положај мањинских језика је регулисан законом, постоје светски стандарди за одређивање шта је мањински језик, а ако погледамо одређење  назива босански језик, већ се сусрећемо с проблемом „ у српском стандардном језику се назива бошњачки, јер се имена језика изводе из назива народа, а не држава.

       Као што немамо аустријски, већ немачки, као ни великобритански, да не кажем, аустралијски, него енглески.

       У овом случају је нарочито битна та асиметрија, јер је позната и више пута исказивана тенденција да се тај „босански“ наметне и Србима и Хрватима у БиХ. Ето то мислим о том језику.

       Када је реч о лингвистичким оправдањима да бошњачки језик добије статус посебног језика „ нема их! У најбољем случају: то је нека блага варијанта српског језика, и то не са много посебности као варијанта српског књижевног језика који је Вук Ст. Караџић са својим сарадницима створио за потребе српске културе. На крају, познато је да је тај књижевни језик у БиХ био прихваћен у службену употребу и пре него што је у потпуности прихваћен у Србији.

       Прве званичне новине у БиХ  за време турске управе над том земљом (сарајевска Босна) излазиле су паралелно на српском и турском, први муслимански лист (Сарајевски цвјетник) излазио на турском и српском, и тако је српски језик именовао и сам покретач листа. А то је и природно јер су и у предтурском периоду и после пада у турско ропство у Босни и Херцеговини у употреби били и црквенословенски и српски народни језик и ћирилица, а српски језик и ћирилица су били присутни и у канцеларијама турских власти.

       Стручњаци за бошњачки у Новом Пазару показују или да не знају ништа о књижевном, односно стандардном језику „ или да нам подваљују! Тако они наводе као посебност, нпр., да се у српском футур први гради од помоћног глагола хтети и конструкције „да + презент“ основног глагола, а у бошњачком од овог помоћног глагола и инфинитива. То, наравно, није тачно, јер се у српском језику тај глаголски облик управо гради од помоћног глагола хтети и инфинитива одговараућег глагола.

       Волео бих знати у којој граматиици српског језика су то прочитали, очито су нешто прескочили за време студија српског језика. Друга ствар је присуство неких језичких појава у говору, које не припадају стандардном језику.

       То што ћу ја рећи у разговору, казаће и колегиница која је ово изјавила у Новом Пазару.

       Сад  не бих улазио у питање прављења посебности посезањем за неким дијалекатским цртама. Дакле, конструкција типа „да плус презент“ уместо инфинитива у футуру првом није никаква посебност српског књижевног језика, то су неистине! Кад још томе додамо неслане тврдње о томе да су српски писани споменици настали на тлу БиХ и неколико векова пре доласка Турака у српске земље, наводно споменици бошњачког језика „ видимо са чиме имамо посла.

       Једино што су ту ти бошњачки стручњаци у неспоразуму и са хрватским знанственицима, који у последње време такође својатају најзначајније српске писане споменике настале на тлу Босне и Херцегвовине и другде.

       Последице могу бити бројне и различите: не знамо каква ће то наука о матерњем језику бити предавана у тим школама. Овај пример, као и неке друге помињане посебности, не говоре ништа позитивно, а сутра треба да признајемо сведочанства.

       Кад омладина из тих школа буде уписивала факултете, треба да затварамо очи пред чињеницом да су завршили школу са познавањем матерњег језика, још не знамо ни каквог, и никавим или недовољним познавањем српског језика. Колико ће удаљавања од наставе српскога језика бити то не знамо, а сутра треба да прихватимо сведочанства као да је све у реду.

       Ако бисмо прихватили да је то посебан језик, сутра ко хоће да ради у Србији морао би да докаже познавање српског стандардног језика, да га полаже. И то свуда изван те школе и те општине на којој се такав матерњи језик учио, а није довољно био заступљен српски језик! А најављују се крупне измене и у неким другим програмима наставних предмета.

       Заиста је питање зашто се овако неозбиљно приступа овим стварима и како у једној држави могу да се изведу овако неозбиљно припремљени потези. Да ли је то због различитих политичких притисака? Не знам.

       Ономе ко врши политички притисак на државу „ односно на одговорно министарство „ мора се рећи колико ту има политичког оправдања, какве су последице и шта све није у реду у таквим захтевима, да политичке амбиције не могу ићи на штету струке, па ни државних интереса. Ако је и политички притисак, под њим се не може пристајати на све. То не значи укидање слобода, већ значи да се не може ићи са неистинама.

       Па и Дан језика није установљен као подршка конструисању нових језика на штету других већ постојећих, он не значи само заштиту свога, већ и поштивање других језика, суздржавање од прављења неправде њима, посебно од поткрадања.

Александар МИЛАНОВИЋ, професор Филолошког факултета у Београду Научно гледано - бошњачки не постоји, јер је то српски језик

• Проблем  је и то што тај језик зову босански, јер је ту скривена перфидна игра бошњачке стране да језик свих који живе у Босни назове босанским језиком. То значи да Србин из Бањалуке говори не српским него босанским - а то српска држава себи не би смела да допусти. Али, очигледно допушта

       ОВО је опасно и научно неутемељено.

       Држава стварно не би требало да прави потезе који немају основу у научним истинама. Босански је политичка творевина, а не историјска чињеница - и држава не би требало да се игра таквим стварима. Пошто држава то ипак чини, ми научници немамо другог простора него да интервенишемо у медијима и мислим да су то моје колеге доста ваљано учиниле.

       Нажалост, научне институција не могу решавати државна питања, а требало би да буду консултоване кад држава то ради.

       Понављам: научно гледано - бошњачки не постоји, јер је то српски језик, а политички гледно постоји. Проблем наших медија је што тај језик зову босански, јер је ту скривена перфидна игра бошњачке стране да језик свих који живе у Босни назове босанским језиком. То значи да Србин из Бањалуке говори не српским него босанским - а то српска држава себи не би смела да допусти. Али, очигледно допушта.

       Да ли је ово поправљиво? То је шкакљиво политичко питање на које на знам одговор.

       О томе је требало размишљати пре него што је уведен. Имамо ситуацију да је у општини Мали Иђош уведен црногорски, доле бошњачки, тако да аналошки можемо да очекујемо појаву нових језика по другим општинама и не знам да ли ће их бити могуће отклонити.

       А, мислим да неће бити могуће!

Раша ПОПОВ, књижевник, публициста и новинар Не знам који је то босански језик, нисам за сецкање у ситне шкембиће

• Да ли је то оно „другар'це, ђе су мат'ријали из ладице“?

       ЈА САМ толерантан према расцепљивању језика јер у томе видим жудњу људи за разноврсношћу. Али, ја не знам који је то босански језик.

       Да ли је то оно „другар'це, ђе су мат'ријали из ладице“?

       У комунистичкој партији је постојала једна чиновничко-мастиљарска струја која је употребљавала језик „разумијеш ти мене“ и „другар'це, дај ми те мат'ријале“. Па, јел се то тај језик повампирује?

       У Рашкој имају велики раст жеље за националном ексклузивношћу.

       Ја верујем да сви људи треба да се труде да буду чланови човечанства, чланови људског рода, а не да се сецкају у ситне шкембиће. Толико ја мислим.

       Диана Милошевић