Шта ће држави сарадња са Наташом Кандић?

ТИМ ПРЕ ШТО НИ ЊЕНА САРАДЊА СА ТРИБУНАЛОМ У ХАГУ НИЈЕ ДОВОЉНО ПОЗНАТА ЈАВНОСТИ

• Није све у РЕКОМ-у. Кандић полако стиче легитимитет у научно-истраживачким установама у Србији кроз сарадњу и заједничке пројекте, а над тим се треба замислити
• Књига „Bosna i Hercegovina u vreme raspada SFRJ 1990-1992. Tematska zbirka dokumenata“, коју је потписао др Коста Николић, заједничко је издање Наташе Кандић и Момчила Павловића, то јест  Фонда за хуманитарно право и Института за савремену историју
• Шта је то требало Павловићу и Николићу? Кандићевој знамо зашта: њена делатност од сада носи и печат Института за савремену историју, који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије

Пише: др Вељко Ђурић Мишина

         БОЈИМ се да је ђаво већ однео шалу! Наиме, прича о РЕКОМ-у отишла је превише далеко а да ми тога нисмо свесни. Наравно, није све сама одрадила Наташа Кандић са својим сарадницима у Фонду за хуманитарно право. Узгред, о делићу њених активности може се прочитати и у депешама амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду објављених на Интернет сајту Викиликс.

         Њена сарадња са оним судом у Хагу још није довољно позната јавности. Према неким најавама, Наташи Кандић и њеној екипи требало би предати делове архиве која је већ послужила у досадашњим процесима против Срба. Проблем је како све то извести у Србији кад је оно мало архива препуно грађе па није могуће ни једну нову кутију ставити у депо. Уосталом, зашто бисмо ми и о томе сада размишљали!

         Треба да се замислимо над нечим сасвим другим а што је у веома блиској вези са претходним. Наиме, Наташа Кандић полако стиче легитимитет у научно-истраживачким установама у Србији кроз сарадњу и заједничке пројекте. У прилог ове тврдње може да послужи следеће пример.

         Добро је познато да је за суђења у Хагу прибављена веома богата релевантна грађа. Тешко је набројати све начине на које се то извело мада постоји довољно индиција да су на томе, додуше посредно, осим осталих, радили и поједини високи руководиоци Службе државне безбедности Србије и генерали из Генералштаба. А о такозваним невладиним организацијама да и не говоримо! Знамо барем колико им амерички Конгрес додељује годишње зелених новчаница за делатност. Нарочито предузећу Б92 и његовим експозитурама, Пешчанику на пример!

         Тешко је тврдити колико је у припремама РЕКОМ-а Наташа Кандић имала подршку државних институција, нарочито у време диктатуре жуте странке и њених сателита.

         Још је теже проникнути како се у свему томе нашла и групица школованих историчара са високим титулама. Остаје питање да ли је могуће нешто претпоставити ако се знају склоности чланова те групице.

         Познато је да је др Дубравка Стојановић, професорка на Филозофском факултету, већ постала својеврсна „звезда“ помињаног Пешчаника и његовог блога. Њено виђење прошлости изазива смех и на трибинама где се насупрот ње налазе ђаци основне школе. Њене речи ће се лако заборавити а писанија на блогу још брже, што наводи на закључак о њеном квалитету познавања општепознатих историјских чињеница.

         Други припадник помињане групице јесте др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. Он се не истрчава својим (не)знањем као госпођа Стојановић али воли да се нуди као мериторан у објашњењу свега и свачега. Узгред, заједничко им је „обимна“ научна библиографија радова у историографији.

         Павловић је склопио „савез“ са Наташом Кандић и њеним Фондом за хуманитарно право. Можда је и обрнуто јер она има довољно новца да може да плати а Павловић да набави потребан текст за објављивање (а аутор да добије неку цркавицу). Тако је настала књига „Bosna i Hercegovina u vreme raspada SFRJ 1990-1992. Tematska zbirka dokumenata“, коју је потписао др Коста Николић, а објављена прошле године као заједничко издање Наташе Кандић и Момчила Павловића, то јест  Фонда за хуманитарно право и Института за савремену историју.

         На крају, остаје отворено питање: Шта ли је све то требало Павловићу и Николићу? Кандићевој знамо зашта: њена делатност од сада носи и печат Института за савремену историју, који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

         Да ли је ђаво однео шалу?

         ПС: о садржају помињане књиге другом приликом.