Србију убеђују да њену судбину решава обрачун Вучић-Мишковић - шта кажете?

ПОКУШАЈИ ХИПНОТИСАЊА ЈАВНОСТИ НЕ ПРЕСТАЈУ

         ДНЕВНИ лист близак првом потпредседнику владе објавио је на насловној страни: Сукоб Вучића и Мишковића решиће судбину Србије.

         Уз ово је објавио је фотографије обојице. Како је и ред.

         На ово би се могло махнути руком да је ситуација у земљи друкчија и боља. Упркос томе што новине које подржавају једног од двојице-тројице најмоћнијих политичара у земљи нуде сужену политичку визуру: ништа није судбоносније за Србију од борбе у којој се Александар Вучић у име државе носи са тајкунском аждајом...

         Шта је за Србију судбоносније од обрачуна Вучића и Мишковића? Шта су заиста судбоносна питања за земљу?

 

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, Нови Стандард

Видеће се да ли су власти од повољне руске понуде важније батине из ЕУ и САД

• Тек кад решимо судбину Србије на пет много важнијих питања, тек онда можемо да причамо да ли је важно хоће ли победити Вучић или Мишковић. Све док не решимо тих пет питања, Србија је потпуно гола и на удару свих, а Мишковић није ништа више од једног малог смоквиног листа који то треба да покрије
• Граница једино не може стајати код Јариња и Брњака: или ће нестати или ће се примицати Београду

         КАД би сукоб Мишковића и Вучића решавао судбину Србије, онда она не би била у опасности.

         На жалост, судбина Србије се решава на сасвим другим пољима. Сада је главно: хоћемо ли бранити КиМ, или ћемо да тамо успоставимо границу, са свешћу да граница једино не може стајати на том месту. Другим речима, граница ће или нестати или ће се примицати Београду.

         Са друге стране, судбину решава то да ли ће ова влада наставити политику према ЕУ која је понижавајућа за све наше грађане.

         Треће место где се решава судбина Србије је питање њене геополитичке парадигме: хоће ли Влада Србије смети да одговори на веома повољну руску понуду или су јој од руске понуде важније батине из ЕУ и САД.

         Четврто, судбина се решава одлуком да ли ће Србија задржати привредни модел из времена Бориса Тадића, који се одликује двема константама: посуђуј што више и не производи ништа – није важно што ћеш то једном платити својом имовином и будућношћу нових нараштаја.

         На крају, судбина Србије се решава на питању да ли ће српска култура и медији бити у служби грађана Србије или у служби странаца (чији су интереси супротстављени нашима) и посттитоистичких елита које презиру Србију и њене грађане и боре се против њих.

         Тек када решимо судбину Србије на ових пет питања, тек онда можемо да причамо да ли је важно хоће ли победити Вучић или Мишковић. Све док не решимо тих пет питања, Србија је потпуно гола и на удару свих, а Мишковић није ништа више од једног малог смоквиног листа који то треба да покрије.

 

Феђа ДИМОВИЋ, Београдски синдикат

Сви морамо променити однос према својој Србији

         ТЕШКА су то питања.

         Али, дефинитивно нам је потребна промена односа свих људи – како оних који владају земљом, тако и обичних грађана – према својој отаџбини.

         Тек кад будемо схватили да је Србија наша кућа и да према њој треба да се тако и опходимо, тек онда ће нам бити пуно боље!

 

Срђа ТРИФКОВИЋ, водећи српски интелектуалац у САД

Немају више ни шаргарепу ни батину из `99 за Србе

• Судбинско је да Србија одбаци аутоматски пилот евроинтеграционе мантре, која јој већ две деценије доноси само штету

         НИСАМ упознат са детаљима Мишковићевих послова и његових односа са Вучићем.

         Али, могу да кажем ово: нова власт, после 4 године кошмара, није спремна да испита маневарски простор за одбацивање окова деведесетих година и наставља на аутоматском пилоту евроинтеграционе мантре, која Србији већ две деценије доноси само штету.

         Судбинско је: када и ако у Београду буде смелости да се тај новоотворени маневарски простор истражи и конципира нова стратегија - онда и ова слаба и сужена Србија може да буде актер одлучивања о сопственој судбин.

         Мултиполаризација света је у пуном јеку и оне силе које су Србији претиле последње две деценије, сада прете празном пушком: јер нити имају шаргарепу која би била вредна даљег самопонижавања, нити имају батину којом су млатили по Србима до 1999.године.

 

Димитрије КАЛЕЗИЋ, пензионисани професор филозофије, старословенског и црквенословенског језика на Богословији

Судбинско не нешто сасвим друго

• Моје мишљење је слично патријарховом. Са онима који су нам блиски као народ и вера – са њима треба да смо у још јачој вези 

         СУДБИНСКЕ су сасвим друге ствари.

         Моје мишљење је слично патријарховом. Ако смо хришћанског уверења, морамо да волимо све људе јер су они слике божје. Што нису сви исте вере или народности, то је друга ствар, а они који нам јесу блиски као народ и вера – са њима треба да смо у још јачој вези.  

         У породици смо најдужнији да будемо добри, па онда са комшијама које су близу, па онда у све ширим круговима...

         Код нас се види на плану језика да је ово измешана и разбуцана ствар. Кажу Вук је упропастио језик. Није он, он је обједињавао.

         Пре него што је он и рођен, Доситеј Обрадовић је штампао Писмо Харалампију, где на 5. страни (књига је писана 1783) каже: сав наш народ од Баната (мисли на румунски Банат) па преко Бачке, Срема, Черногорије, Боке, Херцеговине и Славоније говори српским језиком. А ми данас говоримо 5 или 6 језика на том подручју -  а исти нам прописи и грматика! То је пачја школа!

         Треба сви да будемо стабилни, да будемо коректни и да знамо шта хоћемо, да имамо свој домет, размишљање, кретање, а не да кажемо како хоћемо на Месец, а нисмо кадри ни да пређемо преко улице.    

 

         Диана Милошевић