Србији прети озбиљна ревизија националне историје изнутра

ПОКУШАЋЕ ДА ТОК ИСТОРИЈЕ ЗАУСТАВЕ НА НАПРЕДНОСТИ

ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ И ЊЕНИМ ВЕЗАМА СА ЗАПАДОМ

• Стратешки циљ је историјско-политичко ретуширање српске историје и „чупање“ из корена Косовског мита и завета који треба да буду покривени прагматичним путем Србије ка Европској унији и прихватањем неких нових „историјских извора“, првенствено из Немачке и Велике Британије, тобоже корисних на „нову“ српску националну историју
• Уследиће величање Брозове Југославију 1945-1990. године као вида борбе против хегемоније Совјетског Савеза и средства приближавања Југославије Западу
• Треба очекивати и ревизију стратешких геополитичких и националних циљева балканских ратова 1912-1913. године и  ослобађања Старе и Јужне Србије - Косова и Маћедоније
• Европска унија и НАТО ће се Србима „продавати“ као историјски пријатељи без којих нема западне демократије, европске  цивилизације и културе, уз истовремено одвајање од православне политике савремене Русије

Томислав Кресовић

Велимир Гајић

           БЕОГРАДСКИ дневник Политика, најстарији дневни лист на Балкану, објавио је 4. јула („Дан устанка народа и народности Југославије“) кратак текст на основу информације агенције Танјуг, а која је то пренела са једног хрватског интернет-портала из Загреба. Ради се о неколико реченица Стјепана Месића.

           Стјепан Месић, председник Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, остао је запамћен по речима које је казао 1991. године да је свој посао (растурање Југославије) успешно обавио.

           Ако је веровати помињаном хрватском порталу, Месић је устврдио да је ондашња Југославија имала велике шансе да као целина уђе у Европску економску унију само да се није појавио Слободан Милошевић!

           Текст који следи није остврт на ту тврдњу већ нешто сасвим друго. Ради се о нечему знатно опаснијем!

           Текст не припада корпусу теорије завере већ је гласно размишљање двојице истомишљеника, једног који се бави аналитиком информација и другог који се бави аналитиком појединих историјских процеса.

           Поменута Месићева тврдња представља каменчић у мору „информација“ које ће латинична штампа и понеки медији (типа ружичасте телевизије и телевизијског програма са шифрованим именом) у Србији следећих месеци из дана у дан пласирати својим бесловесним читаоцима и гледаоцима, са новим тумачењем историје Србије и српског народа у коме ће се форсирати и носталгија за комунистичком Југославијом.

           Нас двојица сматрамо да Србији у наредним годинама прети озбиљна ревизија националне историје, уз поништавање српске историјске школе и домаће блаћење појединих личности и догађаја који су представљали међаш. Стратешки разлог је историјско-политичко ретуширање српске историје и „чупање“ из корена Косовског мита и завета који треба да буде покривен прагматичним путем Србије ка Европској унији и прихватањем неких нових „историјских извора“, првенствено из Немачке и Велике Британије, корисних на „нову“ српску националну историју.

           На овом месту намеће се питање: шта је планирано да се ради у проучавању националне српске историје и где ће бити удари на национално памћење?

           Тај велики задатак је намењен првенствено политичким олигархијама, потом историчарима, новинарима, писцима, филмским радницима... А сви они у наредној деценији морају да темељно редивирају и демистификују српску националну политику и историју.

           Сматрамо да је посао веома комплексан, али кристално јасан. Уосталом просудите сами!

           Прво, планирано је да се промени историјски „дискурс“ о Косову као колевци Србије и Српства и довођење до апсурда Косовског мита и завета.

           Друго, потребно је променити ток историје и зауставити га на напредности династије Обреновића и династичним везама са западом и Аустроугарском. Посебно место биће посвећено тумачењу такозване Тајне конвенције из 1881. године, између цара Фрање Јосифа и кнеза Милана Обреновића: тај акт окренуо је балканску Србију ка Западу, ка Европи!

           Треће, потребно је ревидирати историјски став о убиству краља Александра Обреновића у контексту промене спољне политике Краљевине Србије од Европе ка Русији.

           Четврто, извршити ревизију стратешких геополитичких и националних циљева балканских ратова 1912-1913. године и  ослобађања Старе и Јужне Србије - Косова и Маћедоније.

           Пето, заузети критички став о догађајима на Видовдан 1914. у Сарајеву, посебно о организацијама „Црна рука“ и „Млада Босна“ као терористичким, како се већ представља у западној историграфији, публицистици, књижевности, медијима и филмовима.

           Шесто, квалификовати Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца а касније Југославије 1918-1941. као „великосрпски пројекат“, што је у духу политике Комунистичке интернационале.

           Седмо, величати Брозову Југославију 1945-1990. године као вид борбе против хегемоније Совјетског Савеза и приближавања Југославије западу, пре свега САД и НАТО.

           Осмо, оцрнити политику Србије 1990-2000. године као продужетак политике започете Другим балканским 1913. и Светским ратом 1914-1918. године јер је „ишла“ на стварање Велике Србије, преко покрета генерала Драгољуба Драже Михаиловића и Стевана Мољевића, до поистовећивања политике Србије 1991-1999. године са таквом реториком која треба да објасни да је породила грађанске ратове у бившој Југославији.

           Девето, потребно је прихватити одговорност Србије за распад Југославије, грађанске ратове, суодговорност за НАТО интервенцију и протекторат НАТО и ЕУ на Косову и признање националног пораза који се ублажава отварањем европске перспективе. У истом контексту, треба бити критичан, пре свега у историографији, према стварању Републике Српске у корист потребе јединствене Босне и Херцеговине и Косова изван Србије.

           Десето, представити Европску унију и НАТО као историјске пријатеље на очувању западне демократије, европске  цивилизације и културе, уз истовремено одвајање од православне политике савремене Русије.