ПРОКИЋ: Чеда је и даље друштвено непожељна особа

УМЕСТО ДА ДОЂЕ НА СЕДНИЦУ ГО ЛДП - ОБЈАВИО РАЗОРНУ КРИТИКУ

НА РАЧУН ЧЕДОМИРА ЈОВАНОВИЋА И СТАЊА У СТРАНЦИ

Ненад Прокић

• ЛДП је у веома лошем стању. Београдска странка која не прође у Београду, јесте странка на издисају
• Не може кабинет апсолутистичког владара самодршца да одлучује о свему. На тај начин ћемо и лидера можда да спасемо од солипсистичке инфлације која му виси над главом, односно од уверења да је он центар васионе
• Његов хипертрофирани его га је затворио у оквире сопствене, личне реалности, и тако је поделио судбину мање више свих српских партијских лидера и свеопштих усрећитеља. Сви они на крају морају да оду
• За све неуспехе је зато пре свих одговоран онај који је о свему сам одлучивао, а то је Чедомир Јовановић, као и сви они који су ћутали или хвалили и кад није било разлога за то. Нисам до сад чуо ни речи од председника о сопственој одговорности, и то је заиста забрињавајуће
• ЛДП све у свему нема неки нарочити потенцијал за повећање бирачког тела. Највећа препрека за то је сам лидер странке, који је и даље друштвено непожељна особа - иако смо се сви ми упели да током свих тих година од њега направимо модерног европског политичара. Његова бахатост је ипак обесмислила све такве наше покушаје
• До сад је ЛДП чувала наша верност; одсад ће се председник или променити, или ће остати сам са камарилом, која ће га с повећањем тешкоћа напустити, јер је с њим из сасвим других разлога од оних који нас још увек вежу за ЛДП
• За сада, можемо само да сањамо о ономе што се дешава у Демократској странци, чији бисмо требало да будемо напредни дериват. Тамо два човека суспендују демократски донесену одлуку странке о датуму Главног одбора. А код нас то чини још увек један

        У ЗЕМЉАМА развијене парламентарне демократије пракса је да лидер странке и централни изборни штаб у случају изборног пораза поднесу оставке, али то у Србији наравно није тако. Ми у ЛДП - написао је Ненад Прокић у тексту коме је наменио да буде замена за његов (неодржани) говор на седници Главног одбора ЛДП - нисмо чак ни расправљали о резултатима последњих избора, нисмо се ни састајали.

       Факти преносе све битне делове Прокићевог „говора“ којим се обратио и ЛДП и јавности:

       „Зато нема ни одговорности за болесно нарцисоидну кампању која је вођена и безграничну лидерску самовољу. То је била турбо-фолк кампања у којој смо изгубили све што смо до тада тешко стекли.

       Као и увек до сада, нема ни финансијског извештаја, иако је рачун странке блокиран. Сви се правимо луди, а сви све знамо.

       Ми смо, дакле, чланови уобичајено примитивне типичне српске лидерске странке, питекантропуси демократије, који друштву препоручују нешто што им не пада на памет да примене на себи. И било би добро да престанемо да се хвалимо да смо другачији, јер уопште нисмо.

       Да бисмо то постали, морамо да тражимо од Председника ЛДП да се повинује истим оним принципима либералне политике око које је основана наша странка. Он мора да научи да све битне одлуке морају увек да буду подвргнуте органима странке.

       Не може кабинет апсолутистичког владара самодршца да одлучује о свему. На тај начин ћемо и лидера можда да спасемо од солипсистичке инфлације која му виси над главом, односно од уверења да је он центар васионе.

       Његов хипертрофирани его га је затворио у оквире сопствене, личне реалности, и тако је поделио судбину мање више свих српских партијских лидера и свеопштих усрећитеља. Сви они на крају морају да буду приморани да оду.

       Пре тога, не би било добро да чекамо европске истражитеље, или неке наше, који ће сигурно доћи да питају да ли смо транспарентна странка, са потпуно прозирним финансијским токовима, барем оног новца који добијамо од државе. Ни за чији приватни новац ме није брига, али државне финансије које стижу у ЛДП морају бити савршено јасне и објашњене.

       Да ли се сећате иједног финансијског извештаја икада поднесеног за ових седам година на Главном одбору странке?

       А шта је Надзорни одбор радио све то време, боље да и не питам.

       ЛДП је у веома лошем стању. Оштрица ЛДП, по којој је био препознатљив, сасвим се иступила. Морамо поново да пронађемо политику, јер смо је изгубили. Да ли уопште постоји неко у Србији чија је политика довољно далеко од наше како бисмо се уздржали од сарадње с њим?

       Сад можемо и са ДСС. То прочитамо у новинама, а ниједан орган странке није о томе расправљао и донео одлуку о томе. Нема више процепа између нас и других, а процеп је основ сваке демократије.

       Ми смо основали странку да бисмо мењали Србију, а не да бисмо из очаја сарађивали са онима који су ту Србију упропастили.

       Процеп на којем смо настали је нестао због недостатка идеја и себичности Двора.

       Београдска странка која не прође у Београду, јесте странка на издисају.

       Председник странке се, као што се то догађа у свакој друштвеној групи у Србији, окружио људима који су свесрдно дували у једра његових слабости. Један од њих је чак променио и начин хода кад је себе видео први пут на телевизији.

       Испада да у ЛДП-у није упутно критиковати, а како није упутно ни вечито ћутати, дакле једино што се може јесте да се хвали, и кад треба и кад не треба. Тако се никуд не стиже.

       За све неуспехе је зато пре свих одговоран онај који је о свему сам одлучивао, а то је Чедомир Јовановић, као и сви они који су ћутали или хвалили и кад није било разлога за то. Нисам до сад чуо ни речи од Председника о сопственој одговорности, и то је заиста забрињавајуће.

       ЛДП све у свему нема неки нарочити потенцијал за повећање бирачког тела. Највећа препрека за то је сам лидер странке, који је и даље друштвено непожељна особа - иако смо се сви ми упели да током свих тих година од њега направимо модерног европског политичара.

       Његова бахатост је ипак обесмислила све такве наше покушаје.

       Уместо децентрализације странке, у складу с политиком коју јавно заступамо, сада се на Двору прижељкује промена и одлазак људи који имају замерке, као и нада у проналазак нових који би се дали заводити барем неколико следећих година, како би се болест продужила.

       Притом се углавном рачуна на интелектуални промискуитет свих чланова. Без тог елемента таква превара неће моћи да буде успешна. А оно што би заправо требало прво да се деси јесте опсежна расправа о бројним прекорачењима овлашћења Председника странке.

       До сад је ЛДП чувала наша верност; од сад ће се Председник или променити, или ће остати сам са камарилом, која ће га с повећањем тешкоћа напустити, јер је с њим из сасвим других разлога од оних који нас још увек вежу за ЛДП.

       Наш лидер не уме да комуницира, па сарадње у неком нарочитом облику никада није ни било. Или држиш говоре, Чедомире, или гледаш у телефон док други говоре. Међутим, у оквиру идеје коју заступамо, неко мање неко више искрено - „тај велики посао”, како ти волиш да кажеш, у Србији није још ни почео.

       Ако га ми не радимо, радиће га неко други. И ово моје обраћање се догађа због људи који су уложили огромну енергију, време и новац у оно што си ти олако проћердао. Тужно је што сви ти „радни састанци” нису ничему служили, или ако су нечему служили, боље је да преко тог „циља” пређемо презривом царском ћутњом.

       Од почетка је било тако у ЛДП. Али донедавно није било великих политичких грешака Председника. А када је почео да их прави, није било изграђеног механизма у странци способног да их спречи или исправи. Па зато више и није ништа као што је било, а виде се и све слабости странке, које нас приказују као људе који другима препоручују оно што нису способни да примене на себи. Ако не успеш да се измениш, онда ћемо или постати друга странка у историји вишепартијског система у Србији која је успела да промени лидера, или ћемо направити разлаз уз, барем с моје стране, дубоко извињење свакоме ако нешто није било у реду. Јер, кад не знамо да се боримо против глупости у нама самима, немамо никакво право да се бавимо јавним животом.

       За сада, можемо само да сањамо о ономе што се дешава у Демократској странци, чији бисмо требало да будемо напредни дериват. Тамо два човека суспендују демократски донесену одлуку странке о датуму Главног одбора. А код нас то чини још увек један.

       Велики догађаји у светској историји су, у суштини, дубоко неважни. Тако ни 5. октобар није важан, јер није успео да промени чак ни своје главне протагонисте, па како онда да промени друштво?

       Председника нећу нападати, јер се моје схватање односа професор - студент разликује од Ђинђићевог. Моји студенти код мене имају доживотни имунитет“.