ПОКАР: Игнорисали су и Туђманове речи са Бриона да „Србима треба дати пута“
ЗБОГ ЧЕГА СУ ПРОТИВ ОСЛОБАЂАЊА ГОТОВИНЕ И МАРКАЧА ГЛАСАЛИ ИТАЛИЈАН ФАУСТО ПОКАР И СУДИЈА СА МАЛТЕ КАРМЕЛ АЂИЈУС?
Фаусто Покар
- Судија Покар је указао и на „велики број грешака и погрешних конструкција у резоновању већине судија“, оцењујући да је одлука Жалбеног већа заснована на погрешној интерпретацији закључака првостепеног већа и кршењу судске праксе и стандарда у жалбеном поступку
- Покар је прецизирао да већина судија, притом, није уопште узела у обзир доказе попут транскрипта састанка војно-политичког вођства Хрватске на Брионима, 31. јула 1995. на којем су Туђман и генерал Готовина планирали операцију Олуја и договорили о плану уклањања српских цивила из Крајине
- Већина судија - указао је Покар - није узела у обзир ни Готовинино наређење од 2. августа 1995. да се „градови ставе под артиљеријску ватру“, као ни бројна сведочења очевидаца, војника Унпрофора и експерата
- Закључак већине да Олуја није била удружени злочиначки подухват, судија Покар је означио као резоновање „далеко од убедљивог“ јер је засновано искључиво на оцени да артиљеријски напади на градове у Крајини нису били незаконити
- Покар је оценио да се већина судија само „претварала“ да је разматрала сав доказни материјал, те да је сама примењивала погрешне аршине у разматрању првостепене пресуде и жалбе одбране
- Други судија Кармел Ађијус, који се такође супротставио ослобађајућој пресуди, мишљења је да не може да буде изигнорисана чињенице да је на Книн пало 900 пројектила за дан и да, истовремено, о било каквом отпору из града не постоје докази
- Покар је посебно указао на Туђманове речи да „Србима треба дати пута, све им тобож гарантујући људска права“, оценивши да те речи не могу да значе - заштиту цивила, већ само да им „треба дати пута“. А такође на Туђманове речи изговорене пар недеља после Олује, кад је српско становништво упоредио с „канцером који се шири“ и рекао да Срби „нису имали ни времена да покупе своје прљаве паре и прљав веш“
Пише: Марија М. Зарић
„ОСЛОБАЂАЈУЋА пресуда хрватском генералу Анте Готовини противна је било каквом осећају за правду!“
Када један од двојице судија петочланог већа који су одлучивали по жалбама првостепено осуђених генерала хрватске војске, судија Фаусто Покар изјави да не верује да је правда задовољена срамотном одлуком тесне већине његових колега, онда је и више него очигледно да су злочинци пуштени на слободу.
- Кривица је утврђена пресудом, коју првостепено веће није лако донело, о чему сведочи више од 1.300 страница анализе, која се једним потезом преиначује у само неколико пасуса, без пажљивог разматрања списа и примереног објашњења - подвукао је Италијан у свом мишљењу против коначне пресуде у корист Анте Готовине и Младена Маркача, одговорних за расељавање 200.000 српских душа за време операције Олуја.
Покар се „фундаментално“ противи целокупној жалбеној пресуди која поништава првостепену осуду Трибунала, према којој је Готовина у априлу прошле године проглашен кривим и осуђен на 24 године затвора, док је Маркачу изречена затворска казна од 18 година. Пресуду Жалбеног већа оцењује као „противну било каквом осећају за правду“ са чиме се сложио још један члан, судија Кармел Ађијус са Малте.
Кармел Ађијус
Тиме је МКСЈ прегласавањем 3:2 озаконио злочин над Србима у августу 1995. године кад је погинуло и нестало 1.960 људи, од којих 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и дванаесторо деце. Такође, отклоњена је и свака сумња да је Хашки Трибунал формиран и организован, не зарад права и правде и маскираног привида наводног помирења земаља захваћених ратом деведесетих година, већ из чистог, суровог и рационалног политичког интереса НАТО и ЕУ. Оваква пресуда оставља простор за сасвим легитимно преиспитивање појединачних мотива већа да подржи овакву одлуку, и конкретног питања за Трибунал - ко је одговоран за српске жртве?
Као што је већ познато, одлуку да пониште првостепену осуђујућу пресуду и ослободе хрватске генерале, донеле су судије Теодор Мерон из САД, Патрик Робинсон с Јамајке и Мехмет Гинеј из Турске. Одузимаћи право српским жртвама на достојанство, никада неће уследити, бар не званично, у чије име и по чијем налогу су тројица судија циљно допринели ослобођењу два крвника, и тиме потпирили никад угашену варницу на овим просторима, провоцирајући нове пожаре. Сам састав судија, међутим, указује на већ познате интересе САД-а на Блакану и њиховог евро-азијског фаворита - Турске, док је раме уз раме са њима Мероном и Гинејом био и незаобилазни Јамајчанин којем је смрћу Слободана Милошевића исклизнула прилика да у Трибуналу исфабрикује најважнију пресуду овог суда.
Судија Покар је указао и на „велики број грешака и погрешних конструкција у резоновању већине судија“, оцењујући да је правоснажна пресуда Жалбеног већа заснована на погрешној интерпретацији закључака првостепеног већа и кршењу судске праксе и стандарда у жалбеном поступку.
По ставу који деле судије Покар и Ађијус, већина судија је напречац занемарила и одбацила велики део обимног доказног материјала на којем је била заснована првостепена пресуда. Према тим доказима, артиљеријски напади Хрватске војске на Книн, Обровац, Грачац и Бенковац, 4. и 5. августа 1995. били су противправни и изведени у оквиру удруженог злочиначког подухвата војно-политичког вођства Хрватске, чији су Готовина и Маркач били протагонисти, у циљу трајног прогона српског становништва, док је на челу тог подухвата био тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман.
Теодор Мерон
Оно што је фрапантно у новој одлуци суда који преиначује казну затвора од 24 године, јесте чињеница да је жалбено веће донело ослобађајућу пресуду без и једне нове околности, извођења било каквог новог доказа или сведочења. Након што су Готовина и Маркач на првостепену пресуду уложили жалбе, њихове одбране поднеле су неколико захтева да се у жалбеном делу поступка уведе око 30 нових доказа, међу којима су били и записници седница Врховног савета одбране које су се одржавале у Београду за време Олује, америчка дипломатска белешка објављена на Викиликсу и експертски извештаји америчких официра. Жалбено веће је међутим 2. октобра ове године одбило да разматра све нове доказе.
Покар притом наглашава и да се већина судија „претварала“ да је разматрала сав доказни материјал, те да је сама примењивала погрешне аршине у разматрању првостепене пресуде и жалбе одбране. Овакву интерпретацију Покар истиче кроз кључни закључак, односно „камен темељац“ првостепене осуђујуће пресуде, према којем је да је гранатирање четири града у Крајини било незаконито искључиво зато што су гранате падале ван круга од 200 метара од претпостављених легитимних војних циљева.
Након што је жалбено веће прогласило једногласно „правило 200 метара“ као неутемељено у доказима, тројица судија су закључила да нема других доказа да су артиљеријски напади на градове у Крајини били - противправни. Да би надаље утврдили, да пошто већ напади нису били противправни, онда није могло да буде ни удруженог злочиначког подухвата који је на њима утемељен.
У том делу Покар зато и прецизира да већина судија, притом, није уопште узела у обзир доказе попут транскрипта састанка војно-политичког вођства Хрватске на Брионима, 31. јула 1995. на којем председник Туђман и генерал Готовина, планирају операцију „Олуја, где су се „договорили о заједничком плану да уклоне српске цивиле из Крајине“. Такође наглашава и да већина није узела у обзир ни Готовинино наређење од 2. августа 1995. да се „градови ставе под артиљеријску ватру“, као ни бројна сведочења очевидаца, војника Унпрофора и експерата.
Други судија Кармел Ађијус, који се такође супротставио ослобађајућој пресуди, мишљења је да не може да буде изигнорисана чињенице да је на Книн пало 900 пројектила за дан и да, истовремено, о било каквом отпору из града не постоје докази. Стога ефекат одлуке већине, по судији Ађијусу, јесте да све артиљеријске поготке проглашава потенцијално законитим, упркос јасним назнакама да то нису. И како и сам подвлачи, „на основу свих фактора“ остаје закључак „да је напад на Книн био неселективан и самим тим противправан.“
Када је реч о квалификацији да операција Олуја није представљала удружени злочиначки подухват, судија Покар је назначио да је такво резоновање „далеко од убедљивог“ јер је засновано искључиво на оцени да артиљеријски напади на градове у Крајини нису били незаконити. Италијански судија примећује да је и то учињено на основу погрешног тумачења прве пресуде, јер пошто је већина одбацила „правило 200 метара“, веће није одредило и применило свој правни стандард за одређивање (не)законитости напада, а што је било обавезно да то учини - уз могућност да потом пресуду врати првостепеном већу на поновно одлучивање.
Првостепено веће је већ, подсећа Покар, као доказ утврдило да је, после брионског састанка - на којем су „учесници говорили о важности да одлазак српског становништва буде део и резултат напада који ће уследити“ - уследила депортација „најмање 200.000 људи“ који су артиљеријским атацима у Олуји насилно били покренути из градова. Међутим, утврдивши да удруженог злочиначког подухвата није било, већина судија је, сматра Покар, занемарила и доказе о злочинима које су Хрватска војска и специјална полиција после Олује починиле над Србима који су остали у Крајини, као и дискриминаторне мере које су власти у Загребу увеле да би спречиле повратак спрског становништва у своје домове и имања.
- У само три параграфа, већина закључује да брионски састанак, злочини почињени над преосталим Србима у августу и септембру 1995. и дискриминаторна политика и имовински закон нису довољни за налаз првостепеног већа да је постојао удружени злочиначки подухват - закључује Покар: - По мом уверењу, а и из наведених разлога, анализа већине у погледу удруженог злочиначког подухвата погрешно тумачи првостепену пресуду, нетачна је и обмањујућа. Већина судија Жалбеног већа додатно је пропустила да покаже како је и где погрешило првостепено веће при утврђивању да је удружени злочиначки подухват постојао. Ако је већина желела да ослободи Готовину и Маркача, неко би се могао запитати шта је желела да постигне поништавањем налаза да је постојао удружени злочиначки подухват, уместо да се концентрише на њихов допринос том подухвату. Остављам то питање отвореним.
Судија Ађијус је у сличном противном мишљењу приступ на којем је већина утемељила данашњу пресуду назвао уским, вештачким, мањкавим, збуњујућим и збуњеним, па и проблематичним, закључивши да је такав метод довео до „нетачних резултата“.
Остаје још да се размотри коме и зашто иде у прилог овакав флагрантан пример кршења основних права жртава настрадалих августовских дана '95. Мада је неверица и питање зашто би тројац донео тако срамну одлуку упркос аргументима судије Покара и Ађијуса, затекла чак и озлоглашену тужитељку и осведоченог србомрсца Карлу Дел Понте, према чијој отпужници је поступак и вођен, политичких разлога за овакав исход је на претек.
Први међу њима је да Европска Унија можда не би примила у своје редове Хрватску, као земљу насталу на темељу злочина, а чији државни и војни врх је осуђен за удружени злочиначки подухват. И то је више него очигледно.
Да се, рецимо, осврнемо на налаз већине у жалбеном већу да би се могло „разумно протумачити“ да су Туђман и Готовина на Брионима постигли „законити консензус да се цивилима помогне да привремено напусте подручје сукоба из разлога легитимне војне предности или смањивања жртава“. Судија Покар насупрот томе назначава да су „у светлу пажљиве анализе и детаљног прегледа Брионских транскрипта, које је обавило расправно веће, ове сугестије - једноставно гротескне“, и притом подсећа да је првостепено веће утврдило да речи председника Туђмана: „Србима треба дати пута, све им тобож гарантујући људска права“, не могу да значе - заштиту цивила, већ само да им „треба дати пута“. Исто је потврђено и пар недеља после Олује, кад је Туђман српско становништво упоредио с „канцером који се шири“ и рекао: „Нису имали ни времена да покупе своје прљаве паре и прљав веш“.
Шта све ово поручује Србији и Србима?
Не само да нас ЕУ пре свега неће, или да хоће, у најбољем случају, као пасторчад.
Јер, док се Хрватима и муслиманима пред овим политичким судом отписују и опраштају најтежи злочини против човечности, Србији се - и поред додворничког односа домаће власти према Трибуналу, и практичног киднаповања, уцене и испоруке комплетног државног и војног врха, и то не само наших држављана већ и блиске нам Републике Српске - сваки злочин дуплира и триплира, док не стигосмо до размера геноцида.
Стога, од данас, без икакве задршке, стоји оно: у Хагу свако невих, док се не докаже да је Србин.
А Младићу, Караџићу,Шешељу, Жупљанину, Хаџићу и осталим Србима који чекају првостепене или другостепене пресуде у Хагу, нека је сам Бог у помоћи, јер друге шансе за њих, по свему судећи нема и неће бити.
